Питање 3. Ако је неки верник бесомучан (= ђавоиман), може ли бити причешћен Светим Тајнама, или не? Одговор. Ако не вређа (ἐξαγορεύῃ = јавно прича непосвећенима) Тајну, нити на други начин хули, нека се причести; али не сваки дан, него му је доста Недељом.
Ἐὰν πιστός τις ὢν δαιμονίζηται, εἰ ὀφείλει μεταλαμβάνειν τῶν ἁγίων μυστηρίων ἤ οὔ; Ἀπόκρισις. ᾽Εὰν μὴ ἐξαγορεύῃ τὸ μυστήριον, μήτε ἄλλως πως βλασφημῇ, μεταλαμβανέτω, μὴ μέν τοι καθ' ἑκάστην· ἀρκεῖ γὰρ αὐτῷ κατὰ Κυριακὴν μόνον.
Ап. 79: Ако је неко бесомучан (δαίμονα ἔχη = ђавоиман), нека не буде клирик, нити да се са вернима моли; а ако се очисти (= оздрави), нека буде примљен; и ако је достојан, нека буде (клирик).
Трул. 7: Пошто дознасмо да у неким Црквама ђакони, имајући Црквене службене положаје (ὀφφίκια = достојанства), те због тога неки од њих, користећи (своју) дрскост и својезаконост (αὐτονομίᾳ = своѥзаконьство), седе испред презвитера, (стога) одређујемо да ђакон, макар био у достојанству, то јест у било каквој званичној Црквеној служби, не може такав седети пре презвитера, осим када, замењујући лично свога Патријарха или Митрополита, дође у други град због неког важног посла; јер тада ће, као испуњујући место онога, бити почаствован. А ако неки, користећи самосилничку дрскост, усуди се то учинити, такав нека се збаци са свога степена, и буде последњи између свих у томе чину којем припада у својој Цркви. Јер Господ наш саветује да не треба тражити прва места, по ономе што се код Светог Јеванђелиста Луке налази као учење Самога Господа нашег и Бога (Лк. 20, 46). Јер говораше позванима (на гозбу) причу, опазивши како избираху прва места: „Кад те ко позове на свадбу, не седај у прочеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе, и да не би дошао онај који је позвао тебе и њега, и рекао ти: Подај место овоме; и онда ћеш поћи са стидом да седнеш на последње место. Него када будеш позван, седи на последње место, да ти рече кад дође онај који те је позвао: Пријатељу, помакни се навише; тада ће ти бити част пред онима који седе с тобом (за трпезом). Јер сваки који себе узвишује, понизиће се, а који се понижује, узвисиће се“ (Лк. 14,8–11). А ово исто нека се држи и у осталим свештеним чиновима. Јер знамо да су узвишенија духовна од светских достојанстава.
Тим. Алек. 2: Питање 2. Ако је неки оглашени бесомучан (= ђавоимани), па зажели он или родбина му да прими Свето Крштење, треба ли га примити или не, а нарочито ако је при смрти? Одговор. Ако се бесомучни не очисти од нечистог духа, не може примити Свето Крштење; али (ако је) при крају живота — крштава се.
Тим. Алек. 4: Питање 4. Ако неко, будући оглашен, болујући сиђе с ума и не може да сам исповеди веру, а родбина његова моли да прими Свето Крштење док још живи, треба ли да га прими, или не? Одговор. Треба да прими, ако га нечисти дух не искушава.
Тим. Алек. 15: Питање 15. Ако је жена некога поседнута (πνευματιᾷ = ђавоимана), тако да носи и гвоздене окове, а муж каже да се не може уздржавати, и хоће да узме другу жену, да ли може узети другу, или не? Одговор. У овој ствари је прељуба по среди; и ја не налазим шта да о томе одговорим.
Валсамон: Об Иуде говорится, что он нарушил тайну, как открывший Иудеям то, чему научился от Господа, потому что имел к ним доверие, и Тому, Кто учил его, внимал не как Богу, а как простому человеку. А одержимый бесом, если неистовствует постоянно, ни Таин не удостаивается, ни подвергается осуждению, если нарушает и хулит тайну, потому что он не знает, что делает; если же имеет (светлые) промежутки и унижает и хулит таинство в то время как находится в здравом уме: то не только не должен причащаться Таин, но и не молиться вместе с верными, ни причисляться к ним. Так что этот божественный отец говорит о беснующимся и имеющем (ясные) промежутки (как бы следующее): «если он в то время, как не состоит под влиянием демонов, не говорит ничего против веры, то должен причаститься Таин».