Који је сам себе обезудио (ἀκρωτηριάσας = ушкопио), нека не буде клирик; јер је самоубица и непријатељ Божије творевине.
Који је сам себе обезудио, нека не буде клирик; јер је самоубијца и непријатељ божјега створа.
Ὁ ἀκρωτηριάσας ἐαυτὸν μὴ γινέσθω κληρικός· αὐτοφονευτὴς γὰρ ἐστιν ἑαυτοῦ, καὶ τῆς τοῦ θεοῦ δημιουργίας ἐχθρός.
Ап. 21: Евнух, ако је по насиљу (ἐξ ἐπηρείας) људи такав постао, или су му за време гоњења одсечени мушки удови, или је такав рођен (Мт. 19, 12), а достојан је, нека буде епископ.
Ап. 23: Ако је неко, будући већ клирик, себе обезудио (= ушкопио), нека се свргне; јер је убица себе самог.
Ап. 24: Лаик, који је сâм себе обезудио (=ушкопио), нека се одлучи за три године; јер је зло замислио на живот свој.
I Вас. 1: Ако је неко у болести оперисан (= ушкопљен) од лекарâ, или је од варварâ обезуђен, такав нека остане у клиру. Али, ако је неко (у клиру), будући здрав, сâм себе обезудио, такав, по испитивању, треба да престане да припада клиру, и убудуће не треба ниједног од таквих узводити (у клир). А као што је јасно да је ово речено за оне који ово дело чине намерно и усуђују се сами себе обезуђивати, тако (је јасно) да, ако су неке варвари или господари учинили евнусима (= ушкопљеницима), а иначе се нађу достојни, такве канон допушта у клир.
Прводруги 8: Божанствени и Свештени Канон Светих Апостолâ (канони 22-24) сматра самоубицама оне који себе обезуде (= ушкопе), и, ако су свештеници, свргава их (= рашчињава); а ако нису, забрањује им ступање у свештенство, показујући из тога јасно да, ако је самоубица који сâм себе обезуди, онда је свакако убица онај ко обезуди другога. А с правом ће се такав сматрати увредитељем и творевине Божије (1Мојс. 1, 27-28). Зато Свети Сабор одреди: да, ако се неки епископ, или презвитер, или ђакон, ухвати да је кога обезудио (= учинио евнухом), било својом руком, било наредбом (другоме), таквога подвргнути свргнућу (= рашчињењу); а ако је лаик (= верник), нека буде одлучен; осим ако наиђе каква болест да примора да се болесник подвргне резању. Јер као што први канон Никејског Сабора не кажњава оне који су у болести оперисани (χειρουργηθέντας) због обољења, тако и ми не осуђујемо свештенике који наложе да се болесници обезуде (= ушкопе), а ни лаике не окривљујемо који се у болести својеручно обезуде. Јер то сматрамо лечењем болести, а не завером против створења, или вређањем творевине (Божије).
Зонара: Оскоплять, кроме случая болезни, поразившей детородныя части, воспрещено гражданискими законами и притом так, что оскопленных рабов они повелевают отпускать на свободу, а тех, которые оскопили их, подвергать тому же самому увечью, отбранию в казну имущества и ссылке. И священными правилами это запрещено. Впрочем оскопленный не лишается права на священство, если он не сам предал себя на оскопление, ибо тот, кого оскопили другие, как потерпевший насилие, более достоин сожаления, а не ненависти. Посему таковый может быть удостоен священства. Равно и тот, кто от природы лишен детородных частей (каковых в Евангелии Господь назвал скопцами от рождения), невозбранно может быть причислен к клиру. Но кто сам решился неа оскопление себя, тот не только не может быть причислен к клиру но и, если ранее успел сделаться клириком, должен быть изгнан их клира. А если предаст себя на оскопление мирянин, то должен быть подвергнут отлучению на три года; так как таковые, по причине опасности сего дела, представляются злоумышляющими против самих себя и противниками Божия творения. Ибо Бог создал их с естеством мужа, а они сами себя переменяют в другое, странное естество, так что становятся не мужи, ибо не могут совершать свойственное мужам и не могут производить человека, - и не жены, ибо не могут по своей природе рождать. Тоже самое предписывает и первое правило перваго собора.