Ревност твоје Богочасности у Благочешћу (= Православљу) познао сам не сада, него знам одавно, и веома похваљујем што са таквом тачношћу хоћеш да живиш. Но икономија (= снисходљивост) ствари бива да принуђује некад да се неки замало понесу ван допуштенога (= правилнога) да би нешто веће задобили. Као што морепловци, кад (им) предстоји невреме и лађа долази у опасност, у страху избацују понешто да би спасли остало, тако и ми у (Црквеним) стварима: када није могуће очувати велику тачност (τὸ λίαν ἀκριβές), превиђамо нешто да не бисмо претрпели штету свега. И ово пишем дознавши да се твоја Богочасност ожалостила на преподобњејшег и богољубезњејшег брата нашег и саслужитеља епископа Прокла (Цариградског: 434–446), што је узео у општење (πρὸς κοινωνίαν) Елијског (= Јерусалимског Јувеналија: 422–458) епископа, којега установе Цркве у Палестини не знају као вођу, а побуђује (га) на несуздржаност те ствари жеља празног славољубља, која има горак крај. Нека, дакле, твоја Богочасност не избегава општење (κοινωνίαν) са Свјатјејшим и богољубезњејшим епископом Проклом, јер мени и његовој Светости било је једно (исто) старање, и начин икономије (ὁ τῆς οἰκονομίας τρόπος = начин снисходљивости) није био неприхватљив никоме од разборитих.