Ако ко, гордим ставом и с гнушањем, осуђује Скупове у част (Светих) Мученика, или Литургије које на тим Скуповима бивају, и (самим тим одбацује) спомене Мученика, нека је анатема.
Који дрско и што се гњушава, осуђује зборове у част мученика, или службе, које при истим зборовима бивају и успомене св. мученика, нека је анатема.
Εἴ τις αἰτιῷτο ὑπερηφάνῳ διαθέσει κεχρημένος καὶ βδελυσσόμενος τὰς συνάξεις τῶν μαρτύρων ἢ τὰς ἐν αὐταῖς γινομένας λειτουργίας καὶ τὰς μνημας αὐτῶν, ἀνάθεμα ἔστω.
Ап. 31: Ако неки презвитер, презревши свога епископа, сабере посебни збор (χωρὴς συναγάγῃ) и други жртвеник подигне, а ништа не окривљује епископа у Правоверју (ἐν εὐσεβείᾳ = у Благочешћу) и праведности, нека се свргне као властољубив, јер је насилник (τύραννος); исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве и друге и треће опомене (παράκλησιν) од стране епископа.
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
Трул. 31: Клирици који служе Литургију [или крштавају] у богомољама што се налазе по кућама, одређујемо да то чине са одобрењем месног епископа; према томе, који клирик не буде ово тако држао, нека буде свргнут.
Трул. 80: Ако неки епископ или презвитер или ђакон, или који припада клиру, или лаик, немајући никакву тежу потребу или нужну ствар да за дуже време одсуствује из своје Цркве, него боравећи у (своме) граду не дође у три Недељна дана током три седмице заједно на Сабрање (= Литургију у Цркви), ако је клирик, нека буде свргнут а ако је лаик, нека буде удаљен од општења (κοινωνίας = Причешћа).
Гангр. 5: Ако ко учи да треба презирати Дом (= храм) Божји и Сабрањâ (τὰς συνάξεις = Богослужбене скупове) у њему, нека је анатема.
Антиох. 5: Ако који презвитер или ђакон, презревши свога епископа, одели се од Цркве, и посебни скуп сабере и жртвеник подигне, и кад га епископ позива противи се, и неће да му се покори, ни да га послуша кад га први и други пут позива, таквога треба сасвим свргнути (καθαιρεῖσθαι = рашчинити), и никакве службе да не добије, нити да може имати своје (раније) части. Ако настави и даље да узбуњује и потреса Цркву, треба га световном влашћу као бунтовника οбратити.
Сард. 11: Осија епископ рече: Дужни смо да и ово одредимо: да епископ, ако из једнога града дође у други град, или из једне области у другу област – служећи своме славољубљу због похвала (као учен), или (служећи) посвећености религије (θρησκείας καθοσιώσει = religionis sanctificationi) – па хоће да остане (тамо) дуже времена, а епископ тога града није искусан у научавању (других), нека не презире њега и често проповеда, настојећи да посрами и понизи лице тамошњег епископа. Јер овакав поступак обично изазива смутње, и од овакве лукавости (πανουργίας = проказъı = злоумисли) настоји да себи предзаручи и придобије туђу катедру, не устручавајући се да напусти предану му Цркву и премести се у другу. Зато, дакле, треба одредити и време томе (тј. тој посети), јер и не примати епископа може изгледати нечовечно и неуљудно. А сетите се да су Оци наши у претходно време одредили: да ако неки лаик, боравећи у граду, не дође на Сабрање (у Цркву) у току три Недеље, да се (такав) удаљи од општења (τῆς κοινωνίας = обьщєниѧ). Ако је, дакле, ово одређено за лаике, онда не треба, нити приличи, нити користи да епископ, ако нема никакве веће нужде, или важнијег посла, оставља за дуже време (од три Недеље) своју Цркву и жалости поверени му народ. Сви епископи рекоше: Одлучујемо да је и ово мишљење веома одговарајуће.
Картаг. 83: Такође би угодно (одредити): да, жртвеници, који су подигнути свуда по пољима и виноградима, као у спомен Мученикâ, који се покажу да у њима није положено ниједно тело или мошти Мученика, нека се, ако је могуће, од месних епископа сруше. Ако се то не допушта због (могућих) нереда у масама, макар да се (верујући) народ (τὰ πλήθη = мъножьство) саветује да се не окупља већма у тим местима. И који право мисле, нека се не везују никаквим сујеверјем око таквих места, и уопште да се не врше спомени Мученикâ ако нема или тела или неких моштију (њихових); или ако није старим верним предањем засведочено да је ту било старо место становања, или поседа, или страдања (Мученика). Јер који се жртвеници било где подижу кроз снове или испразна откривења неких људи, такве треба на сваки начин одбацити (ἀποδοκιμασθῶσιν = reprobentur).
Зонара: И это – заповедь Евстафия и его учеников; ибо они презирали места, в которых лежали останки мучеников и осуждали совершавших там служение, и чтивших памяти их и отвращались от собраний, какия бывали там. Посему собор изрек это правило против надмевающихся и почитающих собрания при останках мучеников гнусными, осудив их под анафему.
Аристен: И пренебрегающий собраниями в честь святых мучеников – анафема.
Валсамон: В дни памятей святых мучеников в некоторых храмах происходили собрания и торжества, как делается и ныне. Последователи Евстафия, под предлогом конечно благочестия, осуждали тех, которые устрояют таковые в честь Бога, тщеславясь своею богоненавистною жизнию, почему и были подвергнуты анафеме. Таким образом заметь, что бывающее в нарочитые праздники святых мучеников, то есть псалмопения, крестные хождения и большое стечение народа не осуждаются, так как это делается в честь Бога. О сих собраниях отцы собора и написали это.