„А ово пишемо не одсецајући оне који у Цркви Божијој хоће да се по (Светим) Писмима подвизавају (тј. праве монахе), него (одбацујући) оне који ствар подвижништва (=монаштва) узимају за гордост против простије живећих (хришћана), и надимају се, и мимо (Светих) Писама и Црквених канона уводе новачења (καινισμούς). Ми, пак, дивимо се и девичанству са смиреноумљем, и прихватамо уздржљивост (ἐγκράτειαν = въздьржаниѥ) која бива са скромношћу и Богопоштовањем, и похваљујемо удаљавање са смиреноумљем од светских ствари, и поштујемо чисто брачно саживљење, и не ниподаштавамо богатство са правичношћу и доброчинством, и похваљујемо простоту и једноставност одевања само ради ненамештеног старања о телу, а не прихватамо стремљење за раскалашним и луксузним одевањем; и Домове (= храмове) Божје поштујемо, и прихватамо Литургијска Сабрања (τὰς συνόδους) у њима као света и корисна, не затварајући Благочешће (τὴν ευσέβειαν = побожност) у домове, него свако место подигнуто у Име Божје чествујемо, и уважавамо [заједничко] окупљање (верних на агапе) у самој Цркви, на корист Заједнице, и блаженим називамо изобилна доброчинства браће, која по предањима бивају, кроз Цркву, сиромашнима. И да сажето кажемо: све што је предано од Божанских Писама и Апостолских Предања – молитвено желимо да то бива у [Светој] Цркви“.
И ово ми све прописујемо, не да искључимо оне, који су накани по светоме писму да се вјежбају у добру у цркви божјој, него оне, који под плаштом вјежбања у добру гордост своју исказују, који се узносе над онима, што простије живе, и који противу светога писма и црквених правила уводе новштине. Према томе, ми цијенимо дјевичанство, које је са смиреношћу скопчано, ми уважавамо уздржност, кад ова бива достојанствено и са побожношћу, ми одобравамо уклањање од свјетовних послова, кад је са смиреношћу, ми почитујемо часну брачну свезу, ми не осуђујемо богаство, које је по правди и са доброчинством, ми похваљујемо простоту и умјереност у одијелу, које без многих уреса служи да се тијело покрије, а осуђујемо, кад се у одијевању тежи изњежености и раскошности; ми одајемо пуну част божјим домовима и сматрамо светима и кориснима зборове, што у њима бивају, не ограничавајући у осталом побожност само на те домове, него почитујемо и свако друго мјесто, које је подигнуто у божје име; ми уважавамо заједничку службу, која бива у цркви ради опћега добра, и похваљујемо обилата доброчинства браће, која по предању бивају средством цркве у корист сиромаха, и, да једном ријечју све кажемо, ми желимо, да буде очувано у цркви све, што јој је предано светим писмом и апостолским предањем.
Ταῦτα δὲ γράφομεν οὐκ ἐκκόπτοντες τοὺς ἐν τῇ ἐκκλησίᾳ τοῦ Θεοῦ κατὰ τὰς Γραφὰς ἀσκεῖσθαι βουλομένους, ἀλλὰ τοὺς λαμβάνοντας τὴν ὑπόθεσιν τῆς ἀσκήσεως εἰς ὑπερηφανίαν κατὰ τῶν ἀφελέστερον βιούντων ἐπαιρομένους τε καὶ παρὰ τὰς Γραφὰς καὶ τοὺς ἐκκλησιαστικοὺς κανόνας καινισμοὺς εἰσάγοντας. Ἡμεῖς τοιγαροῦν, καὶ παρθενίαν μετὰ ταπεινοφροσύνης θαυμάζομεν, καὶ ἐγκράτειαν μετὰ σεμνότητος καὶ θεοσεβείας γινομένην ἀποδεχόμεθα, καὶ ἀναχώρησιν τῶν ἐγκοσμίων πραγμάτων μετὰ ταπεινοφροσύνης ἀγόμεθα, καὶ γάμου συνοίκησιν σεμνὴν τιμῶμεν, καὶ πλοῦτον μετὰ δικαιοσύνης καὶ εὐποιΐας οὐκ ἐξουθενοῦμεν, καὶ λιτότητα καὶ εὐτέλειαν ἀμφιασμάτων δι' ἐπιμέλειαν μόνον τοῦ σώματος ἀπερίεργον ἐπαινόμεν· τὰς δέ ἐκλύτους καὶ τεθρυμμένας ἐν τῇ ἐσθῆτι προόδους ἀποστρεφόμεθα, καὶ τοὺς οἴκους τοῦ Θεοῦ τιμῶμεν, καὶ τὰς συνόδους τὰς ἐπ' αὐτοῖς ὡς ἁγίας καὶ ἐπωφελεῖς ἀσπαζόμεθα, οὐ συγκλείοντες τὴν εὐσέβειαν ἐν τοῖς οἴκοις, ἀλλὰ πάντα τόπον τὸν ἐπ' ὀνόματι τοῦ Θεοῦ οἰκοδομηθέντα τιμῶντες, καὶ τὴν ἐν αὐτῇ τῇ ἐκκλησία συνέλευσιν εἰς ὠφέλειαν τοῦ κοινοῦ προσιέμεθα, καὶ τὰς καθ' ὑπερβολὴν εὐποιΐας τῶν ἀδελφῶν, τὰς κατὰ τὰς παραδόσεις διὰ τῆς ἐκκλησίας εἰς τοὺς πτωχοὺς γινομένας, μακαρίζομεν, καὶ πάντα, συνελόντας εἰπεῖν, τὰ παραδοθέντα, ὑπὸ τῶν θείων Γραφῶν καὶ τῶν ἀποστολικῶν παραδόσεων ἐν τῇ ἐκκλησίᾳ γίνεσθαι εὐχόμεθα.
Ап. 31: Ако неки презвитер, презревши свога епископа, сабере посебни збор (χωρὴς συναγάγῃ) и други жртвеник подигне, а ништа не окривљује епископа у Правоверју (ἐν εὐσεβείᾳ = у Благочешћу) и праведности, нека се свргне као властољубив, јер је насилник (τύραννος); исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве и друге и треће опомене (παράκλησιν) од стране епископа.
Ап. 51: Ако се неки епископ, или презвитер, или ђакон, или уопште (неко) из свештеничког каталога (= клира), уздржава од брака, и меса, и вина, не ради подвижништва (δι’ ἄσκησιν = ради вежбања у добру - ср. 1Кор. 7, 5), него из гнушања, заборављајући да је све (створено) „врло добро“ и да је Бог „створио човека мушко и женско“ (Пост. 1, 27. 31), него хулећи осуђују творевину (Божију) — такав или нека се исправи, или нека буде свргнут и искључен из Цркве. Исто тако и лаик (= монах и световњак).
Ап. 53: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, не узима меса и вина у празничне дане, јер се гнуша, а не ради подвижништва (δι’ ἄσκησιν = због вежбања у добру - ср. 1Кор. 7, 5), нека буде свргнут, јер је жигосан (= спаљен) у својој савести и постао је узрок саблазни за многе (1Тим. 4, 2).
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
Трул. 27: Нико, ко припада клиру да не облачи неприличну одећу, ни кад борави у граду, ни када путује, него нека носи одећу која је већ одређена за припаднике клира. Ако ко тако што учини, нека буде одлучен за једну седмицу.
Трул. 80: Ако неки епископ или презвитер или ђакон, или који припада клиру, или лаик, немајући никакву тежу потребу или нужну ствар да за дуже време одсуствује из своје Цркве, него боравећи у (своме) граду не дође у три Недељна дана током три седмице заједно на Сабрање (= Литургију у Цркви), ако је клирик, нека буде свргнут а ако је лаик, нека буде удаљен од општења (κοινωνίας = Причешћа).
VII Вас. 16: Свака раскош и телесни накит противни су свештеничкоме чину и поретку. Зато оне епископе или клирике, који себе украшују сјајним и раскошним хаљинама, треба поправљати; ако ли остану упорни, треба (их) подвргнути епитимији; тако исто и оне који употребљавају мирисе. А пошто је корен горчине, узраставши (Јевр. 12, 15), јерес Хришћаноклеветника (= иконобораца) постала оскврњење Католичанској (= православној) Цркви, и они који су ту јерес примили не само што се гадише живописаних Икона, него и сваку побожност одбацише, мрзећи оне који честито и благочестиво живе; на њима се испунило оно написано: „Богопоштовање је мрзост грешнику“ (Сирах 1, 25). Зато, ако се нађу (неки) да исмевају оне који носе просто и скромно одело, нека се (такви) исправљају епитимијом. Јер од најстаријих времена сваки свештени човек је живео са простим и скромним оделом. Јер „све што се не употребљава ради потребе, него ради украшавања, потпада осуди за сујетност“, као што рече Василије Велики (Мала правила, 49). Нити је пак ико носио одећу од разнобојног свиленог ткања, нити су на крајевима хаљина пришивали разнобојне додатке, јер су чули Богоречити глас да „који меке хаљине носе, по царским су дворовима“ (Мт. 11, 8).
Гангр. 5: Ако ко учи да треба презирати Дом (= храм) Божји и Сабрањâ (τὰς συνάξεις = Богослужбене скупове) у њему, нека је анатема.
Гангр. 20: Ако ко, гордим ставом и с гнушањем, осуђује Скупове у част (Светих) Мученика, или Литургије које на тим Скуповима бивају, и (самим тим одбацује) спомене Мученика, нека је анатема.
Антиох. 5: Ако који презвитер или ђакон, презревши свога епископа, одели се од Цркве, и посебни скуп сабере и жртвеник подигне, и кад га епископ позива противи се, и неће да му се покори, ни да га послуша кад га први и други пут позива, таквога треба сасвим свргнути (καθαιρεῖσθαι = рашчинити), и никакве службе да не добије, нити да може имати своје (раније) части. Ако настави и даље да узбуњује и потреса Цркву, треба га световном влашћу као бунтовника οбратити.
Сард. 11: Осија епископ рече: Дужни смо да и ово одредимо: да епископ, ако из једнога града дође у други град, или из једне области у другу област – служећи своме славољубљу због похвала (као учен), или (служећи) посвећености религије (θρησκείας καθοσιώσει = religionis sanctificationi) – па хоће да остане (тамо) дуже времена, а епископ тога града није искусан у научавању (других), нека не презире њега и често проповеда, настојећи да посрами и понизи лице тамошњег епископа. Јер овакав поступак обично изазива смутње, и од овакве лукавости (πανουργίας = проказъı = злоумисли) настоји да себи предзаручи и придобије туђу катедру, не устручавајући се да напусти предану му Цркву и премести се у другу. Зато, дакле, треба одредити и време томе (тј. тој посети), јер и не примати епископа може изгледати нечовечно и неуљудно. А сетите се да су Оци наши у претходно време одредили: да ако неки лаик, боравећи у граду, не дође на Сабрање (у Цркву) у току три Недеље, да се (такав) удаљи од општења (τῆς κοινωνίας = обьщєниѧ). Ако је, дакле, ово одређено за лаике, онда не треба, нити приличи, нити користи да епископ, ако нема никакве веће нужде, или важнијег посла, оставља за дуже време (од три Недеље) своју Цркву и жалости поверени му народ. Сви епископи рекоше: Одлучујемо да је и ово мишљење веома одговарајуће.
Картаг. 83: Такође би угодно (одредити): да, жртвеници, који су подигнути свуда по пољима и виноградима, као у спомен Мученикâ, који се покажу да у њима није положено ниједно тело или мошти Мученика, нека се, ако је могуће, од месних епископа сруше. Ако се то не допушта због (могућих) нереда у масама, макар да се (верујући) народ (τὰ πλήθη = мъножьство) саветује да се не окупља већма у тим местима. И који право мисле, нека се не везују никаквим сујеверјем око таквих места, и уопште да се не врше спомени Мученикâ ако нема или тела или неких моштију (њихових); или ако није старим верним предањем засведочено да је ту било старо место становања, или поседа, или страдања (Мученика). Јер који се жртвеници било где подижу кроз снове или испразна откривења неких људи, такве треба на сваки начин одбацити (ἀποδοκιμασθῶσιν = reprobentur).
Аристен: Настоящий собор, собравшись и по другим церковным нуждам, рассмотрев также то, что относилось к Евстафию, и нашедши, что последователи Евстафия делают многое незаконно, изложил сии правила, дабы мы не впали в ересь их, то есть мессалиан и евхитов. Ибо они и законный брак отвергают, и мяса гнушаются, презирают церкви и алтари и происходящия в них собрания, и учат составлять особыя собрания и молиться в своих молитвенницах, и составляя особыя учения и собрания, совершают церковныя таинства без воли епископа, или пресвитера; и вообще, преступая всякое церковное правило, имеют отдельные законы, а скорее каждый из них, чтобы ни пришло ему на ум для оклеветания церкви и ко вреду для себя самого, это предлагает. Итак поэтому сей святый собор, осудив ересь их и изложив эти правила, повелел быть им вне церкви. Итак если кто или отвергает законный брак, или осуждает ядущего мясо, кроме удавленины, или идоложертвенного; или учит рабов оставлять господ, под предлогом благочестия, и пренебрегать сужением им; или кто сомневается причаститься божественных Таин от женатых пресвитеров; или оставляя домы Божии и церковь в той мысли, что невозбранно можно пренебрегать ими, и составляя особыя собрания, предлагает другие учения; или кто без воли епископа, или пресвитера, по пренебрежению к ним, совершает церковные таинства, потому что думает, будто его молитва имеет великую силу; или кто учит – те плодоприношения, которые с древних времен даются церкви, и употребляются на благотворения епископом и теми лицами, которые произведены будут от него для распоряжения ими., не приносить в церковь, но отдавать ему и тем, которые с ним, как святым; или кто предпочитает браку девство не за самую доброту девства, но потому что гнушается браком, и надмевается пред состоящими в браке; или кто не собирается с призывающими на вечерю любви, после церковного отпуста, для принятия хлеба и вина, но отвергает их, и по причине надменности не хочет сообщаться с ними, не смотря на приглашение; или кто уничижает имеющего богатство праведно и для благотворения; или кто хулит носящего шелковую одежду, сам придумывая какия-нибудь странныя одеяния, думая, что от них он делается праведным; или если окажется, что и какия-нибудь жены облекаются в мужские одежды с отложением обычной женской одежды, и думают, будто бы от этого кажутся оне почтенными и праведными; или расторгают союз со своими мужьями, по причине гнушения браком, или оставляют своих детей и не воспитывают их и не направляют их, на сколько от них зависит, к надлежащему богопочтению, но под предлогом благочестия небрегут о них, и остригают женские волосы, притворно показывая благочестие; или опять – если дети удаляются от верных родителей, не отдавая должного почтения родителям, потому, конечно, будто предпочитают благочестие; или если кто нарушает посты преданные нам, о которых узаконено, чтобы они были соблюдаемы всею церковию, и предпочитает поститься в воскресный день, или в субботу; или кто надменно клевещет на мученические собрания и совершаемые в них служения и гнушается ими; - итак если окажется кто-нибудь делающим что-либо из исчислено выше, то как надмевающийся пред живущими более просто и преступающий церковные чиноположения и вводящий по своей гордости новизны, да будет анафема. Ибо церковь почитает девство, соединенное с смиренномудрием, приемлет и удаление от мирских дел, если оно совершается точно также, чтит и воздержание, соблюдаемое с честностию и правоверием, и честное сожительство в браке, и богатства с правдою и благотворением не уничижает, и умеет хвалить простоту и малоценность одежд, употребляемых не по гордости но только ради неизысканного попечения о теле, равно как не принимает одевающихся в мягкие и изысканные одежды; и вообще принимает все то, что во имя Божие может послужить для общей пользы. Но она и отвергает с силою и гнушается тем, что по гордости и пренебрежению и ненависти к преданному божественными отцами установляется в противность сему и особенно если делающие это выставляют предлогом богопочтение.