За старешине (=началнике) који се заклињу да ће злостављати потчињене, потребно је много лечења. А лечење за такве је двојако: једно је, поучити их да се олако не заклињу; а друго, да не буду упорни у злим одлукама (κρίσεσιν = судовима). Тако, ако се већ свезао заклетвом да чини зло другоме, нека покаже покајање за брзоплетост заклетве, и нека изговором доследности (εὐλαβείας = (само)уважења) не потврђује своје зло. јер ни Ироду није помогло кад се (тобож) добро заклео, који, да тобож не погази заклетву, постаде убица пророка (= Св. Јована Претече – Мт 14, 7-11). Уопште је заклетва забрањена, а далеко је више правилно осудити ону која бива на зло. Зато, ко се заклео треба да промени мишљење (μεταφρονεῖν = да се опамети), а не да настоји да утврђује своју злонамерност (τὸ ἀνόσιον = нечашће). Јер, подробније размотри ову безаконост: Ако се ко закуне да ће ископати очи брату, да ли је добро овоме тако нешто спровести у дело? Ако се ко (закуне) да ће убити? Ако ће неко уопште заклетвом преступити неку заповест (Божију)? Јер, „заклех се и одлучих“, не на грех, „него да ћу чувати судове правде Твоје“ (Пс 48, 46). А као што заповест (Божију) треба потврђивати неодступном одлучношћу, тако грех треба свакако укидати и уништавати.
Ἄρχοντας μέν τοι ὀμνύειν ἐπὶ τὸ κακοποιεῖν τοὺς ἀρχομένους καὶ πάνυ θεραπεύεσθαι προσῆκε. Θεραπεία δὲ τούτων διττή· μία μέν, μὴ ὀμνύειν αὐτοὺς διδάσκεσθαι προχείρως, ἑτέρα δέ, μὴ ἐπιμένειν ἐν ταῖς πονηραῖς κρίσεσιν. Ὥστε ὅρκῳ προληφθείς τις εἰς κακοποιΐαν ἕτερου, τήν μέν ἐπί τῇ προπετείᾳ τοῦ ὅρκου μετάνοιαν ἐπιδεικνύσθω, μὴ μέντοι προσχήματι εὐλαβείας τὴν πονηρίαν ἑαυτοῦ βεβαιούτω. Οὐδὲ γὰρ ῾Ηρώδῃ συνήνεγκεν εὐορκήσαντι, ὅς, ἵνα μὴ ἐπιορκήσῃ δῆθεν, φονεύς ἐγένετο τοῦ Προφήτου. Ἅπαξ μὲν ὁ ὅρκος ἀπηγόρευται, πολλῷ δὲ δήπου εἰκὸς τὸν ἐπὶ κακῷ γινόμενον κατακεκρίσθαι. Ὥστε μεταφρονεῖν χρὴ τὸν ὀμνύοντα, οὐχὶ σπουδάζειν βεβαιοῦν ἐαυτοῦ τὸ ἀνόσιον. ᾽Εξέτασον γὰρ πλατύτερον τὴν ἀτοπίαν· εἴ τις ὀμόσειεν ἐξορύξειν τοὺς ὀφθαλμοὺς τοῦ ἀδελφοῦ, εἰ καλὸν τὸ τοιοῦτον εἰς ἔργον ἀγαγεῖν αὐτῷ; εἴ τις φονεύσειν; εἴ τις ὅλως δι' ὅρκου ἐντολήν τινα παραβήσεσθαι. Ὤμοσα γὰρ καὶ ἔστησα, οὐχὶ τὴν ἁμαρτίαν, ἀλλὰ τοῦ φυλάξασθαι τὰ κρίματα τῆς δικαιοσύνης σου. Ὥσπερ δὲ τὴν ἐντολὴν ἀμεταθέτοις κρίμασι προσῆκε βεβαιοῦσθαι, οὕτω τὴν ἁμαρτίαν παντοίως καθήκει ἀκυροῦσθαι καὶ ἀφανίζεσθαι.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Трул. 95: Оне који се од јеретикâ обраћају Православљу и уделу спасаваних (τῇ μερίδι τῶν σῳζομένων), примамо по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце и Новацијане, који себе називају Катарима и Левима, и Четрнаест(однев)нике, то јест Тетрадите, и Аполинаријевце, — пошто (лично) даду писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска (= Православна) и Апостолска Црква, – примамо запечаћујући их, то јест најпре помазујући Светим Миром чело и очи и ноздрве и уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: „Печат дара Духа Светога!“ А односно Павлијанистâ, који затим прибегоше Католичанској Цркви, одредба је донета: да се они свакако изнова крштавају (ἀναβαπτίζεσθαι = хрьщати отъ начала). Евномијанце пак, који се једним погњурењем крштавају; и Монтанисте, који се овде називају Фригима; и Савелијанце, који исповедају ијопаторство (υἱοπατορίαν = синоочинство) и друге неке злочести чине, и све остале јереси, јер овде их много има, особито долазећих из Галатске стране, све који од њих хоће да прибегну Православљу, примамо као јелине (= незнабошце). И први дан их чинимо хришћанима, други дан оглашенима, затим трећи дан вршимо им заклињања (= егзорцизме = изгоњење демонâ) уз трикратно дување у лице и уши; и тако их поучавамо (у вери), и чинимо да дуже остају у Цркви и слушају (Света) Писма, и тада их крштавамо. И (такође Гностике) Манихејце и Валентинијанце и Маркионисте, и оне долазеће из сличних јереси, примамо као јелине (= незнабошце) и изнова крштавамо. А Несторијанци и Евтихијанци и Севиријанци, и они из сличних јереси, треба да поднесу писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и да анатемишу своју јерес, и (такође) Несторија и Евтиха и Диоскора и Севира (Антиохијског), и остале вође таквих јереси, и оне који исто с њима верују, и све напред споменуте јереси, и тако да примају Свето Причешће.
Вас. Вел. 10: Који се заклињу да неће примити рукоположења, пошто су се заклели, нека се не принуђују да газе заклетву. Јер иако, чини се, постоји неки канон који таквима опрашта, али из искуства знамо да немају успеха који заклетву погазе. А треба гледати и врсту заклетве, и речи, и расположење у којем се заклеше, и најмање додатке у речима (заклетве); па ако нема никакве ниодакле утехе (тј. поправке), треба такве сасвим оставити. А ствар Севирова, то јест од њега рукоположени презвитер (Киријак), може, мени се чини, ако се и теби чини, имати овакво решење: Оно село (Миндана) потчињено (епископији) Мистије, за које је био одређен овај човек, нареди да припадне Масадима (Oὐασάδoις = епископија Севирова). Јер тако ни он (=Киријак), не прелазећи са тог места, неће погазити заклетву, и Лонгин (ктитор Храма), имајући уза се Киријака, неће оставити Цркву запушћену, нити ће душу своју због нерада осудити. И ми ћемо се показати да не чинимо ишта против канона, снисходећи Киријаку, који се заклео да ће остати у Минданима, а (ипак) је прихватио премештај. Јер повратак ће очувати заклетву, а да се потчини (овом) распоређењу (τῇ οἰκονομίᾳ), неће му се рачунати за прекршај заклетве, јер у заклетви (његовој) није било додано да неће ни накратко остављати Миндане, него да ће остати надаље. Севиру пак, који се изговара заборавом, ми ћемо опростити рекавши да: Познавалац тајни неће презрети (=превидети) Цркву Своју оштећену од човека, који је од почетка чинио противу канона (ἀκανονίστως = неправьдьно), а заклетвом мимо Јеванђеља свезивао, и учио је да се крши заклетва, тиме што је преместио (Киријака), и сада лаже тиме што се изговара заборавом. Но пошто нисмо судије срдаца (Пс 7, 10), него судимо по ономе што чујемо, препустимо Господу освету, а ми без разлике (ἀδιακρίτως) примимо га, давши опроштај људској слабости заборава.
Вас. Вел. 17: Одговарајући раније на питања постављена нам од твоје Побожности, нисам послао Писмо, једно што бејах задржан од дуге и опаке болести, а друго због недостатка послужитеља (=писмоноша). Јер је и код нас мало њих, и да су искусни (познаваоци) пута, и припремљени за такве службе. Тако да кад дознаш узроке кашњења (писма), дај нам опроштај. Дивисмо се твојој љубави за учење и уједно смиреноумљу, јер прихваташ да се учиш од нас, у којих нема ништа велико за познање. Али, ипак, пошто прихваташ због страха Божијег да чиниш ствар, која не бива лако код других, треба и ми да подржимо твоју готовост и добро старање, макар и изнад (наше) снаге. [Канон 17] О неком свештенику Вианору, који се заклео да не служи Службу: Питао си нас за презвитера Вианора, да ли је пријемљив у клир због (дате) заклетве. Знам да сам већ једну општу одлуку изложио Антиохијским клирицима за све који су заједно с њиме заклели се: да они (више) не учествују (тј. не служе) на јавним Сабрањима (народа), него да насамо врше службу презвитери. Ово исто даје и њему право за своју службу, јер (му) свештенство (тј. служење) није у Антиохији, него у Иконији, коју је, као што си нам писао, он изабрао за живљење уместо Антиохије. Пријемљив је, дакле, тај човек, пошто твоје Благочастије затражи од њега покајање због лакоће заклетве, коју је дао пред човеком неверујућим, не могући поднети тегобу од оне мале опасности.
Вас. Вел. 28: Смешним ми се чини то што се неки зарекао да се уздржава од свињског меса. Зато благоизволи поучити такве да се клоне неразборитих заветâ и обећањâ; а употребу тога безразлично дозволи. „Јер ниједно створење Божје није за одбацивање, кад се прима са захвалношћу“ (1Тим 4, 4), тако да је (такво) заветовање смешно, те је уздржавање непотребно.
Вас. Вел. 64: Прекршитељ заклетве нека је десет година ван општења: две године плачући, три слушајући (Св. Писмо), четири припадајући, једну нека само стоји (са вернима), и тада да се удостоји општења (τῆς κοινωνίας =Причешћа).
Вас. Вел. 81: Пошто многи у време варварске најезде преступише (=одрекоше) веру у Бога, и положише незнабожачке заклетве, и једоше нечиста јела која су им са идолским врачаријама принета, такви нека буду икономисани (οἰκονομείσθωσαν = решавани) по законима и канонима донетим од Отаца наших (= Анкирски 1-9). Јер они који су тешку невољу у мучењима поднели, и не подносећи болове, те били принуђени на одрицање (од вере), нека три године не буду примљени, и две године нека слушају, и три припадају, и тако нека се приме у општење (κοινωνίαν = Причешће). А који су без велике невоље издали веру у Бога, и јели за демонском трпезом, и клели се незнабожачким заклетвама, нека се искључе (из Храма) за три године, две године нека слушају (Св. Писмо), три године да се моле у припадању, и друге три да стоје са вернима у молитви, те тако нек буду примљени у Причешће Доброга (= у Литургију).
Вас. Вел. 82: А они који заклетву (хришћанску) прекршише, ако су од насиља и нужде погазили заклетве, подлежу блажим казнама, тако да после шест година буду примљени. Ако ли су без принуде издали своју веру, две године нека плачу, и две нека слушају (Св. Писмо), и пете (године) нека се моле припадајући, и у следеће две године нека буду примљени у општење молитве (верних), без Приноса (Евхаристије), и тако на крају, то јест када покажу достојно покајање, нека се васпоставе у заједништво (=Причешће) Тела Христова.
Зонара: Если, говорит, начальник поклянется сделать зло находящимся под его властию, такового должно прежде всего учить не быть поспешным на клятвы; а если легкомысленно поклянется, (учить) не соблюдать клятвы, данной на злотворение другим, но каяться в безрассудности своей клятвы; а не извинять себя и не прикрываться тем предлогом, что благоговеет пред клятвою, то есть боится клятвопреступничества, и не настаивать на своем зле, то есть не наказывать других по упрямству, чтобы не показаться нарушающим клятву. При этом приводит в пример Ирода четвертовластника, говоря, что Ироду было полезно не дорожить клятвою, то есть не держаться ея, не соблюдать, и не убивать Крестителя. И всякая клятва, прибавляет святый отец, вообще, то есть безусловно, совершенно возбранена; тем более должна быть возбранена и осуждена та, которая дается на зло. Посему поклявшийся такою клятвою должен «исправить свои мысли», то есть переменить их, мыслить иначе, раскаяться. Например, кто нибудь поклялся убить: он должен оставить эту мысль, не совершать убийства и ни в каком случае не приводить в исполнение своей беззаконной клятвы. То же говорит и святый отец: если кто поклялся вколоть глаза своему брату, тот пусть рассмотрит, что лучше – оставить ли клятву без внимания, или привести зло в исполнение. И если кто поклялся преступить заповедь, то – что лучше – преступить клятву, или заповедь? Кляхся, говорит Давыд, и поставих не грех соделати, но сохранити судьбы правды Твоея (Пс. 118, 106).
Аристен: Начальники не должны находить в клятве повода причинять зло своим подчиненным. Что это? Некто поклялся сделать зло одному из своих подчиненных и под предлогом уважения (к клятве) желает исполнить свое злое намерение. Итак, ты должен уврачевать таковаго двояким образом: с одной стороны научить, чтобы не клялся поспешно; с другой – чтобы не соблюдал клятв, данных на зло; полому что и Ироду не было полезно то, что он соблюл клятву; ибо из за того, чтобы не нарушить клятвы, он сделался убийцею Пророка. Только ту клятву каждый должен хранить неизменною, которую дал, чтобы сохранить суды правды Божией; а клятву, которая ведет к греху и вреду для кого-либо, должно непременно оставлять без исполнения и отвергать.
Валсамон: Настоящие два правила повелевают отвергать те клятвы, которые даются некоторыми с целью сделать что-нибудь злое, или достойное смеха. Именно, святый отец говорит, что поклявшийся не есть свиного мяса, или сделать зло своим подчиненным должен быть вразумляем воздерживаться от таких неразумных и нерассудительных клятв, и что вообще клясться запрещено; напротив, должно разрешать есть свиное мясо и преступать клятву, (данную на зло), а не делать зла под тем предлогом, чтобы не нарушить клятвы. При этом (святый отец) воспользовался примером Ирода, который поклялся умертвить Крестителя и, чтобы не нарушить клятвы, совершил убийство. Ибо, говорит, ему должно было переменить мысли, то есть раскаяться, и пренебречь неправедною клятвою, а не приводить своей беззаконной мысли в исполнение. Прочти 18-ю главу 13-го титула настоящего собрания и что в ней написано. Если же 10-е, 64-е и 82-е правила святаго Василия подвергают клятвопреступников наказанию, а другие правила, содержащиеся в указанной 18-й главе, определяют, что нарушившие клятву не должны быть наказываемы, как это предписывают и предлежащие правила, то скажет кто нибудь, что эти правила противоречат одно другому. Но мне кажется не так, а именно: когда кто нарушит без всякой нужды законную клятву, или клянется ложно, должен быть наказан сильнее; а когда сделает это по принуждению, должен быть наказан легче, по 82-му правилу сего святаго отца. Если же клятва незаконна и дана с тою целию, чтобы случилось что-нибудь недоборе, или чтобы не совершилось чего-нибудь доброго, или кто либо поклялся таким предметом, который не достойно именовать в клятве, тогда нарушение ея не наказуемо. Впрочем, слыша, как святый говорит, что и таковых должно вразумлять не быть поспешными на клятвы, и что вообще клясться запрещено, я говорю, что и те, которые дают такие клятвы, хотя бы и нарушали их безопасно, не должны оставаться совершенно без наказания, но должны быть подвергаемы умеренной епитимии, по усмотрению епископа. А поелику из того, что правила определяют наказывать клятвопреступников, открывается, что те, которые не нарушают их, не наказываются, и с тем вместе явствует, что исполнение законных клятв дозволяется, то не скажи, что это определено в противность евангельской заповеди, которая говорит, что мы не должны клясться ни небом, ни землею, потому что небо есть престол Божий и земля подножие ногама Его, и что нашею клятвою должно быть: ей, ей и ни, ни (Мф. 5, 34, 36); ибо первое свойственно только самым совершенным; а второе и не отвергается, как законное. Такова и другая евангельская заповедь: вся елика имаши, продаждь, и раздай нищим… и гряди в след Мене (Лук. 18, 22); ибо если бы все обязаны были сделать это, то кто же бы стал покупать продаваемые имущества? С другой стороны, если бы всякая клятва запрещалась, то пророк не сказал бы: кляхся и поставих сохранити заповеди Твоя (Пс. 118, 106), и православные цари, составители законов, не издали бы законов, предписывающих совершение клятв. Итак, не всякая клятва законная и незаконная запрещена, но незаконная и нерассудительная. А когда один благородный человек в третий день одной седмицы (то есть вторник) сказал (о себе) державному и святому нашему императору, что не станет есть мяса, не смотря даже на то, что праздновалось в этот день Рожество Христа и Бога нашего, так как он поклялся в третьи дни всех седмиц года поститься в честь честнаго Предотечи, то боговенчанный наш самодержец повелел предложить на разрешение синода, согласно ли с канонами соблюдать эту клятву и оставлять без торжественного празднования даже пасхальный вторник? И когда вопрос был предложен, святейший оный патриарх кир Лука с большим в то время синодом сказал, что хорошее дело поститься и во всякое время, но присовокупил к сему, что такой клятвы не должно предпочитать Господу и Богу нашему. Ибо если апостольские правила наказывают того, кто преклоняет колена, или постится в какую либо субботу, или в воскресный день (разумеется 64-е апостольское правило), то гораздо более должен быть наказан постящийся в пасхальный праздник Христа по той причине, чтобы не была нарушена его самовольная клятва. И синод разрешил благородному есть мясо. Да и сам патриарх евнуха Циту, который дал клятву сходить на поклонение святым местам в Иерусалиме и не пошел, потому что переменил свое намерение, собор не разрешил от клятвы, уврачевав его умеренною епитимиею. Однакоже из слов правила: никое создание Божие отметено, с благодарением приемлемо (1 Тим. 4, 4), не выводи такого заключения, что нам предоставлено есть всех животных, но скажи, что правило говорит о тех, которые употребляются православными в пищу на основании обычая и церковного предания.