Евнух, ако је по насиљу (ἐξ ἐπηρείας) људи такав постао, или су му за време гоњења одсечени мушки удови, или је такав рођен (Мт. 19, 12), а достојан је, нека буде епископ.
Евнух, ако је по насиљу људи такав постао, или су му за вријеме гоњења осјечени мушки удови, или је таквим рођен, а достојан је, нека буде епископ.
Εὐνοῦχος, εἰ μὲν ἐξ ἐπηρείας ἀνθρώπων ἐγένετό τις, ἢ ἐν διωγμῷ ἀφῃρέθη τὰ ἀνδρῶν, ἢ οὕτως ἔφυ, καὶ ἔστιν ἄξιος, ἐπίσκοπος γινέσθω.
Ап. 22: Који је сам себе обезудио (ἀκρωτηριάσας = ушкопио), нека не буде клирик; јер је самоубица и непријатељ Божије творевине.
Ап. 23: Ако је неко, будући већ клирик, себе обезудио (= ушкопио), нека се свргне; јер је убица себе самог.
Ап. 24: Лаик, који је сâм себе обезудио (=ушкопио), нека се одлучи за три године; јер је зло замислио на живот свој.
I Вас. 1: Ако је неко у болести оперисан (= ушкопљен) од лекарâ, или је од варварâ обезуђен, такав нека остане у клиру. Али, ако је неко (у клиру), будући здрав, сâм себе обезудио, такав, по испитивању, треба да престане да припада клиру, и убудуће не треба ниједног од таквих узводити (у клир). А као што је јасно да је ово речено за оне који ово дело чине намерно и усуђују се сами себе обезуђивати, тако (је јасно) да, ако су неке варвари или господари учинили евнусима (= ушкопљеницима), а иначе се нађу достојни, такве канон допушта у клир.
Прводруги 8: Божанствени и Свештени Канон Светих Апостолâ (канони 22-24) сматра самоубицама оне који себе обезуде (= ушкопе), и, ако су свештеници, свргава их (= рашчињава); а ако нису, забрањује им ступање у свештенство, показујући из тога јасно да, ако је самоубица који сâм себе обезуди, онда је свакако убица онај ко обезуди другога. А с правом ће се такав сматрати увредитељем и творевине Божије (1Мојс. 1, 27-28). Зато Свети Сабор одреди: да, ако се неки епископ, или презвитер, или ђакон, ухвати да је кога обезудио (= учинио евнухом), било својом руком, било наредбом (другоме), таквога подвргнути свргнућу (= рашчињењу); а ако је лаик (= верник), нека буде одлучен; осим ако наиђе каква болест да примора да се болесник подвргне резању. Јер као што први канон Никејског Сабора не кажњава оне који су у болести оперисани (χειρουργηθέντας) због обољења, тако и ми не осуђујемо свештенике који наложе да се болесници обезуде (= ушкопе), а ни лаике не окривљујемо који се у болести својеручно обезуде. Јер то сматрамо лечењем болести, а не завером против створења, или вређањем творевине (Божије).
Аристен: Сделавшийся скопцом от насилия людей, или скопец от природы, получает священство, ели достоин, а скопивший сам себя, нет. Оскопленный не по своей волей не подлежит настоящему правилу, и это не служит ему препятствием к посвящению ели он достоин. Но если кто добровольно оскопил себя, то никаким образом не принимается в клир, а если уже был в клире, извергается из него, как злоумышленник против собственной жизни и враг Божия создания.
Валсамон: Эти четыре правила, то есть настоящее и следующия за ним, оказывают снисхождение тем, которые прежде вступления в клир оскоплены по причине болезни или нашествие врагов, и причисляют таковых к клиру, если, конечно, оказываются достойными. Но оскопивших себя после получения священства, хотя бы вынуждены были к тому болезнию, равно как и тех, которые прежде получения священства не по причине болезни лишили себя детородных частей, подвергают наказанию, именно: первых извекргают, а вторых не допускают в клир. А мирян, оскопивших себя не по болезни или насилию, подвергают отлучению на три года. Поэтому люди более разсудительнее, пред тем как подвергнуть своих детей, по причине болезни их, оскоплению, большею частию являются пред святейшею церковью и объявляют о болезни своих детей, равно и рб отнятии у них детородных членов. И гражданские законы строго наказывают тех, которые подвергают оскоплению своих детей, или рабов, или другаго кого, если они не одержимы болезнию. Читай еще 14 главу перваго титула настоящего собрания, также 60 новеллу императора Льва Мудрого. Скопцов бывает три рода, именно: 1) это - в детстве лишившиеся детородных частей, которыя могли быть порвеждены родителями и сделались негодными, 2) те, которые от рождения не имеют детородных частей и наконец 3) оскоплены с помощью желеха. Скопцы двух первых родов, невозбранно должны быть допущенны до священства, ибо ни в каком злом действии в отношении к себе не были виновны. А третьи согласно вышеизложенному предписанию, иногда должны быть допускаемы до священства, а иногда не допускаются.