Многи се од ове Жртве (= Евхаристије) причешћују једном годишње, други два пута, а други много пута. Свима њима наша је реч (упућена), не само овима овде, него и онима који бораве у пустињи (= анахорети), јер они то чине једном годишње. Које треба похвалити: оне што једном, оне што много пута, или оне што се мало пута (причешћују)? Ни оне једном, ни оне много пута, ни оне мало пута, него оне са чистом савешћу, оне са неупрљаним животом. Такви нека свагда приступају (Св. Причешћу), а који нису такви — ни једном. Зашто, дакле? Јер суд себи узимају, и осуду, и муку, и казну. И немој се чудити. Јер, као што храна, будући по природи хранљива, ако пређе у злу течност, све упропашћује и квари, и бива повод за болест. Тако бива и око Светих Тајни. Наслађујеш се Духовне Трпезе, и опет прљавштином квариш своја уста? (Светим) Миром се помазујеш, и опет се испуњујеш смрадом, причешћујући се после годину дана? Четрдесет дана није ти довољно за очишћење од свих грехова (које си чинио током) читаве године, и опет, кад прође седмица (дана), себе предајеш ранијим (гресима)? А реци ми, ако оздравиш после четрдесет дана дуге болести, и опет се одаш храни која изазива болест, зар ниси и претходни труд изгубио и себи већма наштетио? Јер, ако се природне ствари мењају, колико ли више оне (ствари) слободне воље? Четрдесет дана додељујеш здрављу душе, а можда ни четрдесет, и очекујеш да умилостивиш Бога? Зар се играш? реци ми. Због тога и ђакон (на Св. Литургији) узвикује, говорећи: Светиње светима! То јест: Ко није свет, нека не приступа. Не каже просто: чист од греха, него – свет!