Пошто певајући сједињујемо се с Богом: „У наредбама (δικαιώμασι = законима) Твојим поучавам се; нећу заборавити речи Твоје“ (Пс. 118, 6), – спасоносно је за све хришћане да то чувају, а нарочито за оне који имају свештенички чин. Зато одређујемо: да сваки који ће бити постављен на епископски степен, треба свакако да зна Псалтир, да би се из њега упутио да и сав свој клир поучава. Нека, зато, од митрополита буде марљиво испитиван: да ли је готов да са удубљивањем, а не тек површно, чита Свете Каноне, и Свето Јеванђеље, и књигу Божанствени Апостол, и сво Божанствено Писмо, и по Божанским заповестима понаша се и учи свој народ. Јер „суштина наше Јерархије јесу богопредане речи“, то јест право познање (ἀληθινὴ ἐπιστήμη = истинаѧ хитрость) Божанствених Писама, као што је Велики Дионисије рекао (Ареопагит, „О Црквеној Јерахији“, 1, 4). Ако се, пак, (дотични) колеба и није с љубављу готов да тако чини и учи, нека се не рукополаже. Јер је пророчки рекао Бог: „ Ти си одбацио познање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не свештенослужиш“ (Ос. 4, 6).
Пошто славећи Бога обећавамо Му: наредбама твојим тјешићу се, не ћу заборавити ријечи твојих (Пс 118, 6), то спасоносно је за све хришћане да то чувају, а посебно за оне, који добивају свештеничко достојанство. Ради тога наређујемо, да сваки онај који има бити постављен на епископски степен, мора свакако познавати псалтир, да би тако могао наиучити и сав свој клир, да се из њега поучава. Треба према томе да сваки који има бити постављен за епископа, буде од митрополита марљиво испитан, да ли има готов и способан дух, да размишљено, а не тек површно чита света правила, и свето јеванђеље, и књигу божанственог апостола, и све божанствено писмо, а такођер, да ли ће он поступати по божјим заповиједима, и да ли ће учити повјерени му народ. Јер суштину наше јерархије састављају богопредане ријечи, то јест, право познавање божанствених књига, као што је велики Дионисије казао. Пак ако се на испиту опази, да се дотични колеба у звању, и не даје пуну јамчевину, да ће као што треба поступати и учити, нека се не поставља, јер је кроз пророке рекао Бог: ти си одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити, да ми не вршиш службе свештеничке (Осија 4, 6).
Ἐπειδή περ ψάλλοντες συντασσόμεθα τῷ Θεῷ· Ἐν τοῖς δικαιώμασί σου μελετήσω, οὐκ ἐπιλήσομαι τῶν λόγων σου· πάντας μὲν Χριστιανοὺς τοῦτο φυλάττειν σωτήριον, κατ᾿ ἐξαίρετον δέ, τοὺς τὴν ἱερατικὴν ἀμπεχομένους ἀξίαν. Ὅθεν ὁρίζομεν, πάντα τὸν προάγεσθαι μέλλοντα εἰς τὸν τῆς ἐπισκοπῆς βαθμόν, πάντως τὸν Ψαλτῆρα γινώσκειν, ἵνα, ὡς ἐκ τούτου, καὶ πάντα τὸν κατ᾿ αὐτὸν κλῆρον οὕτω νουθετῇ μυεῖσθαι. Ἀνακρίνεσθαι δὲ ἀσφαλῶς ὑπὸ τοῦ μητροπολίτου, εἰ προθύμως ἔχει ἀναγινώσκειν ἐρευνητικῶς, καὶ οὐ παροδευτικῶς, τούς τε ἱεροὺς κανόνας, καὶ τὸ ἅγιον Εὐαγγέλιον, τήν τε τοῦ θείου Ἀποστόλου βίβλον, καὶ πᾶσαν τὴν θείαν Γραφήν· καὶ κατὰ τὰ θεῖα ἐντάλματα ἀναστρέφεσθαι, καὶ διδάσκειν τὸν κατ᾿ αὐτὸν λαόν. Οὐσία γὰρ τῆς καθ´ἡμᾶς ἱεραρχίας ἐστὶ τὰ θεοπαράδοτα λόγια, ἤγουν ἡ τῶν θείων Γραφῶν ἀληθινὴ ἐπιστήμη, καθὼς ὁ μέγας ἀπεφήνατο Διονύσιος. Εἰ δὲ ἀμφισβητοίη, καὶ μὴ ἀσμενίζοι οὕτω ποιεῖν τε καὶ διδάσκειν, μὴ χειροτονείσθω. Ἔφη γὰρ προφητικῶς ὁ Θεός· Σῦ ἐπίγνωσιν ἀπώσω, κἀγὼ ἀπώσομαί σε τοῦ μὴ ἱερατεύειν μοι.
Ап. 58: Епископ, или презвитер, који занемарује клир или народ, и не поучава их Благочешћу (τὴν εὐσέβειαν = Правој вери и побожности), нека буде одлучен; ако и даље остане у немару и лењости, нека буде свргнут.
Ап. 80: Онај који је из незнабожачког живота (тек) пришао (Цркви) и крстио се, или се пак из неваљалог (φαύλης = поквареног) начина живота тек обратио, није праведно да одмах буде произведен за епископа (1Тим. 3, 6). Јер је неправедно да онај који још није искуство показао (= није постао искусан), постане учитељем других, осим ако се негде то догоди по Божијој благодати.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
Трул. 19: Предстојници (= епископи) Цркава треба сваки дан, а особито у Дане Господње (ἐν ταῖς Κυριακαῖς = у Недеље), да уче сав клир и народ речима Благочешћа (τσὺς τῆς εὐσεβείας λόγους = науци Православља), изабирајући из Божанственог Писма мисли и судове Истине, и да не преступају већ установљене одлуке (ὅρους) или предање Богоносних Отаца. Него, ако се и покрене (као нејасна) нека Светописамска реч, нека је не тумаче другачије, него како су је изложили у својим списима Светила и Учитељи Цркве (= Свети Оци), и нека у њима већма благоуспевају (εὐδοκιμείτωσαν = добро напредују), него ли да састављају своје науке (λόγους = беседе), јер бива, кад су у томе неискусни, да се удаље од доличнога (смисла). Јер кад народи, науком напред речених Отаца, дођу до познања основних (истина) и врлинâ, и до онога што је некорисно и за одбацивање, онда (свој) живот преуређују на боље, и не бивају заробљени слабошћу незнања, него, пазећи на науку (у Цркви), располажу собом тако да не падају у зло, и спасење своје изграђују, страшећи се и претећих казни.
Сард. 10: Осија епископ рече: И ово сматрам да је нужно: да се са сваком тачношћу и марљивошћу испита да, ако се неки богат или учен из грађанскога звања (σχολαστικὸς ἀπὸ τῆς ἀγορᾶς) нађе достојним за епископа, не треба га претходно постављати ако не изврши (тј. прође) службу и чтеца, и ђакона, и презвитера, како би кроз сваки степен, ако се сматра достојним, могао напредујући узићи на висину епископства (εἰς τὴν ἁψίδα τῆς ἐπισκοπῆς = на вьрхъ епискоупьства). А за сваки степен чина (свештеног) треба, очигледно, оставити не малу дужину времена, чиме ће се моћи упознати његова вера и врлинскост понашања (ἡ τῶν τρόπων καλοκαγαθία = и образтъ благостъıнѧ) и постојанство и кротост, те он, сматран за достојнога Божанственог свештенства, добије највишу част. Јер није пристојно, нити знање (ἐπιστὴμη = наука), ни добро владање прихвата, да се на то (свештено звање) иде дрско и олако, те да се на брзу руку поставља епископ, или презвитер, или ђакон, јер ће такав с правом бити сматран за новообраћеног (νεόφυτος). Особито када се и најблаженији Апостол (Павле), који је био Учитељ народâ, показује да спречава да бивају брза постављења (1Τим. 3, 6; 5, 12). Јер, испитивање за дуже времена, може поуздано да покаже и понашање и нарав свакога. Сви рекоше: Да им се (ово) свиђа, и да се нипошто не треба ово кварити (= мењати).
Лаод. 12: Да се у Црквено старешинство (ἀρχήν = началѣ = началство) епископи постављају одлуком митрополита и оближњих епископâ (тј. Сабора), пошто су дуго времена проверавани у слову (= науци) вере и у понашању доброга живота.
Картаг. 18: Такође би угодно (одредити): да, кад се хиротонише епископ, или клирик, да најпре они који их хиротонишу наглас им у уши саопште Саборске одредбе (= каноне), да не би (после), чинећи против одлука (τῶν ὅρων = канонâ) Сабора, кајали се. Такође би угодно (одредити): да се не даје Евхаристија телима умрлих. Јер је написано: „Узмите, једите“ (Мт. 26, 26), а тела умрлих нити могу узимати, нити јести. И (такође) да незнање свештеникâ не врши Крштење већ умрлих. Зато на овоме Светом Сабору треба потврдити да: сходно Никејским одлукама (= Никејски 5. канон), треба, ради Црквених проблема (αἰτίας = causas), који често, на пропаст народа, застаревају, сваке године сазивати Сабор, на који сви они (епископи) који држе прве катедре у областима (=митрополити), треба да шаљу са својих Сабора два или колико изаберу епископа местобљуститељâ (= заступникâ), како би на сабраном Сабору могла бити Пуноћа власти (πλήρης ἡ αὐθεντία = plena auctoritas).
Зонара: Все верные должны поучаться в оправданиях Бога и не забывать словес Его; а наипаче те, которые приемлют священническое достоинство, то есть которые облечены им, имеют его на себе. Почему и это правило повелевает, чтобы имеющий быть возведенным на епископство знал псалтирь, дабы таким образом и народ свой наставлял посвящать себя в таинства, то есть, учиться. Притом правило требует, чтобы он был испытываем митрополитом, имеющим совершить его хиротонию, хочет ли он читать священныя правила, Евангелие, книгу Апостола и все божественное Писание. Читать же с истолкованием, так чтобы знать смысл каждого слова и быть способным к научению порученного ему народа, и готовым к ответу вопрошающим его, по божественному Апостолу, который заповедует верным, чтобы они готовы были присно к ответу всякому вопрошающему у них словесе о нашем уповании (1 Петр. 3, 15), а не бегло, то есть невнимательно, произнося только речения, но не касаясь их смысла. И не только требовать от него, чтобы читал так божественное Писание, но чтобы и вел себя и жил согласно с божественными заповедями, даже и не этого только, а чтобы и учил порученный ему народ. Ибо сущность нашей иерархии составляют богопреданныя словеса, то есть истинное ведение божественных Писаний, как изрек великий Дионисий. А сущностью иерархии божественное Писание названо потому, что оно есть основание ея. Мне представляется не благовременным что-нибудь больше сказать о сущности, как это делают внешние. Ибо занимающиеся правилами или принадлежат к числу людей получивших образование, и знают определение «сущности» и все, что говорится о ней в категориях, или не получили образования, а для таких напрасно будет сказано все, кто бы что ни сказал. Итак, если дает обещание делать это и жить так, и других наставлять, - отцы повелевают рукополагать его; а если колеблется и неусердствует (вместо: не показывает любви, готовности), тако творити и учити, не рукополагать: и при этом приводят пророческия изречения.
Аристен: Имеющий быть епископом должен знать псалтирь. Читать должен то, что читает, не просто, но с испытанием, - священныя правила, святое Евангелие, книгу Апостола и все божественное Писание; если же нет, не должен быть рукополагаем. Кто имеет быть произведен на степень епископства, тот должен непременно знать псалтирь и изъяснять ее, дабы научать и подчиненный ему клир так учиться. Митрополиту должно тщательно исследовать и то, может ли он усердно читать священныя правила, святое Евангелие, книгу божественного Апостола Павла и все божественное Писание, и испытывать смысл их и понимать, что написано; потому что основание и сущность архиерейства есть истинное ведение божественных Писаний по великому Дионисию. И если имеет такое ведение, рукополагать его; если же нет, не рукополагать. Ибо Бог сказал чрез пророка: ты умение отвергл еси, отвергу и Аз тебе, да не жречествуюши Мне (Ос. 4, 6).
Валсамон: Святые отцы, зная, что, по причине ереси иконоборцев, очень многие верующие огрубели, потому что бегали и не имели возможности даже являться на глаза людям, сказали, что и все христиане обязываются читать божественное Писание со испытанием, но гораздо более архиереи, которые поставлены затем, чтобы учить порученный им народ. Почему и определили не иначе рукополагать кого-либо, как если знает псалтирь и, по испытании тем кто будет совершать хиротонию его – какое он имеет расположение к изучению божественного Писания, окажется, что он чтением священных и божественных правил и прочаго занимался прилежно, то есть с испытанием, а не бегло; сверх сего, что и живет согласно божественным заповедям, и учит народ Господень и просто готов к тому, чтобы учить и отвечать, что должно, о богопреданных словесах, которыя составляют сущность, то есть основание священства. Но может кто-нибудь сказать: каким образом святые отцы не сказали, что рукополагать должно знающих священныя правила, святое Евангелие и прочее, но знающих только псалтирь и дающих обещание позаботиться об изучении и прочего? Решение. Знание псалтири, как необходимо требуемое, потребовано и святыми отцами без снисхождения от долженствующих принять хиротонию; а обладание прочими божественными знаниями не потребовано, потому что не обязательно посвящать себя таковым чтениям и для тех, которые не удостоились еще учительского звания, а особенно в то время, когда христиане осуждены были на скитальческую жизнь. Почему бы, говорили они, призываемый к хиротонии может быть от других житейских занятий и как этим, так и тесными обстоятельствами православных извиняемый не мог быть допущен до хиротонии, если и не имеет точных познаний в божественном Писании? Посему, говорит, если он готов к этому и обещает с усердием приложить тщание к чтению его, может быть удостоен хиротонии; потому что по освобождении от заботы об остальном и по восприятии учительского достоинства, он по необходимости не посрамит своего обещания, но пребудет при нем и только при нем, и легко овладеет ведением божественного Писания.