Нико, ко припада клиру да не облачи неприличну одећу, ни кад борави у граду, ни када путује, него нека носи одећу која је већ одређена за припаднике клира. Ако ко тако што учини, нека буде одлучен за једну седмицу.
Никакав клирик нека не надијева одјеће, која му не приличи, ни кад у граду борави, ни кад иде на пут, него нека носи хаљине, које су већ одређене за оне, који клиру припадају; а који тако што учини, нека се одлучи за једну недјељу.
Μηδεὶς τῶν ἐν κλήρῳ καταλεγομένων ἀνοίκειον ἐσθῆτα ἀμφιεννύσθω, μήτε ἐν πόλει διάγων, μήτε ἐν ὁδῷ βαδίζων, ἀλλὰ στολαῖς κεχρήσθω ταῖς ἤδη τοῖς ἐν κλήρῳ καταλεγομένοις ἀπονεμηθείσαις· εἰ δέ τις διαπράξοιτο τὸ τοιοῦτον, ἐπὶ ἑβδομάδα μίαν ἀφοριζέσθω.
VII Вас. 16: Свака раскош и телесни накит противни су свештеничкоме чину и поретку. Зато оне епископе или клирике, који себе украшују сјајним и раскошним хаљинама, треба поправљати; ако ли остану упорни, треба (их) подвргнути епитимији; тако исто и оне који употребљавају мирисе. А пошто је корен горчине, узраставши (Јевр. 12, 15), јерес Хришћаноклеветника (= иконобораца) постала оскврњење Католичанској (= православној) Цркви, и они који су ту јерес примили не само што се гадише живописаних Икона, него и сваку побожност одбацише, мрзећи оне који честито и благочестиво живе; на њима се испунило оно написано: „Богопоштовање је мрзост грешнику“ (Сирах 1, 25). Зато, ако се нађу (неки) да исмевају оне који носе просто и скромно одело, нека се (такви) исправљају епитимијом. Јер од најстаријих времена сваки свештени човек је живео са простим и скромним оделом. Јер „све што се не употребљава ради потребе, него ради украшавања, потпада осуди за сујетност“, као што рече Василије Велики (Мала правила, 49). Нити је пак ико носио одећу од разнобојног свиленог ткања, нити су на крајевима хаљина пришивали разнобојне додатке, јер су чули Богоречити глас да „који меке хаљине носе, по царским су дворовима“ (Мт. 11, 8).
Гангр. 12: Ако неко од људи, ради тобожње аскезе, носи груби огртач, па, као да од тога има праведност, осуђује оне који са благобојазношћу носе свилене хаљине и служе се другим општим и уобичајеним оделом, нека је анатема.
Гангр. 21: „А ово пишемо не одсецајући оне који у Цркви Божијој хоће да се по (Светим) Писмима подвизавају (тј. праве монахе), него (одбацујући) оне који ствар подвижништва (=монаштва) узимају за гордост против простије живећих (хришћана), и надимају се, и мимо (Светих) Писама и Црквених канона уводе новачења (καινισμούς). Ми, пак, дивимо се и девичанству са смиреноумљем, и прихватамо уздржљивост (ἐγκράτειαν = въздьржаниѥ) која бива са скромношћу и Богопоштовањем, и похваљујемо удаљавање са смиреноумљем од светских ствари, и поштујемо чисто брачно саживљење, и не ниподаштавамо богатство са правичношћу и доброчинством, и похваљујемо простоту и једноставност одевања само ради ненамештеног старања о телу, а не прихватамо стремљење за раскалашним и луксузним одевањем; и Домове (= храмове) Божје поштујемо, и прихватамо Литургијска Сабрања (τὰς συνόδους) у њима као света и корисна, не затварајући Благочешће (τὴν ευσέβειαν = побожност) у домове, него свако место подигнуто у Име Божје чествујемо, и уважавамо [заједничко] окупљање (верних на агапе) у самој Цркви, на корист Заједнице, и блаженим називамо изобилна доброчинства браће, која по предањима бивају, кроз Цркву, сиромашнима. И да сажето кажемо: све што је предано од Божанских Писама и Апостолских Предања – молитвено желимо да то бива у [Светој] Цркви“.
Зонара: Посвятившие себя Богу должны повсюду хранить благообразие, проявляемое и в самом внешнем виде их. Ибо человек зрит на лице, говорит писание, а Бог – на сердце. Богу ведомы и сердечные движения; а люди из внешнего заключают о внутреннем и неизвестном. И если увидят, что лица, посвятившие себя в удел Богу, не держатся устава и обычая по отношению к одежде, но одеваются не свойственным их состоянию образом, и, или надевают на себя какие-нибудь светлые и пестрые и дорогие одежды, или облекаются в какие-нибудь воинские одежды с тем конечно, чтобы вооруженными отправляться в путь, то осудят верных, и от бесчиния во внешнем обращении тоже будут заключать и о внутреннем состоянии посвятивших себя Богу. А великий Павел говорит: беспреткновени будете иудеем, и еллином и церкви Божией (1 Кор. 10, 32). Итак, настоящее правило заповедует всем, состоящим в клире, употреблять обычные одежды и в городе, и в пути; или, если не делают сего, но нарушают обычай, подвергаться отлучению на одну седмицу. И 16-е правило Седьмого собора говорит, что священный муж не должен употреблять дорогих одежд.
Аристен: Клирик ни в пути, ни в доме да не облекается в несвойственную одежду; а иначе да будет отлучен на одну седмицу. Ясно.
Валсамон: Некоторые из клириков, проводя жизнь, как кажется, вне своей отечественной страны, ходили в несвойственных им одеждах; или даже и живя в городе употребляли подобные одежды. Итак, исправляя это, отцы определили, чтобы ничего подобного не было; или поступающие вопреки сему должны быть отлучаемы на одну седмицу. И 16-е правило Седьмого собора говорит, что священный муж не должен употреблять дорогих одежд. А одежда несвойственная клирику не есть та, какую носят войны, - ибо клирик когда-нибудь надевший такую подвергнется строгому наказанию, но дорогие златотканые одежды, так называемые в народе перловые узоры и бахрамы и пурпурные одежды; ибо клирики должны быть примером добродетели и благообразия, а не роскоши и неблаговидной жизни.