Пошто смо дознали да се у разним Црквама приноси на Жртвеник, по неком насталом обичају, грожђе, а свештенослужитељи, пошто исто придодају Бескрвној Жртви Приношења (= Причешћа), тако обоје заједно раздају народу, налазимо (и наређујемо): да више нико од свештеника то не чини, него да народу, на оживотворење и опроштај грехова, раздаје само Принос (= Св. Причешће). Сматрајући, пак, свештеници приношење грожђа као првину, и благосиљајући га посебно, нека раздају онима који га траже ради благодарења Даваоцу плодова, којима се тела наша, по Божанској одредби (1Мојс. 1, 29), хране и расту. Ако, пак, неки клирик учини мимо ове наредбе, нека буде свргнут.
Пошто смо дознали, да се у појединим црквама приноси у олтару, по неком, утврђеноме обичају, грожђе, а свештенослужитељи, пошто исто помијешају са бескрвном жртвом приношења, једно и друго зајенио раздају народу, – налазимо и то наредити, да никакав свештеник тога у напријед не чини, него нека раздаје народу на оживотворење и на опроштај гријехова чисти принос; а грожђе, примајући као првине, и благосиљајући га посебно, нека га раздају онима, који га траже у знак благодарења Даваоцу плодова, кроз које тијела наша, по божјој наредби расту и хране се. А који клирик поступи противу ове установе, нека се свргне.
Ἐπειδὴ ἐν διαφόροις ἐκκλησίαις μεμαθήκαμεν, σταφυλῆς ἐν τῷ θυσιαστηρίῳ προσφερομένης κατά τι κρατῆσαν ἔθος, τοὺς λειτουργοὺς ταύτην τῇ ἀναιμάκτῳ τῆς προσφορᾶς θυσίᾳ συνάπτοντας, οὕτως ἅμα τῷ λαῷ διανέμειν ἀμφότερα, συνείδομεν, ὥστε μηκέτι τοῦτό τινα τῶν ἱερωμένων ποιεῖν, ἀλλ᾿ εἰς ζωοποίησιν, καὶ ἁμαρτιῶν ἄφεσιν, τῷ λαῷ τῆς προσφορᾶς μόνης μεταδιδόναι· ὡς ἀπαρχὴν δὲ τὴν τῆς σταφυλῆς λογιζομένους προσένεξιν, ἰδικῶς τοὺς ἱερεῖς εὐλογοῦντας, τοῖς αἰτοῦσι ταύτης μεταδιδόναι, πρὸς τὴν τοῦ δοτῆρος τῶν καρπῶν εὐχαριστίαν, δι᾿ ὧν τὰ σώματα ἡμῶν, κατὰ τὸν θεῖον ὅρον, αὔξει τε καὶ ἐκτρέφεται. Εἴ τις οὖν κληρικὸς παρὰ τὰ διατεταγμένα ποιήσοι, καθαιρείσθω.
Ап. 3: Ако неки епископ, или презвитер, против установе (τὴν διάταξιν = уредбе) Господње о жртви (Мт. 26, 26-29), принесе на Олтару (=Жртвенику) [Божијем] друго нешто, као мед или млеко, или уместо вина приправљени сикер (=опојно пиће), или птице, или какве животиње, или воће, противно установи, осим у своје време ново жито или грожђе, нека се свргне (καθαιρείσθω). Није дозвољено доносити на Жртвеник ишта друго, осим уља за свећњаке и тамјана, у време Светога Приноса (= Евхаристије, Литургије).
Ап. 4: Првина сваког другог плода нека се шаље епископу и презвитерима, али не Жртвенику (=Олтару). А јасно је да ће епископ и презвитери поделити (их) и ђаконима и осталим клирицима.
Трул. 32: Пошто смо дознали да у Јерменској земљи, они који свршавају Бескрвну Жртву, на Светој Трпези приносе само вино, не додајући му воду, истичући (преда се) учитеља Цркве, Јована Златоуста, који, у тумачењу Јеванђеља Матејевог (Омилија 82, 2), каже ово: „Зашто Господ, васкрснувши, није пио воду, него вино?“ – чупајући (тиме) из корена другу злу јерес. Јер имају неки који су употребљавали (само) воду у (Светим) Тајнама, зато показује (Господ) да, и када је (Свете) Тајне предао, вино је предао (Мт. 26, 29); и када је, после васкрсења, без Тајни просту трпезу (Апостолима) предложио (Мк. 16, 14; Лк. 24, 30; Јн. 21, 12–15), употребио је вино од рода виноградскога, а виноград рађа вино, а не воду“. Одавде (Јермени) сматрају да је овај Учитељ (Цркве) порицао употребу воде у Светој Жртви. Зато, да не би они и од сада (надаље) остали у незнању, излажемо православну мисао тога (Светог) Оца. Постојала је стара зла јерес Идропарастатâ, који су (јеретици) у својој жртви употребљавали место вина саму воду. Оповргавајући безаконо учење такве јереси, и показујући да они тиме иду насупрот Апостолском Предању, изложио је овај Богоносни Отац (Златоуст) напред споменуту реч. Јер он је и својој Цркви (= Антиохији и Цариграду), где му је било поверено пастирско руковођење, предао (= у Св. Литургији) да се вода меша са вином када треба приносити Бескрвну Жртву, указујући на сједињење крви и воде која је истекла из пречистог ребра Искупитеља нашег и Спаса Христа Бога (Јн. 19, 34), која се излила за оживотворење свега света и искупљење грехова. И у свакој Цркви, где су просијали духовни Светилници (= Св. Оци), овај се богопредани поредак држи. Јер и Јаков, брат по телу Христа Бога нашег, коме је првоме поверен престо Цркве Јерусалимске, и Василије, архиепископ Цркве Кесаријске, којега се слава пронела по свој васељени, који су нам писмено предали Тајанствено Свештенодејство (= Свету Литургију), предали су (нам) да се у Божанственој Литургији Свети Путир испуњује (τελειούν = свршава) водом и вином. И у Картагени окупљени Свети Оци (канон 37) тако су изричито споменули: „да се у Светим Тајнама ништа друго него Тело и Крв Господња приноси, као што је и сâм Господ предао, то јест хлеб и вино помешано са водом“. Ако, дакле, неки епископ или презвитер, не чини по преданоме од Апостола поретку: да, помешавши воду са вином, тако приноси Пречисту Жртву, нека буде свргнут, јер непотпуно објављује Тајну и уводи новачења у оно што је (Цркви) предано.
Картаг. 37: У Светим Тајнама (= Евхаристије) ништа више не приносити осим Тела и Крви Господње, као што је и Сам Господ предао, то јест: хлеба и вина с водом помешаног (Мт. 26, 26–28; Лк. 22, 19–20). Првина пак, било мед или млеко, по обичају, нека се приноси у један одређени дан, као тајанствено знамење младенаца. И премда се углавном у Жртвеник (= Олтар) приноси, али да има посебно благосиљање, да се разликује од (Свете) Тајне Тела и Крви Господње. Ништа пак друго од првина нека се не приноси, него (само први плодови) од грожђа и пшенице.
Зонара: У некоторых народов много утвердилось обычаев, чуждых церковному благоустроению; в числе их и тот, чтобы, когда приносят в храм виноград, как начатки, соединять оный с божественною и бескровною жертвою и преподавать народу. Итак, это правило осуждает сие и повелевает, да никто из священнослужителей впредь сего не творит; но да преподает народу особо единое приношение во оставление грехов – тем, которые не недостойно причащаются сего; а виноград, приносимый в качестве начатков, должен быть благословляем священниками и разделяем народу, дабы приносили благодарение подателю плодов и производителю всего нужного нам для поддержания плоти. А если кто, говорит, учинит вопреки заповеданному, да будет извержен.
Аристен: Виноград некоторые соединяют с бескровною жертвою; но определенно, чтобы впредь не дерзали на сие. Третье правило святых Апостолов дозволяет в надлежащее время приносить виноград к алтарю, и священнику благословлять оный и преподавать просящим. А настоящее правило воспрещает соединять оный с бескровною жертвою и разделять народу вместе то и другое, и предписывает, чтобы никто из священников уже не дерзал на это; в противном же случае тот, кто сделает это, должен быть извержен.
Валсамон: О том, что раскрывается в настоящем правиле, мы достаточно писали в четвертом Апостольском правиле. И там прочти, что написано в нем.