За намерна убиства, треба (убице) да припадају (све време с покајницима), а тек на крају живота да се удостоје Савршеног (= Причешћа).
Који учине хотимично убијство морају кроз сав живот да припадају, и тек на крају живота могу се удостојити потпунога опћења.
Περὶ ἑκουσίων φόνων, ὑποπιπτέτωσαν μέν, τοῦ δὲ τελείου ἐν τῷ τέλει τοῦ βίου καταξιούσθωσαν.
Вас. Вел. 8: Ко у гњеву употреби секиру против своје жене, убица је. А добро си ме подсетио, и то достојно твоје разборитости, да о томе кажем опширније, јер су велике разлике између намерних и ненамерних (делâ). Јер, сасвим је нехотично и далеко од намере чиниоца, кад се неко баци каменом на псето, или дрво, и погоди човека; јер је намера била да отера звер, или отресе плод (с дрвета), а погођени је, пролазећи туда, случајно (αὐτομάτως) подишао под ударац, тако да је ово нехотично. Нехотично је, такође, кад неко, желећи да некога поврати (на прави пут), бије га кајишем или меким прутом, па бијени умре. Јер се овде гледа на намеру, да је хтео поправити грешећега, а не убити. Међу нехотична дела спада и оно: кад се неко брани у борби, па штапом или руком нанесе рану (=ударац) на опасно место, да га заболи, а не да га сасвим убије, али се ово већ приближује намерноме (делу), јер који се послужио таквим оруђем за одбрану, или који је непоштедно нанео ударац, очито да је такав овладан страшћу, не штедећи човека. Такође спада у ненамерна (дела), кад се неко послужи дебелим штапом или каменом преко људске моћи, и друго је нешто намеравао, а друго нешто учинио. Јер је у гњеву нанео такву рану да је ударенога убио, мада је можда намеравао да сруши (συντρίψαι = обори) дотичнога, а не да га сасвим усмрти. Но који се послужио мачем, или нечим сличним, нема никаквог извињења, а особито који је бацио секиру, јер га није ударио руком, тако да би му мера ударца зависила од њега, него се бацио тако да је и тежином жељеза и оштрицом и брзином бацања, нужно био убиствен ударац. И опет, сасвим је намерно (дело), и без икакве сумње, као што је (напад) од разбојника и у време ратних најезди. Јер ови убијају ради новца, избегавајући (сваку) контролу, а они у рату долазе ради убиства, нити да застраше, нити да уразуме, него с јавном намером да убију противнике. И, такође, кад неко због неког другог разлога састави вештачки лек (περίεργον φάρμακον), па умори (некога), такво (дело) се сматра намерним, као што жене често чине, настојећи да некаквим чаролијама и амајлијама примаме неке (људе) себи да их воле, те, дајући им лекарства (φάρμακα), помућују свест; такве, дакле, убијајући, мада су друго желеле, а друго учиниле; ипак, због извештаченог и забрањеног поступка, сматрају се за намерне убице. И оне које дају лекарства за побачај, убице су и оне, а и оне које узимају плодоубиствене (ἐμβρυοκτόνα = ембриоцидне) отрове (= Трулски канон 91). Толико о томе.
Вас. Вел. 56: Који је намерно убио и после тога се покајао, нека буде двадесет година без причешћа Светињама, а тих двадесет година распоредиће му се овако: четири године треба да плаче, стојећи изван врата молитвеног Дома (=Храма), и молећи улазеће верне да чине молитву за њега, исповедајући своје безакоње; после четири године примиће се међу слушаоце (Св. Писма у Храму, тј. оглашене), и пет година нека с њима излази (из Храма); седам (следећих) година, молећи се с припадајућима, излази (с њима из Храма); и четири (године) нека само стоји са вернима, а не узима удела у Приносу (Св. Евхаристије); и кад се (све) ово испуни, причестиће се Светињама.
Григ. Ниски 5: Остаје, уз ово, да се подвргне разматрању гњевљиви (= срчани, афективни) део душе, када та сила (душе) скрене од добре употребе срчаности (=гњева) и падне у грех. А пошто је много греха и сваковрсних порока (=зала), који потичу од (способности) гњева, нађоше за сходно (Свети) Оци наши да се не упушта сувише у прецизирање (=разбирање) истих, нити сматрати за потребно много старање за лечење свих услед гњева падова (=греха), - мада (Свето) Писмо забрањује не само наношење најмање ране (другоме), него и сваку псовку или хулу (Кол 3, 8), и све друго што гњев чини, - само је епитимијама скренута пажња на злочин убиства. А подељено је ово зло (убиства) разликовањем на намерно и ненамерно. Намерно је убиство, најпре оно намерно дрзнуто после припреме да се изврши тај злочин. Затим се међу намернима сматра и оно кад неко у сукобу или борби, бијући и будући бијен (од других), нанесе некоме руком смртни ударац. Јер, ко је једном савладан јарошћу и подлегао афекту гњева, не долази му у време страсти на ум ништа што би могло зауставити зло, тако да чин (=резултат) убиства настао из борбе, сматра се чином намерним, а не случајним. Ненамерни пак (злочини) имају јасне знаке (распознавања): када неко имајући у намери нешто друго, случајно учини нешто убитачно. За ова, дакле, (намерна убистава), онима који се обраћењем (=покајањем) лече за намерни злочин, троструко се продужује време (кајања). Наиме, три пута девет година је одређено, одредивши за сваки ступањ по девет година, тако да за деветогодишње време буде сасвим одлучен и удаљен од Цркве, и толико исто година да остане у слушању (Речи Божије), удостојивши га само да слуша учитеље и (Свето) Писмо и стајања са народом; за трећу опет деветогодишњицу, са припадајућима у обраћењу (=покајању) да се моли, и тада нека приступа Причешћу Светиње (=Евхаристије). Јасно је да ће и у овоме бити исто старање распоређујућега (τοῦ οἰκονομοῦντος = епископа) Црквом, и према начину обраћења (=покајања) скратиће му и трајање епитимије, тако да уместо девет година у сваком степену може бити само осам или седам или шест или пет, ако величином обраћења (=покајања) побеђује време, и великом ревношћу у исправљању (своме) превазилази оне који у дугом (одређеном) року спорије (=немарније) чисте себе од нечистоте. Ненамерно пак убиство, просуђује се да заслужује опроштај, али да оно није достојно похвале. А ово рекох да буде јасно да, макар неко и нехотично оскврнио себе убиством, те као поставши већ нечист услед злочина, канон одређује да буде искључен из свештеничке благодати. Колико пак времена за очишћење (=покајање) је одређено за прости (=обични) блуд, толико је времена просуђено довољно и за нехотично убиство. Јасно је да и у томе, узевши у обзир расположење кајућега се, ако буде достоверно обраћење, није свакоме потребно строго држати број година, него скраћењем довести га у васпостављање у Цркву и у Причешће Доброга (=Евхаристије). Ако ли се пак неко нађе на крају живота, а није испунио све време одређено канонима, човекољубље (Светих) Отаца заповеда да се удостоји Причешћа Светиња, те да не оде лишен сапутништва (= путне опреме) на оно последње и дуго путовање. Ако ли се, пошто је удостојен Причешћа Светиње, опет поврати у живот, нека дочека одређено (му) време, остајући у ономе степену у коме се налазио пре но што му је из нужде даровано Причешће.
Зонара: Это правило наказывает вольное убийство епитимиею отлучения от приобщения, допуская совершившего вольное убийство причащаться святых Таин только при конце жизни. А Василий Великий в пятьдесят шестом правиле определяет для таковых двадцатилетнюю епитимию, разделяя оную таким образом: четыре года плакать, пять лет слушать, другия семь лет быть в числе припадающих и четыре года стоять вместе с верными, и когда исполнится эта мера, причащаться святых Таин.
Аристен: Вольный человекоубийца да получит совершенное общение при своем конце. По настоящему правилу волею убивающий при конце жизни удостаивается совершенного общения, и причащается божественных Таин. А пятьдесят шестое правило Василия Великого вольного убийцу удерживает от приобщения в течение двадцати лет, определяя, чтобы он четыре года проводил в числе плачущих, пять лет в числе слушающих, семь лет в числе припадающих и в течение четырех лет стоял вместе с верными и после этого приобщался святых Таин.
Валсамон: Епитимии вольных убийц определяет 56-е правило святого Василия. Более обращай внимания на содержание того правила.