Сваки избор епископа или презвитера или ђакона, који бива од властодржаца, да буде неважећи, сходно канону, који каже: „Ако се који епископ послужи световним властима, да преко њих задобије Цркву, нека буде свргнут и одлучен; и сви који с њиме опште“ (Апостолски 30). Јер треба произвођени у епископство да од епископâ буде биран, као што је одређено од Светих Отаца у Никеји, каноном (4) које каже: „Епископ свакако треба да се поставља од свих епископа у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица окупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту“.
Сваки избор епископа, или презвитера, или ђакона, који бива средством свјетовних власти, нека нема ваљаности, сходно правилу, које каже: „ако се који епископ послужи свјетовним властима, да кроз исте задобије цркву, нека се свргне, пак и одлучи; а исто и сви они, који с њиме опће“. Јер који се има произвести за епископство, мора бити од епископа биран, као што је наређено од светих отаца у Никеји правилом, које каже: „Епископ треба у опће да буде постављен од свију епископа, који су у епархији; а ако је то мучно, или због какве хитне потребе, или због даљине пута, нека се три барем на једно мјесто сакупе, а одсутни нека такођер свој глас даду, пристајући кроз грамате, и тада нека се обави рукоположење; утврђење пак свега тога има припадати у свакој епархији митрополиту“.
Πᾶσαν ψῆφον γινομένην παρὰ ἀρχόντων, ἐπισκόπου, ἢ πρεσβυτέρου, ἢ διακόνου, ἄκυρον μένειν, κατὰ τὸν κανόνα τὸν λέγοντα· Εἴ τις ἐπίσκοπος, κοσμικοῖς ἄρχουσι χρησάμενος, δι´αὐτῶν ἐγκρατὴς ἐκκλησίας γένηται, καθαιρείσθω, καὶ ἀφοριζέσθω, καὶ οἱ κοινωνοῦντες αὐτῷ πάντες. Δεῖ γὰρ τὸν μέλλοντα προβιβάζεσθαι εἰς ἐπισκοπήν, ὑπὸ ἐπισκόπων ψηφίζεσθαι· καθὼς παρὰ τῶν ἁγίων Πατέρων τῶν ἐν Νικαίᾳ ὥρισται ἐν τῷ κανόνι τῷ λέγοντι· Ἐπίσκοπον προσήκει, μάλιστα μὲν ὑπὸ πάντων τῶν ἐν τῇ ἐπαρχίᾳ καθίστασθαι· εἰ δὲ δυσχερὲς εἴη τὸ τοιοῦτο, ἢ διὰ κατεπείγουσαν ἀνάγκην, ἢ διὰ μῆκος ὁδοῦ, ἐξάπαντος τρεῖς ἐπὶ τὸ αὐτὸ συναγομένους· (συμψήφων γινομένων καὶ τῶν ἀπόντων, καὶ συντιθεμένων διὰ γραμμάτων), τότε τὴν χειροτονίαν ποιεῖσθαι. Τὸ δὲ κῦρος τῶν γινομένων, δίδοσθαι καθ᾿ ἑκάστην ἐπαρχίαν τῷ μητροπολίτῃ.
Ап. 30: Ако се који епископ послужи световним властима, да преко њих задобије Цркву (= епископију), нека буде свргнут и одлучен; и сви они који с њиме опште.
I Вас. 4: Епископ свакако треба да се поставља од свих епископâ у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица сакупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту.
Антиох. 19: Епископ нека се не поставља (χειροτονεῖθαι = рукополаже) без Сабора и присуства обласног митрополита, а кад је он присутан, најбоље је да с њиме буду сви саслужитељи (= епископи) у области, које митрополит треба да позове посланицом. Ако ли се сви саберу, најбоље је; а ако то буде тешко, свакако (треба) да већина буде присутна, или да писмима дају сагласност, и тако да већином присутних, или (већином) гласова, бива постављење (епископа). Ако ли се поступи другачије, мимо установљеног, нека ни хиротонија (= постављење) ништа не вреди. Ако је пак по одређеном канону било постављење, а неки противрече због своје свадљивости, нека важи глас већине.
Антиох. 23: Епископ не може, уместо себе, да другога себи за наследника поставља, макар био и на кончини живота. Ако ли буде нешто тако, ништавно је то постављење. Него треба чувати црквено правило (τὸν θεσμὸν τὸν ἐκκλησιαστικόν = оуставъ цркъвьнъıи) које садржи: да се епископ другачије не поставља, него са Сабором и расуђењем епископâ, који, после уснућа почившега, имају власт да поставе достојнога.
Сард. 6: Осија епископ рече: Ако се догоди да у једној области у којој има много епископâ, изостане један епископ и неће због неке небриге да дође на Сабор и да се сагласи са постављањем епископа, а међутим сакупљено мноштво народа моли да се за епископа постави онај кога они траже, (тада) треба најпре изосталог епископа опоменути писмом егзарха те области – велим за епископа митрополије — да народ захтева да му се даде пастир, и сматрам да је добро њега сачекати докле не дође. Ако ли и позван писмом не дође, нити пак отпише (писмом), тада треба удовољити вољу народа. А ради постављања епископа митрополије, треба позвати и епископе из суседне области. Не треба уопште постављати епископа у неко село или мали град, у коме је довољан и један презвитер; јер није потребно тамо постављати епископа, да се не омаловажава име и власт (αὐθεντία) епископа. Него, као што већ рекох, обласни епископи треба да постављају епископе у оне градове где су и пре бивали епископи. А ако се нађе неки град, који се толико увећао бројем народа, да се сматра достојним и епископије, нека (га) добије. Је ли ово свима угодно? Одговорише сви: угодно је.
Лаод. 12: Да се у Црквено старешинство (ἀρχήν = началѣ = началство) епископи постављају одлуком митрополита и оближњих епископâ (тј. Сабора), пошто су дуго времена проверавани у слову (= науци) вере и у понашању доброга живота.
Лаод. 13: Не треба маси (τοῦς ὄχλοις = светини /Милаш/) допустити да учествује у изборима оних који ће бити постављани за свештенство.
Картаг. 13: Аврелије епископ рече: Шта каже о овоме ваша Светост? Сви епископи рекоше: Дужни смо чувати што је одређено од оних (Отаца) пре нас, (јер) неке од њих (= одлукâ) Прваци (πρωτεύοντες = пьрвѣишии) било које области усуђују се случајно непажњом занемаривати. Зато, многи епископи, окупивши се, нека хиротонишу епископа. Ако пак буде нужде, три епископа, у којем било да су месту, нека по поруци Првога (= митрополита) рукоположе епископа. А ако неки у нечему поступи против (ове) своје сагласности, или (свога) потписа, сам је себе лишио части.
Картаг. 49: Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Заповеђено нам је и ово: Пошто два суседна брата наша, епископи из Нумидије, усудише се да хиротонишу архијереја (ἱερέα =pontificem), одлучите да не бивају хиротоније епископâ, него од дванаест (епископа). Аврелије епископ рече: Нека се чува стари образац (ὁ ἀρχαῖος τύπος = forma antiqua =дрѣвнии образъ), да није довољно мање од три одређена епископа за хиротонију епископа (Никејски 4). Јер у Триполису, можда, и у Арзуи, зна се да су варварски народи врло близу, а у Триполису су, као што знате, само пет епископа, и могуће је да су два од њих често пута спречени неком нуждом. Јер је тешко, ма колики да је њихов број, да могу сви доћи; а то не треба да спречава потребу Цркве. Јер и у овој Цркви, у коју се ваша Светост изволела окупити, често и скоро сваке недеље имамо хиротонисање. Зар ја могу стално сазивати дванаест, или десет, или много мањи број епископа? А двојицу суседа лако је мојој маленкости придодати. Зато види ваша Љубав, (заједно) са мном, да се ово не може очувати (тј. сазвати 12 епископа за хиротонију).
Картаг. 50: Треба одредити и ово: да, кад некад приступимо избору епископа, и дође до неког спорење, пошто су се такве ствари код нас догађале, биће већ смело да се само три (епископа) нађу ради решавања (питања) ко ће бити хиротонисан; него нека се споменутом броју придода један или двојица; и пред самим народом, коме ће се (дотични) рукополагати, нека се најпре испитају лица која се противе, а затим нека се разаберу и њихови наводи, па кад се (дотични) покаже чист пред лицем народа, нека се тада хиротонише. Ако ваша Светост ово прихвата, нека се једнодушним одговором вашег Достојанства потврди.
Прводруги 1: Ствар тако поштована и часна, и коју су Блажени и Преподобни Оци наши давно прекрасно смислили - оснивање Манастира - данас се види да се рђаво чини. Јер неки, дајући име Манастира својим имањима и поседима, и обећавајући да их Богу посвећују (=дарују), углавном те посвећене (=дароване поседе) себи приписују, те смислише вешто да Богу само наслов посвете. Јер се не стиде да, и после посвећења (=даривања), присвајају власт себи, коју, да имају претходно, нису били спречавани. И толико се овој ствари приспојила изопаченост, да они исти који дароваше, виде се да продају много шта што су даровали, изазивајући уједно и чуђење и мржњу код посматрача. И не само што такви немају раскајања за то што присвајају себи власт над оним што је једном Богу принесено, него исту без бојазни и другима предају. Зато, дакле, Свети Сабор одреди: да нико не сме основати Манастир без знања и воље (месног) епископа. А када он (=епископ) пристане и дозволи, и кад изврши потребну молитву (=благосиљање Манастира), како су у старини (Оци) богољубиво узаконили, нека се гради Манастир; а сами Манастир и све што му припада да се упише у пописну књигу (βρεβίῳ = катастар), и положи у епископском архиву; немајући дародавац уопште дозволу, без знања епископова, поставити за игумана себе или другога уместо себе. Јер ако неко, за оно што човеку поклања, не може више бити господар тога, како ће се моћи допустити ономе, који Богу нешто посвети и принесе, да себи присваја господарење над тиме?
Зонара: Старое зло; ибо и в древности бывало нечто незаконное, и начальники, опираясь на свою власть, избирали епископов, и повелевали быть пресвитерами и диаконами. Итак, собор воспрещает это, приводя апостольское правило, которое извергает и вместе отлучает того епископа, который получит епископскую в церкви власть чрез начальников, почитая делающего это достойным великого наказания, и не только его, но и сообщающихся с ним. А определяет, чтобы имеющий быть возведенным в епископство избираем был епископами, и упоминает о 4-м правиле святых отцев никейских, которое изъяснено там.
Аристен: Всякое избрание, совершаемое мирскими начальниками, да будет не действительно. Во многих правилах сказано: имеющий произвестися во епископа должен быть избираем всеми епископами каждой области, если это возможно; если же нет, то по крайней мере тремя епископами, когда и отсутствующие изъявят свое согласие посредством грамот. А чтобы употребление кем либо светских начальников и получение чрез них епископской в какой либо церкви власти, не только делает это получение недействительным, но и подвергает извержению и отлучению того, кто получил священство таким образом.
Валсамон: Во дни настоящего собора, кажется, некоторые были избираемы властию каких-либо сильных лиц, вопреки 30-му апостольскому о сем правилу. Итак, не допуская этого, святые отцы определили, чтобы таковое избрание было недействительно, следуя указанному апостольскому правилу, которым определяется – избранных таким образом извергать и отлучать, а сообщающихся с ними отлучать. Но избрание должно быть на основании 4-го правила святых отцев никейских. Прочти это правило, а также 30-е правило святых Апостолов и толкования на них. Что же? Когда правила не определяют, чтобы и хиротонии пресвитеров и диаконов были совершаемы чрез посредство избраний, а только хиротонии епископов, каким образом это правило говорит, что не имеют силы избрания епископов, пресвитеров и диаконов, совершаемыя начальниками? Решение. Некоторые говорили, что должно разуметь три хиротонии одного лица, и что бывающее таким образом избрание известного лица в диакона, во пресвитера и таким образом во епископа, недействительно. Другие говорили, что в древности избрания производились народом, и избираемы были не только епископы, но и пресвитеры и диаконы; и поэтому в правиле сказано, что избрания епископов, или пресвитеров, или диаконов, бывающия по власти начальников, не действительны. А иные говорили, что по отношению к епископам слово «избрание» употреблено в собственном значении, а по отношению к пресвитерам и диаконам в несобственном, ибо поставлено вместо рукоположения. Это нравится и мне, ибо я нахожу и другие правила, где избрание принимается вместо рукоположения. А если начальники совершенно не могут избирать епископов, каким образом правило определяет, чтобы были недействительны совершаемыя ими избрания? Решение. Правило дает постановление не об избраниях, совершаемых самими начальниками, а об избраниях епископов, происходящих по власти начальников. И об избраниях, то есть хиротониях пресвитеров, или диаконов, происходящих по начальническому же повелению. Итак правило говорит, что, хотя по видимому оне производятся архиереями, имеющими власть, но поелику происходят под влиянием власти и по насилию; то должны быть недействительны и отменяемы.