Богу све посветити и не бити роб својих жеља, велико је дело. „Јер ако једете, ако ли пијете, каже Божанствени Апостол, све у славу Божију чините“ (1Кор. 10, 31). И Христос Бог наш је у Јеванђељима Својим заповедио да се уништавају почетци грехова. Јер не само да Он кажњава прељубу, него је и сами покрет помисли ка чињењу прељубе осуђен, кад Он каже: „Који је погледао жену са похотом, већ је учинио с њом прељубу у срцу своме“ (Мт. 5, 28). Отуда и ми научивши се, треба да очишћујемо помисли (наше). Јер, „ако је и све слободно, али није све на корист“ (1Кор. 10, 23), како се учимо од Апостолског гласа. Свакоме пак човеку је нужно јести, да живи. И који у браку живе, и са децом су, и лаичког су стања, без прекора им је ако заједно једу људи и жене, само да узносе благодарност Дародавцу хране. Не у неким лакрдијашким околностима, то јест са сатанским песмама, са гитарашким и блудничким страстима, на шта долази Пророчка клетва, овако говорећи: „Тешко онима, који уз гитаре и цимбале вино пију, а не гледају на дела Господња, и не разумеју дела руку Његових“ (Ис. 5, 12). Ако ли буде некад таквих међу хришћанима, нека се исправе; иначе, нека за њих важи оно што је пре нас канонски установљено (тј. епитимије). Код оних пак чији је живот у тиховању и монашки (ἡσυχίας καὶ μονότροπος = молитвени и усамљенички), онај који је обећао Господу Богу да узме (на се) јарам монашки, он ће боравити насамо, и ћутаће (Јер. 3, 28). Но и онима који су изабрали свештенички живот, није уопште упутно да насамо са женама једу, осим некад са неким богобојажљивим и кротким људима и женама, како би и тај заједнички обед водио духовном подвигу. Исто нека чине и са рођацима. Догоди ли се ипак да монах или свештено лице на путовању није понео са собом најнужније потребе (хране), и по нужди хоће да заноћи, било у гостионици, било у нечијој кући, дозвољено му је то чинити, јер је потребом принуђен.
Све Богу посветити и не бити роб својих жеља, велико је дјело. Ако дакле једете, ако ли пијете, каже божанствени апостол, све на славу божју чините (1Кор 10, 31). И Христос Бог наш у својим је јеванђељима заповједио, да се имају уништавати замеци гријехова. Јер не само што се код Њега казни прељуба, него је и сами покрет мисли да се чин прељубе изврши Њим осуђен, по Његовој ријечи: који је погледао на жену са жељом на њу, већ је учинио с њом прељубу у срцу своме (Мт 5, 28); из чега се и ми морамо научити, те очистити наше помисли; јер, ако је и све слободно, али није све на корист (1Кор 10, 23), као што нас учи апостолска ријеч. Свакоме је човјеку неопходно јести, да живи; и који у браку живе и са дјецом, и који су свјетовнога сталежа, није им ништа пријекорно, ако заједно и људи и жене једу, само кад узносе хвалу Ономе, који даје храну; али се не смије јести при којекаквим позоришним обичајима, или сотонским припјевима, ни уз глазбена и блудничка извијања, на која пада пророчански укор, који овако говори: тешко онима, који уз гусле и псалтире вино пију, а не гледају на дјела Господња и не помишљају на рад руку Његових (Ис 5, 12). Буде ли такових међу хришћанима, нека се поправе; у противноме случају, нека у погледу њих важи оно што је прије нас правилима установљено. А којих је живот тих и самотан, нека као такви, који су обећали Господу Богу подносити калуђерски труд, сами сједе и муче (Јерем. 3, 28). Пак ни за оне која су изабрали свештенички живот, није упутно да на само са женама једу, осим ваљда са каквим богобојажљивим и побожним људима и женама, како би и та опћа трпеза повела духовном усавршавању. Исто треба пазити и са родбином. Догоди ли се пак, да калуђер или свештеник на путу није понио собом, што му је потребито, и по неопходности узмора сврнути или у гостионицу, или у чију кућу, – слободно може то учинити, јер је потребом принуђен, али свагда побожно.
Θεῷ μὲν τὸ πᾶν ἀνατίθεσθαι, καὶ οὐ τοῖς ἰδίοις θελήμασι δουλοῦσθαι, μέγα χρῆμα τυγχάνει. Εἴτε γὰρ ἐσθίετε, εἴτε πίνετε, ὁ θεῖος Ἀπόστολός φησι, πάντα εἰς δόξαν Θεοῦ ποιεῖτε. Χριστὸς δὲ ὁ Θεὸς ἡμῶν, ἐν τοῖς Εὐαγγελίοις αὐτοῦ, τὰς ἀρχὰς τῶν ἁμαρτημάτων ἐκκόπτειν προστέταχεν· οὐ γὰρ ἡ μοιχεία μόνον παρ᾿ αὐτοῦ κολάζεται, ἀλλὰ καὶ ἡ κίνησις τοῦ λογισμοῦ πρὸς τὴν τῆς μοιχείας ἐγχείρησιν κατακέκριται· λέγοντος αὐτοῦ· Ὁ ἐμβλέψας γυναῖκα πρὸς τὸ ἐπιθυμῆσαι αὐτῆς, ἤδη ἐμοίχευσεν αὐτήν ἐν τῇ καρδίᾳ αὐτοῦ. Ἔνθεν οὖν μαθητευθέντες, λογισμούς ὀφείλομεν καθαιρεῖν. Εἰ γὰρ καὶ πάντα ἔξεστιν, ἀλλ´οὐ πάντα συμφέρει, ὡς ἐξ ἀποστολικῆς φωνῆς διδασκόμεθα. Ἐπανάγκες οὖν ἐστι παντὶ ἀνδρὶ διὰ τὸ ζῇν ἐσθίειν. Καὶ οἷς μὲν ὁ βίος ἐστὶ γάμου, καὶ τέκνων, καὶ λαϊκῆς διαθέσεως, ἀναμίξ ἐσθίειν ἄνδρας καὶ γυναῖκας, τῶν ἀδιαβλήτων ἐστί, μόνον τῷ διδόντι τροφὴν τὴν εὐχαριστίαν προσάγοντας· μὴ μετά τινων θυμελικῶν ἐπιτηδευμάτων, εἴτουν σατανικῶν ᾀσμάτων, κιθαρῶν τε, καὶ πορνικῶν λυγισμάτων, οἷς ἐπέρχεται ἡ προφητικὴ ἀρά, οὑτωσὶ λέγουσα· Οὐαὶ οἱ μετὰ κιθάρας, καὶ ψαλτηρίου, τὸν οἶνον πίνοντες, τὰ δὲ ἔργα Κυρίου οὐκ ἐμβλέπουσι, καὶ τὰ ἔργα τῶν χειρῶν αὐτοῦ οὐ κατανοοῦσι. Καὶ εἴπου ποτὲ εἶεν τοιοῦτοι ἐν τοῖς Χριστιανοῖς, διορθούσθωσαν· εἰ δὲ μή γε, κρατείτωσαν ἐπ᾿ αὐτοῖς τὰ παρὰ τῶν πρὸ ἡμῶν κανονικῶς ἐκτεθέντα. Οἷς δὲ ὁ βίος ἐστίν ἡσύχιος καὶ μονότροπος, ὁ συνταξάμενος Κυρίῳ τῷ Θεῷ ζυγὸν μονήρη ἆραι, καθίσεται κατὰ μόνας καὶ σιωπήσει. Ἀλλὰ μὴν καὶ τοῖς ἱερατικὸν ἐκλεξαμένοις βίον, οὐδόλως ἔξεστι κατ´ἰδίαν γυναιξὶ συνεσθίειν, εἰ μή που μετά τινων θεοφόβων καὶ εὐλαβῶν ἀνδρῶν, καὶ γυναικῶν· ἵνα καὶ αὐτὴ ἡ συνεστίασις πρὸς κατόρθωσιν πνευματικὴν ἀπάγῃ. Καὶ ἐπὶ συγγενῶν δὲ τὸ αὐτὸ ποιείτω. Εἰ δὲ καὶ αὖθις ἐν ὁδοιπορίᾳ συμβῂ τὰ τῆς ἀναγκαίας χρείας μὴ ἐπιφέρεσθαι μοναχόν, ἢ ἱερατικὸν ἄνδρα, καὶ διὰ τὸ ἀναγκαῖον καταλῦσαι βούλεται, εἴτε ἐν πανδοχείῳ, εἴτε ἐν οἴκῳ τινός, ἄδειαν ἔχειν αὐτὸν τοῦτο ποιεῖν, ὡς τῆς χρείας κατεπειγούσης, μόνον μετ´εὐλαβείας.
Ап. 42: Епископ, или презвитер, или ђакон, који се одаје хазардним играма (κύβοις = коцкању) и пијанству (Еф. 5, 18), или да престане, или нека буде свргнут.
Трул. 62: Такозване календе, и такозвана бота, и називане брумалије, и панађур што бива првога (дана) месеца Марта, хоћемо да се све то потпуно уклони из живота (τῆς πολιτείας = житиѧ) верних. Исто тако одбацујемо и јавна женска плесања, која могу наносити много штете и кварежи, а још и, у име лажно названих код Јелинâ (= паганâ) богова, мушка и женска плесања и обреде, који бивају по неком старом обичају, туђем хришћанском живљењу (τοῦ βίου = житиѧ), одређујући да ниједан човек не одева женску одећу, нити жена одећу доличну људима. Такође не играти с маскама комичке или сатиричке или трагичке маскараде, нити призивати име мрскога Диониса (= Бахуса) кад се гази грожђе у бадњима, нити изазивати смех кад се вино лије у бачве, чинећи по незнању или по сујети оно што је демонска прелест (τὰ τῆς δαιμονιώδους πλάνης = бѣсообразьъıѧ) . Оне пак који, будући (добро) упознати са овим, дрзну се од сада (надаље) да чине нешто од гореспоменутог, заповедамо да такви: ако су клирици, буду свргнути; а ако су лаици, буду одлучени.
Картаг. 60: И ово још треба тражити код хришћанских царева: пошто се, противно Божанственим заповестима, у многим местима држе тако гозбе, које су претходно уведене из незнабожачке заблуде, тако да се и неки хришћани тајно сакупљају с незнабожцима на церемоније истих, нека заповеде да такве (гозбе) буду забрањене и у градовима и по имањима. Штавише, и у саме дане рођенданâ Блажених Мученика, у неким градовима, па чак и у самим Свештеним местима, не зазиру да такве грехе чине; у које дане, што је стидно и рећи, гнусна плесања на пољима и трговим изводе, тако да, насрћући ласцивним увредама (λαγναῖς ὕβρεσιν = injuriis lasciventibus = нечистъıми роугании), вређају част домаћицâ и стид других многобројних жена, које побожно на тај Свети дан долазе, тако да скоро треба бежати и од саме Свете вере (хришћанске).
Зонара: Настоящее правило запрещает монахам и посвященным лицам вкушать пищу наедине с женщинами; а в предисловии говорит, что все должно приносити Богу, и приводит изречение Апостола, который говорит: аще ясте, аще ли пиете, вся во славу Божию творите (1 Кор. 10, 31). Потом обращает слово и говорит, что Христос повелевает верным уничтожать начатки грехов; ибо в словах: воззревай на жену, ко еже вожделети ея, уже любодействова с нею в сердце своем (Мф. 5, 28), наказывает не только прелюбодеяние, но и самый начаток сей страсти. Ибо когда кто посмотрит с любопытством, воспринявши начаток страсти, то есть пожелание, тогда помысел его склоняется ко греху. Отсюда, говорит, мы должны очищати помыслы; - и это также Апостольское изречение, то есть: поэтому мы должны отвергать помыслы, и не позволять им усиливаться и овладевать нами; или очищать; ибо пишется и так, вместо: не позволять рассудку оскверняться лукавыми пожеланиями, но удалять оные или и очищать, когда он уже осквернен восприятием неуместных помыслов, омывать от нечистоты чрез покаяние и не дозволять пойти дальше. Ибо аще и вся ми лете суть, но не вся на пользу; и это – слова великого Павла (1 Кор. 10, 23). Итак, дозволительно, говорит, есть, чтобы жить; и тем, кои живут в мире и сожительствуют с женами и детьми, не запрещается есть вместе с женами, и в этом нет причины к укоризне на них, если делается с благодарением Богу, и не бывает за их трапезами позорищных вымыслов, или сатанинских песней. А что это такое? Певницы и блуднические гласования; ибо словом: гласование – сделал указание или на неприличное плясание, или на переливы голосов в песнях, на кои, говорит, падает это пророческое укорение: горе с гусльми и певницами вино пиющим и так далее (Исаии 5, 12). Итак, если есть между христианами таковые, - да исправятся; а иначе должны иметь силу по отношению к ним древние правила. Это постановлено правилом о мирянах. А тем, чья жизнь тихая и единообразная, а также и лицам посвященным не позволительно есть вместе с женщинами наедине. А если когда настанет нужда этому быть, они должны, в соприсутствии честных мужей и жен, вкушать пищу вместе с женами, дабы и общение трапезы вело к назиданию духовному; ибо кто при таком отсутствии подозрения вкушает пищу вместе с женщинами, тот содействует прославлению Бога. Ибо видящие его соблюдающим себя вне всякого подозрения прославят бога по Евангельскому слову, которое говорит: да просветится свет ваш пред человеки, яко да видят ваша добрая дела и прославят отца вашего, иже на небесех (Мф. 5, 16). И требуется, чтобы монах, или лице священного сана вкушали пищу в присутствии каких либо благоговейных лиц не только с чужими женщинами, но и когда вкушают пищу вместе с родственными женщинами. А если лице священнического сана, или монах, не будет иметь, где бы мог отдохнуть во время путешествия; то ему должно быть разрешено остановиться, по требованию нужды, и в гостинице и в чьем-нибудь доме; только правило хочет, чтобы они и там вели себя с благоговением и целомудренно.
Аристен: Мирским людям вкушать пищу вместе с женщинами не укоризненно; а монашествующим не дозволяется вкушать пищу наедине с женщинами, разве только где либо вместе с богобоязненными и благоговейными мужами и женами. Но в пути монах, или муж священнического сана, если не имеет при себе необходимого, могут остановиться в гостинице. Не укоризненно мирским мужам вкушать пищу вместе с женщинами со благодарением и страхом Божиим, а не с какими-нибудь позорищными и сатанинскими песнями. Тем, которые ведут жизнь тихую и единообразную, как сочетавшим себя Богу и давшим обет сесть наедине и умолкнуть (Плачь Иеремии 3, 28), совсем не позволительно вкушать пищу вместе с женщинами наедине, разве только, может быть, пожелают разделить трапезу вместе с некоторыми богобоязненными мужами и женами; дабы и сие общение трапезы послужило к духовному назиданию. А в пути дается право и монаху и мужу священнического сана, если они не имеют с собою необходимого, по крайней нужде останавливаться в гостинице, или и в доме.
Валсамон: Настоящее правило запрещает мирянам вкушать пищу с позорищными играми и плясками и заповедует тем, которые делают что-либо подобное, исправляться; в противном случае соблюдать в отношении к ним прежде определенное в правилах. А монахам и лицам священнического сана правило повелевает не вкушать пищи вместе с женщинами наедине, хотя бы были действительно сродниками их, но не скрываясь и вместе с некоторыми благоговейными лицами, дабы ни самим не волноваться противными помыслами, ни других не соблазнять. Но если кто из них находится в путешествии, или в другом необходимом служении, и не имеет необходимого для жизни, в таком случае собор определил, без предосуждения останавливаться в гостинице, или в чужом доме по нужде в пище для тела и отдохновении. Такова цель сего правила. Начало его заимствовано из первого послания великого апостола Павла к Коринфянам, в котором между прочим говорится так: аще ясте, аще ли пиете, вся во славу Божию творите (10, 31). Слова: должны очищать помыслы – взяты из второго послания к Коринфянам; слова: вся лет суть, но не вся на пользу – из первого послания к Коринфянам (10, 23); а слова: горе с гусльми и певницами вино пиющим и прочее – из пророчества Исаии (5, 12); а каноническими преданиями отцы называют 42 и 43-е правила святых Апостолов, 60 (49) карфагенского собора и 62-е трульского.