Који су (хришћани) бежали (од гоњења), па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те (зато) били потрзавани (= малтретирани), па су им (тако мученима) мучитељи насилно у руке нешто гурали (од идола), или су принудно неко јело (од жртви, у уста) узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали са сваком понизношћу и држањем и смерношћу живота, – такве, пошто су изван греха (= јер се нису одрекли), не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости (περισσοτέρας ἀκριβείας = више тачности), или због незнања неких, нека се одмах приме (у општење). Ово исто важи и за клирике, и за остале – лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици (= верници), који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин (свештени), те (Сабор) одреди: да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће (унапређењу) живљење 6ило правилно.
Који су одбјегли били од гоњења, али су послије били опет ухваћени, или од својих домаћих издани, пак са постојанством издржаше и кад су их, иметка лишавали, и мучењима подвргавали, и у тамницу затварали, гласно казујући, да су хришћани, за тијем опет, кад су их мучили, и насилно им гонитељи у руке турали какве идолске предмете, или их принуђавали да јело од идолске жртве узимљу, а они ипак нијесу престајали исповиједати, да су хришћани, и своју су тугу о томе, што с њима бива, показивали потпуним смирењем и у своме држању и у понизности свога живота, — таквима, пошто немају никакве кривице, не треба пријечити опћење; а ако им је неко то запријечио био због превелике строгости, или због чијег незнања, одмах нека се приме. И ово исто важи како за клирике, тако и за све свјетовњаке. — Било је и то још разбирано, да ли могу свјетовњаци, који су се истоме насиљу подвргли, бити примљени у свештени чин, и установљено је, да могу, јер нијесу у томе имали никакве кривице, ако се при томе нађе да је пређашњи њихов начин живота био уредан.
Τοὺς φεύγοντας καὶ συλληφθέντας ἢ ὑπὸ οἰκείων παραδοθέντας ἢ ἄλλως τὰ ὑπάρχοντα ἀφαιρεθέντας ἢ ὑπομείναντας βασάνους ἢ εἰς δεσμωτήριον ἐμβληθέντας, βοώντας τε ὅτι εἰσὶ χριστιανοί, καὶ περισχιθέντας ἢ τι εἰς τάς χεῖρας πρὸς βίαν ἐμβαλλόντων τῶν βιαζομένων ἢ βρώμα τι πρὸς ἀνάγκην δεξαμένους, ὁμολογοῦντας δὲ διόλου ὅτι εἰσὶ χριστιανοὶ καὶ τὸ πένθος τοῦ συμβάντος ἀεὶ ἐπιδεικνυμένους τῇ πάσῃ καταστολῇ καὶ τῷ σχήματι καὶ τῇ τοῦ βίου ταπεινότητι, τούτους ὣς ἔξω ἁμαρτήματος ὄντας τῆς κοινωνίας μὴ κωλύεσθαι. Εἰ δὲ καὶ ἐκωλύθησαν ὑπὸ τινος, περισσοτέρας ἀκριβείας ἕνεκεν ἢ καὶ τινων ἀγνοίᾳ, εὐθὺς προσδεχθῆναι. Τοῦτο δὲ ὁμοίως ἐπί τε τῶν ἐκ τοῦ κλήρου καὶ τῶν ἄλλων λαϊκῶν. Προσεξητάσθη δὲ κἀκεῖνο, εἰ δύνανται καὶ λαϊκοί, τῇ αὐτῇ ἀνάγκῃ ὑποπεσόντες, προάγεσθαι εἰς τάξιν∙ ἔδοξεν οὖν καὶ τούτους, ὡς μηδὲν ἡμαρτηκότας, εἰ καὶ ἡ προλαβοῦσα εὑρίσκοιτο ὀρθὴ τοῦ βίου πολιτεία, προχειρίζεσθαι.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
I Вас. 10: Који су између палих (у време гоњења) рукоположени (у клир), по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава Црквени канон (Апостолски 62); јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути.
I Вас. 11: За оне који су у време Ликинијеве тираније (318–323. г.) одступили (од вере) без принуде, или без одузимања (им) имања, или без опасности, или нечега сличнога, Сабор одлучи, да, иако су били недостојни човекољубља, ипак да се милостиво поступи према њима. Који се, дакле, искрено покају нека три године проведу међу слушајућима (Св. Писмо) као верни, и седам година нека припадају (с покајницима, молећи опроштај), и две године нека учествују са народом у молитвама, без Приноса (= без Причешћа у Литургији).
I Вас. 12: А они који су позвани благодаћу (у веру = Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве (римске војске), али се после вратише на своју бљувотину као пси (2Петр. 2, 22), тако да неки и сребро употребише и (разним) угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви (кад се обрате), после трогодишњег слушања (Св. Писма), нека десет година припадају (с покајницима, молећи опроштај). Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који (од таквих), са страхом (Божијим) и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који (епитимију) равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у Цркву (= Храм) довољна за обраћење, такви нека испуне све време (одређеног кајања).
Анк. 4: За оне који су принудно принели жртву идолима, и који су уз то пред идолима вечерали (= учествовали у идоло-гозби), и који су били доведени, али су пошли с веселим лицем и обукли се у свечанију одећу, и безбрижно учествовали у спремљеној гозби, – (Сабор) одреди: да такви годину дана слушају (Св. Писмо), три године припадају (с покајницима), па две године да опште у молитви (верних), и тада могу приступити Савршеном (= Причешћу).
Анк. 12: Они који су пре Крштења принели жртву (идолима), па се потом крстили, могу се у чин (свештени) примати, јер су (Крштењем) очишћени.
Петр. Алек. 2: Онима пак који само после затварања и претрпљених у тамници мука и смрада, па после, без борбе са мучењима, постали су заробљеници (тј. пали), рањени (=савладани) по многој бедности снаге и неким слепилом, доста је (додати) једну годину дана оном осталом времену. Јер су и они сасвим дали себе на мучење за Име Христово, мада су и добили у тамници од браће (хришћанâ) многу утеху, за коју ће узвратити многоструко, желећи се ослободити од најгорчег ропства ђаволу, сећајући се нарочито Онога Који каже: „Дух је Господњи на мени, тога ради помаза ме, да јавим Јеванђеље сиромасима; посла ме да проповедам заробљенима отпуштење, и слепима прогледање, да ослободим потлачене, да проповедам пријатну годину Господњу, и дан (праведне) расплате“ (Ис 1, 1. 2; Лк 4, 18. 19).
Петр. Алек. 10: Зато није разложно (εὔλογον) да ни клирици, који су сами пошли (на мучеништво), па су пали, а затим се опет на подвиг вратили, да остану даље у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), јер су напустили стадо Господње и себи љагу навукли, што ниједан од Апостола није учинио. Јер и блажени Апостол Павле, који је многа гоњења претрпео и многе подвиге борби показао, знајући да је „боље отићи и са Христом бити“, (ипак) додаје и каже: „Али остати у телу, потребније је ради вас“ (Флб 1, 24). Јер, „гледајући не своју корист, него многих, да се спасу“ (1Кор 10, 33), сматрао је да је нужније од свога успокојења да остане са браћом и стара се о њима. Који хоће да „учитељ буде у учењу (своме), постајући образац за верне“ (Рм 12, 7). Отуда они који, просуђивани (ἐπιδικαζόμενοι) у тамници, отпадоше од (свештене) Службе, и опет се повратише, врло су безосећајни. Јер како траже оно што су напустили, кад су могли бити браћи врло корисни у таквом времену? И док нису били погрешили, имали су извињење за свој неразуман поступак; али кад су пали, као погорђени и на себе љагу навукли, више не могу свештенослужити (λειτουργεῖν). Зато нека се у смиреноумљу већма старају, како ће, преставши са сујетом, окончати (свој живот). Јер им је довољно општење (ἡ κοινωνία), са надзором и тачношћу, које бива с два разлога: и да не изгледају да на силу грабе да одавде (= из живота) отиду; и да се неки, који су пали, не изговарају као да су због епитимије клонули (духом). Овакви ће више од свих имати срамоту и стид, као онај који је темељ положио, а није могао да доврши. Јер ће, вели, „сви пролазници почети ругати му се, говорећи: Овај човек постави темељ, и не могаше да доврши“ (Лк 14, 29-30).
Петр. Алек. 13: Отуда ни оне, који су ради спасења своје душе оставили све и удаљили се (у пуста места), не треба осуђивати (зато) као да су други уместо њих били ухваћени. Јер и у Ефесу, уместо Павла, ухватише на тргу Гаја и Аристарха, сапутнике Павлове, и кад је он хтео да пође међу народ, зато што се буна због њега догодила, јер је убедио и обратио мноштво народа у Богопоштовање (τὴν θεοσέβειαν), „не пустише га ученици“, вели, „него и неки од старешина Азије, који му беху пријатељи, послаше к њему молећи га да не излази на трг“ (ДАп 19, 30-31). Ако ли су неки упорни да се препиру са искрено пазећима на Говорећега: „Спасавајући, спаси душу своју, и не обазири се натраг“ (1Мојс 19, 17), нека се сете Петра, изабранога међу Апостолима, који је већ био бачен у тамницу и предан да га чувају четири четворке војникâ, па кад је отуда ноћу побегао, по заповести Анђела Господњег, и избавио се од руке убице Ирода, и од свег ишчекивања народа Јудејскога, и, вели, „кад беше дан, догоди се не мала узбуна међу војницима, шта би од Петра? А кад га је Ирод тражио и није нашао, испитавши стражаре, заповеди да их задаве“ (ДАп 12, 4. 18), — но ради њих није никаква кривица приписана Петру. А могли су и они, кад су видели догађај, побећи, као и сва она деца у Витлејему, и у свим пределима његовим, да су знали родитељи њихови шта ће се догодити, него су погубљена од злог убице Ирода, због тога што је он тражио да погуби једно Дете, што је и Оно, по заповести Анђела Господњег, избегло, почевши већ (да буде) брз на плен и хитар на грабеж, сходно имену којим је назван, као што је написано: „Надени му име: брз на плен и хитар на грабеж; јер пре него Дете научи звати оца или мајку, узеће силу Дамаскову и плен Самарјански пред царем Асирским“ (Ис 8, 3-4). Тако и мудраци, као већ оплењени и заробљени, покорно и с поштовањем клањају се Детету, и отварају своје ризнице и приносе Му најважније и најпогодније дарове: злато, и ливан, и смирну, као Цару, и Богу, и Човеку. Зато, подржани од Промисла, не враћају се више к цару Асирскоме (= Ироду Идумејцу). Јер, вели, „примивши заповест у сну да се не враћају к Ироду, другим путем отидоше у земљу своју“ (Мт 2, 12). Тада, „видећи крвожедни Ирод да је преварен од мудраца, разгњеви се много, и посла, вели, те побише сву децу по Витлејему и по свој околини његовој, од две године и наниже, по времену које је тачно испитао од мудраца“ (Мт 2, 11-16). Тражећи (Ирод) са овима да погуби и друго Дете рођено пре Онога (тј. Јована Претечу), и не нашавши Га, убио је оца његова Захарија „између храма и жртвеника“ (Мт 23, 35), пошто је Дете заједно са матером Јелисаветом избегло, због чега никакве кривице не имађаху.
Петр. Алек. 14: А ако су неки претрпели много насиље и принуду, и куке су им у уста стављали, и окове, па ипак храбро издржаше расположењем вере, и истрајаше да им жегу и руке присиљаване да се дотакну скверне жртве, као што су ми за оне у Либији написали из тамнице најблаженији Мученици, а и други саслужитељи (συλλειτουργοί) - такви, уз још посведочење њима и друге браће, могу бити у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), будући увршћени међу Исповеднике, као (што су увршћени) и они који су умртвљени многим мучењима, те више нису могли говорити или кретати се, да би се одупрли узалудним мучитељима; јер нису пристајали на њихову гадост, као што сам опет чуо од саслужитеља (συλλειτουργῶν). А уврстиће се међу Исповеднике и сваки који живи (πολιτεύεται = влада се) као Тимотеј, покоравајући се и он говорећем: „Иди за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем, кротошћу; бори се добрим подвигом вере, стреми се ка вечноме животу, на који си и позван, и исповедио си добро исповедање пред многим сведоцима“ (1Тим 6, 11-12).
Зонара: Закон мученичества, говорит великий в богословии Григорий, не идти произвольно на подвиг щадя гонителей и слабейших, и прочее. На этом-то основании некоторые, сознавая себя слабыми, во время гонений убегали и скрывались, выполняя таким образом евангельскую заповедь, так как Господь сказал: егда гонят вы во граде сем, бегайте в другий (Мф. 10, 23). Итак те, которые убегали и были схвачены, или выданы своими домашними (и это изречение Господа, Который сказал: предаст же брат брата и отец чада – Мф. 10, 21) и были лишены своего имущества, или претерпели мучения, или заключены в темницах, но непрерывно исповедовали, что они – христиане, также те, у которых растерзаны были одежды, и которые были обнажены, и, или в руки их насильно против воли их было вложено что-нибудь им с насилием даваемое, например ладан или что-либо другое употребляемое в жертву у идолопоклонников, или, если они приняли в уста какую-нибудь идоложертвенную снедь с принуждением вложенную мучителями, - претерпевшие что-либо таковое, но непрерывно вызвавшие, что они – христиане, и по этой причине скорбевшие и скорбь свою обнаруживавшие скромностию и одеянием означает умеренность и сдержанность нрава, или облачения и одежду, а значит внешним образом проявляемое смирение, показывающее скорбь, что в правиле наименовано смирением жизни); итак эти, по словам отцев, ни в чем не погрешили; ибо нет греха ни в том, что они против воли приняли в уста что-нибудь идоложертвенное, ни в том, что в руки их был вложен ладан, если они и в то время, как это делалось, призывали имя Христа и исповедовали Его Богом. Посему отцы и повелели таковым, как ни в чем не согрешившим не возбранять общения; и если некоторые, может быть, по незнанию надлежащего, или потому что более должного держались строгости, возбранили кому либо из таковых общение, отцы дали повеление, чтобы таковые тотчас были приняты, будут ли они из клира, или из народа. Притом по словам отцев, указанное выше настолько не должно быть вменяемо в грех, что если бы потерпевшим это был какой либо мирянин, то из-за этого не должно возбранять ему производство во священство, если жизнь его прежде сего была безукоризненна и право проводима.
Аристен: По истине подвергшимся мучениям и насилию и принявшим по принуждению идольские снеди да не возбраняется общение. А миряне, потерпевшие это, как ни в чем не погрешившие, если желают принять рукоположение, могут принимать при условии безукоризненности в других отношениях. Те, которые мучениями были вынуждены принять идоложертвенную пищу, когда мучители силою вложили ее в уста их, точно также и те, которые таким же образом приняли в свои руки ладан и силою были вынуждены бросить его на треножник, но непрерывно исповедовали, что они суть христиане, и, когда это случилось, всегда показывали скорбь всякою скромностию и одеянием и смирением жизни, таковые, как находящиеся вне греха, не должны быть удаляемы от общения, но должны пребывать в своей чести. А если таковые суть миряне и пожелают принять рукоположение, могут принимать, если безукоризненна прежняя жизнь их: из-за этого одного не должно возбранять им достигать таковой чести.
Валсамон: Некоторые клирики и миряне, убегая от рук гонителей и быв схвачены, или кем либо преданы, и лишены принадлежащего им, а иногда и подвергнуты мучениям и содержимы под стражей, взывали, что они христиане. А так как, может быть, палачами насильно был вложен в их руки ладан, который приносился в жертву идолам, или в уста их идоложертвенная пища; то им возбраняемо было общение с верными по той конечно причине, что они сделались идоложертвенными. Итак отцы говорят, что сделанное по принуждению не служит к осуждению их, если они непрерывно исповедуют себя христианами, оплакивая с сокрушением по насилию сделанное с ними от мучителей; ибо они ни в чем не согрешили, так чтобы и от нас могли терпеть наказание. А если некоторые возбраняли им общение по излишней строгости, или по незнанию должного, отцы дали повеление, чтобы таковые тотчас были приняты. А как, может быть, кто сказал, что содержание сего правила имеет место только по отношению к мирянам (ибо клирика будут принимать по правилам прежде указанным), то отцы присовокупили, что не только подобные миряне должны быть с нами в общении, но и клирики. А сказано это потому, что есть великое различие между отрекшимися от Бога добровольно вследствие того, что не могли вынести мучений, и теми, которые не сделали ничего подобного по собственному решению, но против воли по принуждению приняли идоложертвенное, или ладан, и с презрением отвергли это; ибо одни согрешили, как уступившие, потому что должны были умереть за Христа; а другие по принуждению только приняли ладан, а дела нечестивого никакого не совершили. Итак поелику не согрешили ни в чем; то если таковые – миряне, они могут быть приняты в клир, если окажутся достойными, а если клирики, то конечно на том же основании могут быть возводимы на высшие степени. А поелику некоторые обвиняли таковых за то, что они бежали от мученичества и были схвачены, то отцы сказали, что и в этом нет для них вреда. И совершенно прекрасно сделали и это постановление. Ибо великий в богословии Григорий говорит, что не должно идти на подвиг произвольно, щадя гонителей и слабейших. И Господь сказал в Евангелиях: егда гонят вы во граде сем, бегайте в другий (Мф. 10, 23). В этом состоит содержание правила. Когда господин Николай Музалон, бывший епископом амиклийским, был пострижен по принуждению светской власти и много хлопотал об отмене сделанного с ним по насилию, и о разрешении ему опять действовать епископскими правами, - то святейший патриарх господин Лука, видя его явившимся в Синод в епископском одеянии, не допустил его, сказав, что этот епископ мог бы найти каноническую помощь, если бы ожидал соборного обсуждения и исправления; а поелику он без соблюдения порядка, отложил монашеское одеяние, которым облечен был насильно, и сделался сам себе судиею, то не получит помощи. Впрочем по представлении ко Господу сего святейшего патриарха, бывший после него святейший патриарх Кир Михаил, признавая пострижение, совершенное насильно, как бы не бывшим, соборно оправдал сего епископа, и в особенности потому что он совершенно не был принуждаем являться в монашеском одеянии. Ибо, говорит, если бы он видел его облеченным в монашеское одеяние; то не возвратил бы ему епископских прав, как признавшему совершившееся. И когда некоторые сказали, что должны быть принимаемы пострижения, совершенные в особенных обстоятельствах, он выразил мнение, что пострижением совершенным в особенных обстоятельствах признается пострижение бывшее в болезни, а не то, которое бывает по насилию. И таким образом он возвратил ему епископские права особою грамотою; но при сем епископа за то, что он оказал пренебрежение, сам себя признав оправданным, подверг запрещению священнослужения на время. – И многие другие насильно подвергнутые агарянами обрезанию и сделавшие, или потерпевшие что-нибудь иное нечестивое, после чистого исповедания и надлежащего покаяния, были приняты в церковь и подвергнуты врачеванию епитимиями. Впрочем госпоже Феодоре Комниной, бывшей сожительницею Лапарда господина Андроника, постриженной по принуждению сего тирана, константинопольский синод не дозволил сложить монашеские одежды и вступить в супружество с королем Венгрии, усиленно искавшим этого, потому что она и по смерти своего мужа не отлагала пострижения, хотя оно и совершилось по принуждению, и жила в общежительной обители. А другим благородным женщинам, постриженным таким образом, тот же синод признал справедливым по смерти тирана дозволить сложить монашеские одежды, или потому что еще живы были мужья их, или потому что оне после смерти тирана совершенно не признавали своего пострижения.