Велики Сабор сасвим забрањује да ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште ико из клира, може имати (у кући) уведену женску (συνείσακτον, въводница), осим ако не мајку, или сестру, или тетку, или једино особе неподозриве у свему.
Велики сабор са свијем забрањује, да епископ, презвитер, ђакон, или други ко из клира, држи у кући доведену женскињу, осим ваљда матер, или сестру, или тетку, или такве само особе, које су слободне од сваког подозријења.
Ἀπηγόρευσε καθόλου ἡ μεγάλη σύνοδος, μήτε ἐπισκόπῳ, μήτε πρεσβυτέρῳ, μήτε διακόνῳ, μήτε ὅλως τινὶ τῶν ἐν κλήρῳ, ἐξεῖναι συνείσακτον ἔχειν, πλὴν εἰ μὴ ἄρα μητέρα, ἢ ἀδελφήν, ἢ θείαν, ἢ ἃ μόνα πρόσωπα πᾶσαν ὑποψίαν διαπέφευγεν.
Ап. 5: Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не изгони своју жену) под изговором побожности (εὐλαβείας). Ако је изагна, нека буде одлучен (од општења = Причешћа), а ако остане упоран (у томе), Нека се свргне (= рашчини).
Ап. 26: Од оних који су нежењени ступили у клир, заповедамо, да се могу (потом) женити, ако хоће, само чтеци и појци.
Трул. 5: Нико од убројаних у свештенички чин, нека не држи код себе женско или служавку, изузев особа слободних од подозрења и које су означене у канону (1. Никејски), чувајући тиме себе беспрекорним. Ако неко преступи ово од нас одређено, нека се свргне. Ово исто нека држе и евнуси, старајући се о својој беспрекорности; преступе ли ово, ако су клирици, нека се свргну; а ако су лаици, нека буду одлучени.
Трул. 12: Дође нам до знања и то: да у Африци и Либији и у другим местима, тамошњи најбогољубивији председници (= епископи) не престају да живе заједно (συνεικεῖν) са својим супругама и после обављеног над њима рукоположења, стављајући тиме народу спотицање и саблазан. Пошто, пак, ми улажемо много старање да све чинимо на корист преданих нам у руке (духовних) стадâ, одредисмо: да од сада тако нешто никако не буде. А ово говоримо не ради укидања или извртања онога што је Апостолски раније установљено (Апостолски 5), него промишљајући о спасењу и напредовању на боље народâ (Цркве), и да се не пружа неки повод зазора на свештеничку установу. Јер вели Божанствени Апостол: „Све на славу Божију чините; не будите на спотицање ни Јудејима, ни Јелинима, нити Цркви Божијој. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју, него (корист) многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ (1Кор. 10, 31–32; 11, 1). А за кога се дозна да тако нешто чини, нека буде свргнут.
Трул. 13: Пошто смо дознали да је у Цркви Римљанâ као канон прихваћено да они, који ће бити удостојени рукоположења за ђакона или презвитера, имају се обавезати да се више неће спајати са својим женама, ми, (стога), следујући староме канону апостолске тачности и поретка (Апостолски канони 5 и 51), хоћемо да свештених особа законити брак остане и сада (надаље) на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се они лишавају у одговарајуће време међусобног општења. Тако, ако се неко нађе достојан рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера, такав нека се нипошто не спречава да узиђе на тај степен живећи са законитом женом, нити да се у време рукоположења од њега захтева да исповеди (= обећа) да ће одступити од законитог општења са својом женом, да тиме не будемо принуђени да вређамо Богом установљени и Његовим присуством благословени брак (Јн. 2, 1–11). Јер глас Јеванђеља говори: „Што је Бог саставио, човек да нераставља“ (Мт. 19, 6); и Апостол учи: „Брак је частан и постеља чиста“ (Јевр. 13 ,4); и (опет): „Јеси ли се привезао за жену? не тражи да се раздрешиш“ (1Кор.7, 27). А знамо да, као што и у Картагени окупљени (Оци), промишљајући о чистоти живота свештенослужитељâ, рекоше: „да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, да у своја договорена времена уздржавају се од супружница“ (1Кор. 7, 5); „да бисмо, оно што је кроз Апостоле предано и од саме старине држано, и ми такође држали, знајући време сваке ствари (Пропов. 8, 17), а нарочито поста и молитве. Јер треба они, који Светом Жртвенику предстоје, да у време служења (μεταχειρήσεως = употребе) Светињâ, у свему буду уздржљиви, да би могли добити оно што од Бога у простоти траже“ (Картагенски 3, 4, 25, 70). Ако се пак неко усуди, идући противно Апостолским канонима (Апостолски 5. и 51), некога од свештених лицâ: презвитерâ или ђаконâ или ипођаконâ, да лиши свезе и општења са законитом женом, нека буде свргнут. Тако исто, ако неки презвитер или ђакон, под изговором побожности, одагна своју жену, нека буде одлучен (од општења); а ако остане упоран, нека се свргне.
VII Вас. 18: „Не будите на саблазан ни онима споља“ (1Кор. 10, 32), каже Божанствени Апостол. А да жене бораве у Епископијама или Манастирима, бива узрок сваког спотицања. Зато, ако се који затече да има ропкињу или слободну у Епископији или Манастиру, ради вршења неке службе, нека подлегне епитимији; а ако је упоран, нека буде свргнут. Ако ли се деси да у предграђима жене бораве, и хтедне епископ или игуман да се на путу ту (код њих) заустави, нека у присуству епископа или игумана жена никакве службе не обавља у то време, него нека се склони у друго место, док епископ не отиде, да не буде приговора.
VII Вас. 22: Богу све посветити и не бити роб својих жеља, велико је дело. „Јер ако једете, ако ли пијете, каже Божанствени Апостол, све у славу Божију чините“ (1Кор. 10, 31). И Христос Бог наш је у Јеванђељима Својим заповедио да се уништавају почетци грехова. Јер не само да Он кажњава прељубу, него је и сами покрет помисли ка чињењу прељубе осуђен, кад Он каже: „Који је погледао жену са похотом, већ је учинио с њом прељубу у срцу своме“ (Мт. 5, 28). Отуда и ми научивши се, треба да очишћујемо помисли (наше). Јер, „ако је и све слободно, али није све на корист“ (1Кор. 10, 23), како се учимо од Апостолског гласа. Свакоме пак човеку је нужно јести, да живи. И који у браку живе, и са децом су, и лаичког су стања, без прекора им је ако заједно једу људи и жене, само да узносе благодарност Дародавцу хране. Не у неким лакрдијашким околностима, то јест са сатанским песмама, са гитарашким и блудничким страстима, на шта долази Пророчка клетва, овако говорећи: „Тешко онима, који уз гитаре и цимбале вино пију, а не гледају на дела Господња, и не разумеју дела руку Његових“ (Ис. 5, 12). Ако ли буде некад таквих међу хришћанима, нека се исправе; иначе, нека за њих важи оно што је пре нас канонски установљено (тј. епитимије). Код оних пак чији је живот у тиховању и монашки (ἡσυχίας καὶ μονότροπος = молитвени и усамљенички), онај који је обећао Господу Богу да узме (на се) јарам монашки, он ће боравити насамо, и ћутаће (Јер. 3, 28). Но и онима који су изабрали свештенички живот, није уопште упутно да насамо са женама једу, осим некад са неким богобојажљивим и кротким људима и женама, како би и тај заједнички обед водио духовном подвигу. Исто нека чине и са рођацима. Догоди ли се ипак да монах или свештено лице на путовању није понео са собом најнужније потребе (хране), и по нужди хоће да заноћи, било у гостионици, било у нечијој кући, дозвољено му је то чинити, јер је потребом принуђен.
Анк. 19: Који су дали завет девичанства (παρθενίαν = девствености), па су завет погазили, нека подлегну одредби (= епитимији) о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре.
Картаг. 3: Аврелије епископ рече: Када се на претходном Сабору разматрало о начину уздржања и чистоти (живота), угодно би (одредити): да ова три степена, који су посвећењем спојени неком везом чистоте, кажем за епископе, презвитере и ђаконе, како приличи светим епископима и свештеницима Божијим и левитима (= ђаконима) и служитељима Божанских Тајни (divinissacrifisiis - θείοις καθιερώμασιν), да буду у свему уздржљиви, ди би могли добити оно што од Бога једноставно моле, да бисмо и ми једнако чували оно што је и кроз Апостоле предано, и што је од саме древности држано.
Картаг. 4: Фавстин, Епископ Пикена, области Потентинске, местобљуститељ Римске Цркве, рече: Угодно је (одредити): да се епископ, и презвитер, и ђакон, и сви који се дотичу Светињâ, чувари целомудрености, уздржавају („у своје /договорено/ време“ – канон 25) од жена. Сви епископи рекоше: Угодно је (одредити): да сви који предстоје Жртвенику, то јест који служе, чувају целомудреност.
Картаг. 25: Аврелије епископ рече: Придодајем уз ово, најчеснија браћо, пошто је реч о уздржавању од својих жена неких клирика, осим чтецâ, оно што је на разним Саборима утврђено (в. канон 4): да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, али и епископи, уздржавају се у своја (договорена) времена (поста и молитве – 1.Кор. 7, 5 — канон 70) од супругâ (својих), и буду (тада) као да их немају 1.Кор. 7, 29); што ако не учине, нека се уклоне са Црквене службе. Остали пак клирици да се не принуђују на то, осим кад су у старим годинама. Сав сабор рече: Потврђујемо што је ваша Светост правилно уредила, јер је то свето и богоугодно.
Картаг. 38: Клирици или подвижници уздржања (= монаси) нека не одлазе удовицама или девојкама, осим по допуштењу и сагласношћу свог епископа, или презвитерâ; а и то нека не чине сами, него са другим клирицима, или онима с којима само епископ или презвитери имају улазак таквим женскима, или где су присутни клирици, или неки угледни хришћани.
Картаг. 70: Пошто се, уз то, спомиње о уздржавању неких клирика од својих жена, би угодно (одредити): да се епископи, и презвитери, и ђакони уздржавају још од својих жена у одређена времена (поста и молитве - 1Кор 7, 5 - канон 25). Ако ли то не учине, нека се смене са Црквеног положаја (= степена). Други клирици нека се на то не принуђују, него треба у томе држати обичај сваке Цркве.
Вас. Вел. 88: Прочитао сам твоје писмо са свим дуготрпљењем, и зачудио сам се, како си, могући да кратко и лако одговориш (= одбраниш се) самим стварима, пристао да будеш упоран у ономе зашто си оптужен, и многим (=дугим) речима покушаваш да излечиш неизлечиво. Нити смо ми први, нити једини, о Григорије, узаконили да женскиње не станују заједно са мушкарцима; него прочитај канон донет од Светих Отаца наших на Сабору у Никеји (= 3. канон), који изрично забрањује да нема уведених женских (συνεισάκτους). А безбрачност у томе има уважење (=честитост) што се раздваја од живљења са женскињем, тако да који називом обећава (= речју се заветује), а на делу чини што и они који бораве са женама, очито је да такав настоји да честитост девичанства држи (само) по назвању, не удаљујући се од неприличности насладе. А толико већма требаше да си следовао нашем захтеву, колико сам кажеш да си слободан од сваке телесне страсти. Јер не верујем ни да седамдесетогодишњак живи страсно са женом, нити смо одредили оно што смо одредили као за неко учињено неумесно дело. Него, пошто смо научени од Апостола, да не треба брату стављати спотицање или саблазан (Рим 14, 13), а знамо да нешто, што код појединих бива здраво (=чисто), другима бива повод за грех, ради тога смо и наредили, следујући заповести Светих Отаца, да се раздвојиш од те женске. Зашто окривљујеш хороепископа, и спомињеш старо непријатељство? Зашто нас оптужујеш, као да имамо олако ухо да слушамо клевете, а себе не подносиш да одступиш од навикнутости са том женом? Отерај је, дакле, из твоје куће, и стави је у Манастир. Нека она буде са девственицама, а тебе нека служе мушкарци, „да се Име Божије не хули због вас“ (Рим 2, 24). А док ово не учиниш, неће ти ништа користити ни миријаде (= десетине хиљада) ствари које у писмима пишеш, него ћеш умрети као неслужећи (ἀργῶν = свештеник под забраном), и даћеш пред Господом реч за своје неслужење. А ако се усудиш, не поправивши себе, да вршиш свештенослужење, бићеш анатема свему народу, и они који те примају биће искључени из читаве Цркве.
Зонара: Это правило хочет, чтобы посвященные были безупречны, и чтобы никто не имел даже предлога к подозрению против них. Посему всем посвященным оно запретило жить вместе с женщинами, кроме упомянутых лиц. И это запрещено не только сказанным (то есть посвященным) лицам, но и всем находящимся в клире. И Василий Великий в послании к Григорию пресвитеру упоминает об этом правиле, и повелевает ему удалить от себя живущую с ним женщину. «Аще же, говорит, не исправив себя, дерзнешь коснуться священнодействия, то будешь анафема пред всем народом». И пятое правило вселенского собора трулльского постановляет то же самое, присовокупляя и следующее: «сие же самое да соблюдают и скопцы, предохраняя себя от порицания. А преступающие правило, аще будут из клира, да будут извержены, аще же мирские, да будут отлучены». То же самое, что сии священные каноны, узаконяет и новелла, помещенная в третей книге Василик. А осмьнадцатая глава седьмого собора не позволяет епископу, или игумену входить и в загородные домы, где прислуживают женщины, если женщины не будут удалены оттуда, пока находятся там епископ, или игумен. А девятнадцатое правило анкирского собора под конец говорит: «девам, соединяющимся жительством с некиими, аки с братьями, мы сие возбранили».
Аристен: Никто не должен иметь сожительствующую женщину, кроме матери сестры и лиц, которые удаляют всякое подозрение. Кроме лиц, которые не могут подавать никакого подозрения в нецеломудрии, то есть матери, сестры, тетки и подобных, иному лицу не дозволяет настоящее правило жить вместе с кем либо из посвященных, а также не дозволяют сего пятое правило шестого собора трулльского, 18-е и 22-е правила второго Никейского собора и Василий Великий, предписывавший пресвитеру Григорию разлучиться с сожительствовавшею с ним женщиною, хотя он был семидесятилетний, и нельзя было думать, чтобы он жил с нею страстно.
Валсамон: О сожительствующих женах прочти 14-ю главу 8-го титула настоящего собрания, и что в ней содержится, и из приведенной там 123-й новеллы Юстиниана узнаешь, что клирики, после увещания, не разлучающиеся от сожительствующих с ними женщин, какия бы оне ни были кроме лиц указанных в настоящем правиле, подвергаются извержению, а епископы, если бы оказались сожительствующими когда бы то ни было и с какою бы то ни было женщиною, за сие извергаются. И заметь это. О сожительствующих женщинах в разные времена было много рассуждений; и одни говорили, что принятая, или сожительствующая есть приведенная вместо законной жены и живущая с кем нибудь блудно; а другие говорили, что сожительствующая есть всякая женщина, живущая у кого нибудь совершенно чужая, хотя бы и свободна была от подозрения; и кажется это гораздо вернее. Ибо поэтому, говорят, и Василий Великий, в послании к пресвитеру Григорию, убеждает сего священника удалить сожительствующую с ним и не определяет, чтобы за это он был подвергнут извержению, как несомненно и явно согрешающий.