Оне који исповеде (= признају) да се баве гатањем или врачањем, Божанствени Василије (Велики) у своме 65. канону подвргава осуди као убице, која траје двадесет година, а такође у 72. канону и оне који верују врачарима, или ако пристају да држе њихово схватање. Григорије пак Ниски у своме 2/3. канону, служећи се опет поделом (грехова), налаже да се примени време (епитимије) као отпадницима (од вере), који по цену порицања наше вере приступају врачарима; док за оне који се због неке нужде (= принуде) и по малодушности обраћају врачарима, заповеда да држе време сагрешивших у блуду. А 61. канон Шестога (Трулског) Сабора осуђује ове последње на шест година (епитимије). А Анкирскога Сабора 24. канон продужује епитимију оваквих на више од пет година. Прочитај и 36. канон Лаодикијскога Сабора, који подробно излаже разлике ових. А Јован Посник онима који исповеде (= признају) да користе гатање и врачање, скратио им је на три године покајање, ако покажу усрђе да сваки дан већином посте и да после деветога часа (= три поподне) узимају тврду и суву храну, и да живе већма скромно, и притом чине двеста педесет метанија (= великих коленопреклоњења), додирујући побожно челом Земљу. Истој (епитимији) подвргава и оне жене које праве амајлије и баве се врачањем (= чаролијама).