Да хришћани не треба да јудејствују (= следе јудејске обичаје) и Суботом да почивају, него да и у тај дан раде; Недељу пак да особито поштују и, ако могу, уздржати се од посла као хришћани. Ако ли се нађу (неки хришћани) јудаисти (= који држе јудејске обичаје), да буду анатема (= одлучени) од Христа.
Хришћани не смију слиједити обичајима јудејскима и суботом почивати, него морају у тај дан радити; недјељу пак морају особито штовати, и ако могу уздржати се од радње, као хришћани. А који се затеку, да слиједе јудејским обичајима, нека су анатема од Христа.
Ὅτι οὐ δεῖ χριστιανοὺς ἰουδαΐζειν καὶ ἐν τῷ σαββάτῳ σχολάζειν, ἀλλ' ἐργάζεσθαι αὐτοὺς καὶ ἐν τῇ αὐτῇ ἡμέρᾳ, τὴν δὲ Κυριακὴν προτιμῶντας, εἴγε δύναιντο, σχολάζειν ὡς χριστιανοί. Εἰ δὲ εὑρεθεῖεν ἰουδαϊσταί, ἔστωσαν ἀνάθεμα παρὰ Χριστῷ.
Ап. 7: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, буде Свети дан Пасхе пре пролећне равнодневице, заједно са Јудејима, светковао (ἐπιτελέσῃ = свршавао), нека се свргне.
Ап. 64: Ако који клирик, или лаик (= верник) пође у синагогу јудејску, или јеретичку („кућу молитве“), да се моли, нека буде и свргнут и одлучен.
Ап. 66: Ако се неки клирик затече да пости у Дан Господњи (= Недељу), или у Суботу, осим једне једине (= велике Суботе), нека буде свргнут; а ако је лаик (= верник), нека буде одлучен.
Ап. 70: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или уопште (неко) из каталога клирикâ, пости заједно са Јудејима, или празнује са њима (њихове празнике), или прима од њих празничне дарове (ξένια = празнична јела), као: пресне хлебове или нешто слично, нека буде свргнут; а ако је лаик (= верник), нека буде одлучен.
Ап. 71: Ако неки хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или свеће пали, кад су празници њихови, нека буде одлучен.
Трул. 11: Нико од убројаних у свештенички чин, или лаик, нека не једе пресне хлебове (τὰ ἄζυμα = мацот = бесквасне погаче) Јудејâ, нити да с њима бива близак, ни у болестима (да их) призива и лечења од њих да прима, нити да се уопште с њима заједно купа у (јавним) купатилима. Који то настоји да чини, ако је клирик нека буде свргнут; ако ли је лаик, нека буде одлучен.
Трул. 55: Пошто смо дознали да они у граду Римљана у светим постовима Четрдесетнице посте у Суботе њене, – против преданога Црквеног поретка, – Свети Сабор одлучи: да се и у Цркви Римљана држи неповређен канон (Апостолски 66), који каже: „Ако се неки клирик затече да пости у Свети Дан Господњи, или у Суботу, осим једне једине (= Велике Суботе), нека буде свргнут; а ако је лаик, нека буде одлучен“.
Трул. 66: Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Нове Недеље (= Томине), сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и химнама и песмама духовним (Еф. 5,19), радујући се у Христу и празнујући, и слушајући читања Божанствених Писама, и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Нека, зато, у споменуте дане никако не бивају коњске трке, или друге какве јавне представе (δημώδεις θέας = масовни спектакли).
Антиох. 1: Сви који се дрзну повредити одредбу (τὸν ὅρον = зaповѣдь) Светог и Великог Сабора одржаног у Никеји (З25. г.), у присуству Благочестивости најбогољубивијег цара Константина, о Светоме Празнику спасоносне Пасхе, да буду изопштени и одстрањени (ἀκοινωνήτους καὶ ἀποβλήτους = нєприобьщеньномъ и отъвьржєномъ) из Цркве, ако остају свадљивије противни ономе што је добро одређено. И ово буди речено за лаике. Ако ли се ко од предстојника Цркве, епископ или презвитер или ђакон, после ове одредбе усуди да, на развраћање народа и на узнемиравање Цркава, издваја насамо, и са Јудејима светкује Пасху, таквога Свети Сабор већ од сада сматра отуђеним од Цркве. Јер не само што је себи узрочник греха, него је и многима узрок кварежи и пропасти. И не само да (Сабор) њих свргава из Литургије (= свештене Службе), него и оне који се, после (њиховог) свргнућа, усуде општити са њима. А ови свргнути да се лише и спољне части, коју (Црквени) свети канон (ὁ ἄγιος κανών = с҃тъıи канонъ) и Божје свештенство ужива.
Лаод. 16: Да се у Суботу читају Јеванђеља, са другим (деловима) Светог Писма.
Лаод. 37: Не треба примати празничне дарове, које шаљу Јудејци или јеретици, нити заједно са њима празновати.
Лаод. 38: Не треба азиме (= бесквасне хлебове) од Јудеја примати, нити општити у њиховим нечашћима (= непобожностима).
Картаг. 51: Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Пошто треба придодати све што је у нашем подсетнику (κομμονιτωρίῳ = commonitorio = кънигaхъ съборнъıихъ), придодајемо још и заповеђено нам за дан Пасхе, да, по обичају, из Картагенске Цркве нама бива увек најављивано, и не у року кратког времена (пре Пасхе). Аврелије епископ рече: Ако је угодно вашој Светости, пошто памтимо да сте одавно обећали да се сваке године сабирамо ради саветовања, да, када будемо заједно сабрани, нека се тада проглашује дан Свете Пасхе преко местобљуститељâ (= представникâ) који ће се наћи на Сабору. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Сада молимо са овога Сабора: да се удостојите да о томе писмима известите наше области. Аврелије епископ рече: Неопходно је да тако буде.
Картаг. 73: Такође је угодно (одредити): да се о дану Светопоштоване (προσκυνητῆς = venerabilis) Пасхе јавља свима, написавши то испод закључака (Сабора). А дан Сабора нека се држи исти, који је одређен на Хипонском Сабору (З93. г.), то јест пре десетих календа септембра (8 IX). Јер о овоме треба написати Првенствујућима (= митрополитима) свих области, да, кад сазивају код себе Сабор, тај дан држе.
Картаг. 106: Би угодно (одредити): да, кад било ко хтедне поћи на Двор (цару), Да буде представљен у отпусници (ἐν τῇ ἀπολυτικῇ = in formata = препоруци) упућиваној Римској Цркви, и да отуда опет добије отпусницу (= препоруку) за Двор. Зато, ако добивалац отпуснице само за Рим, прећути потребу због које му треба отићи на Двор, па хтедне отићи право на Двор, нека се лиши општења (κοινωνίας). Ако се пак тамо, у Риму, појави изненадна нужда да пође на Двор, нека ту нужду пријави Римском епископу, и нека донесе препис од истог Римског епископа. Отпуснице пак, што издају својим клирицима, Првенствујући или било који епископи, нека имају (назначен) дан Пасхе. А ако није још познат дан Пасхе те године, нека се придода (дан) прошлогодишње (Пасхе), као што се обично пише у световним актима: „после конзулства“. Угодно би још и то: да послани местобљуститељи (= заступници) са овог часног Сабора, противу Донатиста, и незнабожаца, и заблуда њихових, затраже од најславнијих царева све што увиде да је корисно. Још би угодно, тражењем свих епископа: да се на свим посланицама које треба издати од овога Сабора, потпише само твоја Светост. И потписаше, Аврелије, епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
[Сабор против незнабожаца и јеретика]
За време Васа и Филипа, најславнијих конзула, пре 16 календа јула (= 16. јун 408), у Картагени, у дворани Реституте Цркве. На овом Сабору примише посланство Реститутос и Флорентије, епископи, против незнабожаца и јеретика, у оно време када бише убијени Севир и Макарије, и, због кривице ових (= незнабожаца и јеретика) Еводије, Теасије и Виктор, епископи, бише заклани.