За оне који више пута ступају у брак, одређено време (кајања) познато је; али понашање (ἀναστροφή = житиѥ = начин живота) и вера њихова скраћује (то) време.
За оне који се више пута жене, одређено вријеме кајања познато је; али начин живота и вјера може им то вријеме и скратити.
Περὶ τῶν πλείστοις γάμοις περιπιπτόντων, ὁ μὲν χρόνος σαφὴς ὁ ὡρισμένος, ἡ δὲ ἀναστροφὴ καὶ ἡ πίστις αὐτῶν συντέμνει τὸν χρόνον.
Анк. 19: Који су дали завет девичанства (παρθενίαν = девствености), па су завет погазили, нека подлегну одредби (= епитимији) о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре.
Неокес. 7: Презвитер на свадби другобрачнога да не седи на гозби. Јер ако се од другобрачнога тражи покајање, какав ће бити (положај) презвитера који је, гошћењем (са њима), одобрио те бракове?
Вас. Вел. 4: За трећебрачне и многобрачне сразмерно (ἀναλόγως) је одређен исти канон као и за другобрачне. Јер другобрачне одлучују (од општења) на једну годину, друге пак на две године, а трећебрачне на три, а често и на четири године. А тако нешто не називају више браком, него многоженством; или већма: осуђеним блудом. Зато је и Господ рекао Самарјанки, која је пет мужева променила: „Којега, вели, сад имаш, није ти муж“ (Јн 4, 18), пошто они који падају преко границе другобрачности нису више достојни да се називају именом мужа или жене. Ми смо пак примили обичај за трећебрачне - петогодишње одлучење, не на основу канона, него следујући за претходнима. Такве, ипак, не треба сасвим одвајати од Цркве, него их удостојити слушања (Св. Писма у Храму) негде за две или три године, а затим допустити им да стоје (са вернима), а да не приступају општењу Добра (=причешћу), и тако, кад покажу неки плод покајања, успоставити их на место општења (=Причешћа).
Вас. Вел. 50: За трећебрачност нема закона, зато се трећи брак не склапа по закону. Овакве ствари ми сматрамо као нечистоту у Цркви, али их не подвргавамо јавним осудама, јер су пожељније него ли распаљено блудочинство.
Вас. Вел. 80: Оци су прећутали о многоженству (τὴν πολυγαμίαν), као о животињској (страсти) и сасвим туђој роду људском. Нама се пак чини овај грех већим од блуда. Зато је разложно да се такви подвргну канонима: то јест једну годину да плачу и три да припадају, и тако нека се приме (у општење).