Није дозвољено епископу да јавно учи у другоме, њему неприпадајућем граду. Који се затече да то чини, нека престане од епископства, и нека дȅла посао презвитерски (τὰ τοῦ πρεσβυτέρου ἐνεργείτω = поповьскаѧ да дѣѥєть).
Не смије епископ да јавно учи у другоме граду, који њему не припада. Који се затече да то чини, нека престане од епископства, и нека врши посао презвитерски.
Μὴ ἐξέστω ἐπισκόπῳ εἰς ἑτέραν τὴν μὴ αὐτῷ προσήκουσαν πόλιν δημοσίᾳ διδάσκειν· εἰ δέ τις φωραθείη τοῦτο ποιῶν, τῆς ἐπισκοπῆς παυέσθω· τὰ δὲ τοῦ πρεσβυτέρου ἐνεργείτω.
Ап. 14: Епископ не сме, оставивши своју епархију (παροικίαν = епископију), прелазити (ἐπιπηδᾶν) у другу, макар био од многих на то наговаран (ἀναγκάζηται = принуђиван), осим ако нема неког оправданог разлога који га принуђује да то учини, као да може већу корист својом речју побожности (εὐσεβείας) допринети тамошњима; али и ово он не може учинити сâм од себе, него одлуком многих епископа (= на Сабору) и многим умољавањем.
Ап. 35: Епископ да се не усуди ван својих граница рукополагати у градовима и селима која му нису потчињена; а ако се докаже да је то учинио без знања (γνώμην = воље) оних којима припадају ти градови и села, нека се свргне, и он и они које је рукоположио.
I Вас. 8: О онима који се некада називају Катари (τοὺς Καθαρούς = Новацијани), а приступају Католичанској (= Саборној) и Апостолској Цркви, овај Свети и Велики Сабор одлучи да, полагањем руку на њих (χειροθετουμένους), тако остају у клиру. Али пре свега треба писмено да исповеде да прихватају и следују догматима Католичанске (= Православне) и Апостолске Цркве, то јест да ће општити и са другобрачнима и са палима у време гоњења – којим (палима) је и време (кајања) одређено и рок (опроштаја) установљен, – тако да ће они (= Катари) у свему следовати догматима Католичанске Цркве. А где се сви они, било у селима, било у градовима, сами (без других) нађу рукоположени, нека они који су у клиру остану у своме чину, а ако неки од њих прилазе (Цркви) тамо где постоји епископ или презвитер Католичанске Цркве, јасно је да ће епископ Цркве имати епископско достојанство, а онај који се код такозваних Катара назива епископ, имаће (само) презвитерску част, осим ако епископ не изволи да он има удела у части имена (епископског). Ако ли ово није угодно епископу, нека (му) смисли место или хороепископа или презвитера, да се види да заиста припада клиру, а да не буду два епископа у једноме граду.
I Вас. 15: Због многих смутњи и раздорâ што бивају, одређује се: сасвим укинути обичај — који се, против [Апостолског] канона (Апостолски 14–15), нашао у неким местима – тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко, и после ове одредбе Светог и Великог Сабора, покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим такав поступак (τὸ κατασκεύασμα = намештаљка) и повратиће се Цркви за коју је као епископ или презвитер био постављен.
II Вас. 2: Епископи да не наступају преко (своје) управне области (διοίκησιν = дијецезе) на Цркве ван граница (својих), нити да смућују Цркве, него, по канонима (= Никејски 6), Александријски епископ да управља (οἰκονομεῖν) само оним (Црквама) у Египту; епископи Истока да управљају (διοικεῖν) само Истоком, уз очување првенствâ признатих Никејским канонима Антиохијској Цркви; и епископи Азијске области да управљају (οἰκονομεῖν) само у Азији; и епископи Понтијске области само у Понту; и Тракијски (епископи) да управљају (οἰκονομεῖν) само у Тракијској области. А непозивани, епископи да не прелазе преко (своје) управне области (= дијецезе) ради рукополагања или неких других Црквених дела(oἰκoνoμίαις = распоређењâ). Кад се очува напред изложени канон о управним областима (= дијецезама), јасно је даће свима пословима сваке области управљати Сабор те области, као што је одређено у Никеји. А Цркве Божије у варварским народима треба да се управљају (οἰκονομείσθαι) по уста(нов)љеном од Отаца обичају.
III Вас. 8: Ствар новоуведену (καινοτομούμενον = изновачену) против Црквених установа и канонâ Светих Апостола [вар.: Отаца] и која повређује слободу свих, пријавили су (Сабору) богољубазни саепископ Ригин и са њиме најпобожнији епископи Кипарске области Зинон и Евагрије. Отуда, пошто општа зла потребују већи лек, јер и већу штету наносе, и особито кад ни старог обичаја није било да епископ града Антиохијаца врши рукоположења на Кипру, као што нас писмима и усмено обавестише најпобожнији људи који приступише Светом Сабору, (зато одлучисмо): да Предстојници (προεστῶτες = епископи) Светих Цркава на Кипру имају неометану и непринуђену власт, сходно канонима Светих Отаца и староме обичају, чинећи сами собом хиротоније (= постављања) најпобожнијих епископа. А ово исто нека се очувава и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област, која није из давнине и од почетка била под његовом или његових претходника руком; него, ако је неко и заузео и насилно је себи потчинио, нека је поврати, да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења (ἱερoυργίας = свештенодејства) не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је даровао Својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи. Зато овај Свети и Васељенски Сабор изволи (ἔδοξε = одлучи – ДАп. 15, 28) да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и издавна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеном обичају, тако да сваки митрополит има право узети препис ове одлуке, ради своје сигурности. А ако неко изнесе некакву формулу (= одлуку) противну овоме сада одређеноме, сав Свети и Васељенски Сабор одлучи: да је то ништавно (ἄκυρον).
IV Вас. 29: Епископа низводити на презвитерски степен светогрђе је. Ако је пак неки оправдани узрок да се епископи уклоне са епископске службе, онда не могу држати ни место презвитера. Ако ли су без икакве кривице уклоњени са тог достојанства, нека буду повраћени на епископско достојанство. – Анатолије, најпобожнији Архиепископ Цариграда, рече: „Они за које се каже да су са епископскога достојанства низведени у ред презвитера, ако су осуђени из неких оправданих узрока, онда с правом не могу бити достојни ни у части презвитера; али, ако су низведени на нижи чин без неког оправданог узрока, праведно је, ако се покажу невини, да опет добију епископско достојанство и свештенство“.
Анк. 18: Ако неки, постављени за епископе, нису били примљени од оне парикије (τῆς παροικίας = Црквене заједнице, епископије) за коју су наименовани, па захтедну да наступе на другу парикију (= епископију) и насиље чине (већ) постављеним (епископима) и подижу буне противу њих, такви нека буду одлучени. Ако ли желе (такви) да остану у презвитерију, где су претходно били презвитери, нека им се та част не одузима; но ако почну побуњивати против тамошњих епископа, нека буду лишени части и презвитерија, и нека буду искључени (ἐκκηρύκτος = одстрањени).
Антиох. 13: Ниједан епископ не сме се усуђивати да прелази из једне области у другу да хиротонише неке (клирике) у Цркви за вршење свештене службе (λειτουργίας), ни када има уза се друге (епископе), осим ако је позван граматом митрополита и са њиме епископâ, у којих област он долази. Ако га нико није позвао, и он мимо поретка дође ради рукополагања неких (лица), и ради уређивања неприпадајућих му Црквених ствари (= питања), нека је ништавно све што он учини, а он нека поднесе заслужену казни за свој незаконит поступак и нерасудни подухват, будући већ од сада (ἐντεῦθεν) свргнут од Светог Сабора.
Антиох. 22: Епископ да не наступа у туђи град који му није потчињен, нити у село (χώρᾳ = крај) које му не припада, ради рукоположења некога, нити да поставља презвитере или ђаконе у местима потчињеним другом епископу, осим ако не са сагласношћу епископа тога краја. Ако се неки дрзне тако нешто, рукоположење ће бити ништавно, и он ће подлећи епитимији од Сабора.
Сард. 3: Осија епископ рече: Нужно је додати и ово: да ниједан епископ не прелази из своје области у другу област, у којој постоје (тамошњи) епископи, осим ако је позван од своје браће (епископа), да не изгледамо да затварамо врата љубави. И за ово треба се такође побринути: да, ако неки од епископа у некој области има какву распру са братом својим саепископом, не могу се због тога из друге области позивати епископи да просуђују (ἐπιγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако ли пак неки епископ изгледа осуђен због неке ствари (= поступка), па сматра да његова ствар не стоји слабо (σαθρόν = рђаво), него добро, да треба још и суд поновити, тада, ако је вашој љубави угодно, да почаствујемо успомену (τήν μνήμην τιμήσωμεν = памѧть почьтѣмъ) Апостола Петра, те да они који су (о томе) судили напишу Јулију, епископу Римском, да се, ако је потребно, обнови суђење кроз епископе суседне тој области (тј. из друге области), и нека он назначи просудитеље (τοὺς ἐπαγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако пак такав (= оптужени) не може доказати да је његова ствар таква да потребује нови суд (παλινδικίας = нови судски процес), тада једном пресуђено нека се више не испитује, а што је учињено нека остане сигурно.
Сард. 11: Осија епископ рече: Дужни смо да и ово одредимо: да епископ, ако из једнога града дође у други град, или из једне области у другу област – служећи своме славољубљу због похвала (као учен), или (служећи) посвећености религије (θρησκείας καθοσιώσει = religionis sanctificationi) – па хоће да остане (тамо) дуже времена, а епископ тога града није искусан у научавању (других), нека не презире њега и често проповеда, настојећи да посрами и понизи лице тамошњег епископа. Јер овакав поступак обично изазива смутње, и од овакве лукавости (πανουργίας = проказъı = злоумисли) настоји да себи предзаручи и придобије туђу катедру, не устручавајући се да напусти предану му Цркву и премести се у другу. Зато, дакле, треба одредити и време томе (тј. тој посети), јер и не примати епископа може изгледати нечовечно и неуљудно. А сетите се да су Оци наши у претходно време одредили: да ако неки лаик, боравећи у граду, не дође на Сабрање (у Цркву) у току три Недеље, да се (такав) удаљи од општења (τῆς κοινωνίας = обьщєниѧ). Ако је, дакле, ово одређено за лаике, онда не треба, нити приличи, нити користи да епископ, ако нема никакве веће нужде, или важнијег посла, оставља за дуже време (од три Недеље) своју Цркву и жалости поверени му народ. Сви епископи рекоше: Одлучујемо да је и ово мишљење веома одговарајуће.
Сард. 12: Осија епископ рече: Пошто не треба ништа изоставити, нека се и ово одреди: Неки од браће саепископа по градовима, у којима су постављени за епископе, изгледа да имају врло мало својих имања, док у другим (= туђим) местима (имају) велике поседе, од којих могу помагати и сиромасима. Сматрам, зато, да им треба допустити, да, ако хоће да пођу на своје поседе и да сабирају плодове, да три недеље дана, то јест три седмице, остају на својим поседима, и да у оближњој Цркви, у којој презвитер држи Сабрање (= Литургију), ту и он (= епископ), да не изгледа да бива без Саборовања (у Цркви), сабира се и литургише (συνέρχεσθαι καὶ λειτουργείν = съходитисѧ и слоужити), те да не бива често у граду где је епископ. Јер оваквим начином и његови послови (у Цркви) неће претрпети никакву штету због његова одсуства, а (уједно) избегнуће прекор за гордост и таштину. Сви епископи рекоше: Угодан је и овај (канонски) исказ.
Зонара: Божественные отцы, пресекая для епископов поводы к соблазнам, определили, чтобы епископ не учил всенародно в городе, не принадлежащем ему, ибо это служит к бесчестию архиерея того города. Запрещено учить всенародно; а отсюда по противоположению можно заключить, что если кто частным образом придет с вопросом, то епископ, наедине дав ответ на вопрос и научение, не погрешает. Впрочем, одиннадцатое правило сардикийского собора дает об этом более пространное постановление. А иной может придти к недоумению: каким образом двадцать девятое правило Четвертого собора говорит, что низводить из епископа в достоинство пресвитера есть святотатство; а настоящее правило утверждает: «аще кто усмотрен будет творящий сие: да престанет от епископства и да совершает дела пресвитерства?» На это можно отвечать, что там (в правиле Четвертого собора) говорится об извержении законом, или незаконном; ибо или извержен из епископства по какому-нибудь обвинению и за грех и в таком случае не должен быть и пресвитером, или извержен из епископства безвинно, и в таком случае не должен быть низведен на степень пресвитера, но опять должен быть епископом. А здесь епископ не допустил греха, возбраняющего ему священство, а погрешил славолюбием и желанием похвалы, и потому чтобы он получил наказание, соответствующее его падению и научился смиренномудрию, он престанет от епископства и низводится на место пресвитера.
Аристен: Епископ не должен учить всенародно в другом городе; а если будет усмотрен, да престанет от епископства, совершая дела пресвитеров. Епископ, так поступающий, поелику учит всенародно по тщеславию, и гордости и из презрения к тамошнему епископу, справедливо должен престать от епископства, как человек, ищущий постыдить и умалить местного и заранее приобрести себе чужую кафедру; ибо кто домогается чужого, тот лишается и своего; но должен быть низведен на место пресвитера и совершать, что свойственно сему месту. Заметь, что и епископ иногда низводится на место пресвитера; ибо двадцать девятое правило халкидонского собора прямо называет святотатством низводить епископа на степень пресвитера, и считай настоящее правило исключением из того общего правила.
Валсамон: Это правило ясно; ибо оно определяет, чтобы епископ не учил всенародно в городе, не принадлежащем ему, потому, говорит, что это есть бесчестие для местного архиерея и осуждение его в неведении. Но так думай, когда это случится без согласия местного епископа. Ибо не подвергнется осуждению, если кто сделает что-либо такое с согласия его; потому что и служить можно без всякого предосуждения в чужой области по желанию владеющего этою областью. И великий в богословии Григорий, будучи епископом Сасим, читал многие слова в Назианзе, когда архиерействовал там отец его, как это видно из слова его, которое начинается так: «зачем нарушаете похвальный порядок»? И мудрейший митрополит Ефеса Кир-Иоанн, подобно реке изливавшей потоки любомудрия и названный, на пути в назначенную ему епархию, с дозволения местных архиереев учил всенародно. Прочти еще 14-е правило святых Апостолов. Хорошо поставлено в правиле слово: всенародно; ибо отвечать вопрошающим о каком либо церковном предложении частным образом дозволяется всем и везде, как ясно говорит о сем и 11-е правило сардикийского собора. А если кто выскажет сомнение: каким образом 29-е правило Четвертого собора говорит, что «низводити епископа на степень пресвитера есть святотатство», а настоящее правило говорит: «аще кто усмотрен будет творящий сие, да престанет от епископства и да совершает дела пресвитерства»; тот пусть услышит, что там правило говорит об извержении законном или незаконном; ибо или за какую-нибудь достаточную вину извержен из епископства и по сему не должен быть и пресвитером, или безвинно, - и в этом случае не должен быть низведен на степень пресвитера, но быть опять епископом. А здесь епископ не допустил греха, возбраняющего ему священство, а погрешил славолюбием и желанием похвалы; и потому, чтобы он получил соответствующее его падению наказание и научился смиренномудрию, лишается чести епископа и поставляется в чести пресвитера; ибо чтобы быть ему изверженным и сделаться священником, это не было угодно отцам. Прочти также 18-е правило анкирского собора; а под совершением дел понимай и совершение дел учительства, и священнодействие; ибо в древности священники имели своею обязанностью и учить.