За ненамерна убиства, пређашња наредба заповеда: да за седам година могу добити Савршено општење (= Причешће), проходећи установљене степене (кајања); друга пак наредба заповеда да требају испунити време од пет година.
За оне који учине нехотимично убијство, пређашња наредба заповиједа, да могу достигнути потпуно опћење, пошто за седам година пријеђу установљене ступње кајања; друга пак наредба заповиједа, да се мора испунити вријеме од пет година.
Ἐπὶ ἀκουσίων φόνων, ὁ μὲν πρότερος ὅρος ἐν ἑπταετία κελεύει τοῦ τελείου μετασχεῖν, κατὰ τοὺς ὡρισμένους βαθμούς· ὁ δεύτερος, τὸν πενταετῆ χρόνον πληρῶσαι.
Вас. Вел. 8: Ко у гњеву употреби секиру против своје жене, убица је. А добро си ме подсетио, и то достојно твоје разборитости, да о томе кажем опширније, јер су велике разлике између намерних и ненамерних (делâ). Јер, сасвим је нехотично и далеко од намере чиниоца, кад се неко баци каменом на псето, или дрво, и погоди човека; јер је намера била да отера звер, или отресе плод (с дрвета), а погођени је, пролазећи туда, случајно (αὐτομάτως) подишао под ударац, тако да је ово нехотично. Нехотично је, такође, кад неко, желећи да некога поврати (на прави пут), бије га кајишем или меким прутом, па бијени умре. Јер се овде гледа на намеру, да је хтео поправити грешећега, а не убити. Међу нехотична дела спада и оно: кад се неко брани у борби, па штапом или руком нанесе рану (=ударац) на опасно место, да га заболи, а не да га сасвим убије, али се ово већ приближује намерноме (делу), јер који се послужио таквим оруђем за одбрану, или који је непоштедно нанео ударац, очито да је такав овладан страшћу, не штедећи човека. Такође спада у ненамерна (дела), кад се неко послужи дебелим штапом или каменом преко људске моћи, и друго је нешто намеравао, а друго нешто учинио. Јер је у гњеву нанео такву рану да је ударенога убио, мада је можда намеравао да сруши (συντρίψαι = обори) дотичнога, а не да га сасвим усмрти. Но који се послужио мачем, или нечим сличним, нема никаквог извињења, а особито који је бацио секиру, јер га није ударио руком, тако да би му мера ударца зависила од њега, него се бацио тако да је и тежином жељеза и оштрицом и брзином бацања, нужно био убиствен ударац. И опет, сасвим је намерно (дело), и без икакве сумње, као што је (напад) од разбојника и у време ратних најезди. Јер ови убијају ради новца, избегавајући (сваку) контролу, а они у рату долазе ради убиства, нити да застраше, нити да уразуме, него с јавном намером да убију противнике. И, такође, кад неко због неког другог разлога састави вештачки лек (περίεργον φάρμακον), па умори (некога), такво (дело) се сматра намерним, као што жене често чине, настојећи да некаквим чаролијама и амајлијама примаме неке (људе) себи да их воле, те, дајући им лекарства (φάρμακα), помућују свест; такве, дакле, убијајући, мада су друго желеле, а друго учиниле; ипак, због извештаченог и забрањеног поступка, сматрају се за намерне убице. И оне које дају лекарства за побачај, убице су и оне, а и оне које узимају плодоубиствене (ἐμβρυοκτόνα = ембриоцидне) отрове (= Трулски канон 91). Толико о томе.
Вас. Вел. 11: Који је нехотично учинио убиство, довољно је испунио суд (τὴν δίκην = епитимију кајања) током једанаест година. Јер је јасно да, односно рањених, запазићемо оно Мојсијево (из Закона/Мојс 21, 12. 18-19/): нећемо сматрати да је убијен онај ко је легао у постељу од добијених рана, па је опет ходао са штапом својим (=као сакат); а ако после рана није устао (него умро), те онај ко га је ударио, није жељом да га убије постао убица, него нехотични по намери.
Вас. Вел. 57: Који је ненамерно убио, нека десет година буде без причешћа Светињама; а (тих) десет година распоредиће му се овако: две године да плаче, а три године да проведе међу слушајућима (Св. Писмо, тј. оглашенима), четири године да припада, а годину да само стоји (са вернима), и следеће године примиће се у Светиње (=у Причешће).
Григ. Ниски 5: Остаје, уз ово, да се подвргне разматрању гњевљиви (= срчани, афективни) део душе, када та сила (душе) скрене од добре употребе срчаности (=гњева) и падне у грех. А пошто је много греха и сваковрсних порока (=зала), који потичу од (способности) гњева, нађоше за сходно (Свети) Оци наши да се не упушта сувише у прецизирање (=разбирање) истих, нити сматрати за потребно много старање за лечење свих услед гњева падова (=греха), - мада (Свето) Писмо забрањује не само наношење најмање ране (другоме), него и сваку псовку или хулу (Кол 3, 8), и све друго што гњев чини, - само је епитимијама скренута пажња на злочин убиства. А подељено је ово зло (убиства) разликовањем на намерно и ненамерно. Намерно је убиство, најпре оно намерно дрзнуто после припреме да се изврши тај злочин. Затим се међу намернима сматра и оно кад неко у сукобу или борби, бијући и будући бијен (од других), нанесе некоме руком смртни ударац. Јер, ко је једном савладан јарошћу и подлегао афекту гњева, не долази му у време страсти на ум ништа што би могло зауставити зло, тако да чин (=резултат) убиства настао из борбе, сматра се чином намерним, а не случајним. Ненамерни пак (злочини) имају јасне знаке (распознавања): када неко имајући у намери нешто друго, случајно учини нешто убитачно. За ова, дакле, (намерна убистава), онима који се обраћењем (=покајањем) лече за намерни злочин, троструко се продужује време (кајања). Наиме, три пута девет година је одређено, одредивши за сваки ступањ по девет година, тако да за деветогодишње време буде сасвим одлучен и удаљен од Цркве, и толико исто година да остане у слушању (Речи Божије), удостојивши га само да слуша учитеље и (Свето) Писмо и стајања са народом; за трећу опет деветогодишњицу, са припадајућима у обраћењу (=покајању) да се моли, и тада нека приступа Причешћу Светиње (=Евхаристије). Јасно је да ће и у овоме бити исто старање распоређујућега (τοῦ οἰκονομοῦντος = епископа) Црквом, и према начину обраћења (=покајања) скратиће му и трајање епитимије, тако да уместо девет година у сваком степену може бити само осам или седам или шест или пет, ако величином обраћења (=покајања) побеђује време, и великом ревношћу у исправљању (своме) превазилази оне који у дугом (одређеном) року спорије (=немарније) чисте себе од нечистоте. Ненамерно пак убиство, просуђује се да заслужује опроштај, али да оно није достојно похвале. А ово рекох да буде јасно да, макар неко и нехотично оскврнио себе убиством, те као поставши већ нечист услед злочина, канон одређује да буде искључен из свештеничке благодати. Колико пак времена за очишћење (=покајање) је одређено за прости (=обични) блуд, толико је времена просуђено довољно и за нехотично убиство. Јасно је да и у томе, узевши у обзир расположење кајућега се, ако буде достоверно обраћење, није свакоме потребно строго држати број година, него скраћењем довести га у васпостављање у Цркву и у Причешће Доброга (=Евхаристије). Ако ли се пак неко нађе на крају живота, а није испунио све време одређено канонима, човекољубље (Светих) Отаца заповеда да се удостоји Причешћа Светиња, те да не оде лишен сапутништва (= путне опреме) на оно последње и дуго путовање. Ако ли се, пошто је удостојен Причешћа Светиње, опет поврати у живот, нека дочека одређено (му) време, остајући у ономе степену у коме се налазио пре но што му је из нужде даровано Причешће.
Зонара: Кто суть невольные убийцы и кто вольные, это определяет Василий Великий в своем осьмом правиле; а в 57-м правиле он определяет, чтобы совершивший невольное убийство был лишен общения на десять лет. Десятилетие же разделяет на части по местам епитимий следующим образом: два года, говорит он, должен плакать, стоя вне храма, три года должен быть в числе слушающих, четыре в числе припадающих, и год стоять вместе, и после сего года может быть допущен до святыни.
Аристен: Невольный убийца должен подвергнуться пятилетней епитимии. Невольному убийце это правило определяет епитимию на пять лет. А 57-е правило Василия повелевает таковому два года быть в числе плачущих, три года проводить в числе слушающих, четыре быть в числе припадающих, и в течение года стоять вместе с верными; так чтобы в течение десяти лет он получал совершенное общение и был удостаиваем причащения.
Валсамон: Василий Великий в своем 8-м правиле и в 57-м пространнее рассуждает и вольных и невольных убийцах. Прочти сии правила и узнаешь точнее, какие вольные и невольные убийства и какие на них епитимии. Прочти и написанное нами в толковании 91-го правила трульского собора.