Истим епитимијама подлеже и онај који, не раздвајајући се од своје жене, залуди се (страшћу) са својом таштом, сходно закону који каже: Што је од почетка утврђено, не бива поништено накнадним збивањима. Но, по сада важећем, Свети и Божанствени Синод одређује да, који учине такав проклети грех, остају без Причешћа за шест година, подвргнути следећем канону: шест месеци сасвим се уздржавати од меса, долазећи свагда на Свештена Сабрања Цркве, – осим ако им се деси нека болест или неизбежна потреба, – и да стоје ван Цркве плачући и молећи Бога за опроштај безакоња, не добијајући антидор (= нафору), нити пијући освећену водицу, ако се деси Свето навечерје Богојављења, него само хлеб, узношен у част Пресвете, побожно да једе, као залог Божјег човекољубља. Тако исто не могу ни Свештене Иконе слободно устима целивати, него само њихово подножје, са сваким страхом. За свих шест година да чине свакодневно по 100 метанија, осим Суботе и Недеље, а сваке Среде и Петка држати сухојеђење, уздржавајући се од рибе и вина и уља. Две године (после оних 6 месеци) да стоје у Цркви, иза појаца, и слушају Божанствене песме. Остале три и по године да стоје (у Цркви) заједно са вернима и са њима се моле, и тако после навршених шест година, да се удостоје Причешћа. Али и ово треба пазити: да чине милостињу колико могу, особито у речене посне дане, велим, Средом и Петком. Јер сво оно што им је дозвољиво да једу, без подлезања канону (тј. епитимији), да то (што уштеде) дају сиромашнима и побуђују сиромахе да се моле за њих. Сваке седмице, ако имају могућности, да шаљу у Цркву за једну Литургију (вероватно: просфору и вино), да се уздржавају од лажи и заклетве, с којима је често спојено гажење заклетве. Ако допадну у смртну болест, нека се удостоје Божанственог Причешћа, а ако оздраве, нека буду опет на оном ступњу кајања, на коме су били пре давања им по нужди Причешћа, и нека скрушеним срцем и топлим сузама очишћују злодело душе, колико је могуће.