Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
Τούτων τοίνυν κατὰ τὸ εἰρημένον διευκρινηθέντων τρόπον, ὅσα μὲν ἅμαρτήματα τοῦ λογιστικοῦ τῆς ψυχῆς ἅπτεται μέρους, χαλεπώτερα παρὰ τῶν Πατέρων ἐκρίθη καὶ μείζονος καὶ διαρκεστέρας καὶ ἐπιπονωτέρας τῆς ἐπιστροφῆς ἄξια, οἷον, εἶ τις ἠρνήσατο τὴν εἰς Χριστὸν πίστιν, ἢ πρὸς ᾽Ιουδαϊσμὸν ἢ πρὸς εἰδωλολατρίαν ἢ πρὸς Μανιχαϊσμὸν ἢ πρὸς ἄλλο τι τοιοῦτον ἀθεΐας εἶδος αὐτομολήσας ἐφάνη. Ὁ μὲν ἑκουσίως ἐπὶ τὸ τοιοῦτον ὁρμήσας κακόν, εἶτα καταγνοὺς ἑαυτοῦ, χρόνον τῆς μετανοίας ἔχει ὅλον τὸν τῆς ζωῆς αὐτοῦ. Οὐδέποτε γὰρ μυστικῆς ἐπιτελουμένης εὐχῆς μετὰ τοῦ λαοῦ προσκυνῆσαι τὸν Θεὸν καταξιοῦται, ἀλλὰ κατὰ μόνας μὲν εὔξεται, τῆς δὲ κοινωνίας τῶν ἁγιασμάτων καθόλου ἀλλότριος ἔσται, ἐν δὲ τῇ ὥρᾳ τῆς ἐξόδου αὐτοῦ, τότε τῆς τοῦ ἁγιάσματος μερίδος ἀξιωθήσεται. Εἰ δὲ συμβαίη παρ' ἐλπίδα ζῆσαι αὐτόν, πάλιν ἐν τῷ κρίματι διαβιώσεται, ἀμέτοχος τῶν μυστικῶν ἁγιασμάτων μέχρι τῆς ἐξόδου γινόμενος. Οἱ δὲ βασάνοις καὶ τιμωρίαις χαλεπαῖς αἰκισθέντες ἐν ῥητῷ χρόνῳ ἐπετιμήθησαν, οὕτω φιλανθρωπίᾳ ἐπ' αὐτῶν χρησαμένων τῶν Ἁγίων Πατέρων ὡς οὐ ψυχῆς γενομένης ἐν πτώματι, ἀλλὰ τῆς σωματικῆς ἀσθενείας πρὸς τὰς αἰκίας οὐκ ἀντισχούσης, διὸ τῷ μέτρῳ τῶν ἐν πορνείᾳ πλημμελησάντων καὶ ἡ βεβιασμένη τε καὶ ἐπώδυνος παράβασις ἐν τῇ ἐπιστροφῇ συνεμετρήθη.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
I Вас. 10: Који су између палих (у време гоњења) рукоположени (у клир), по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава Црквени канон (Апостолски 62); јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути.
I Вас. 11: За оне који су у време Ликинијеве тираније (318–323. г.) одступили (од вере) без принуде, или без одузимања (им) имања, или без опасности, или нечега сличнога, Сабор одлучи, да, иако су били недостојни човекољубља, ипак да се милостиво поступи према њима. Који се, дакле, искрено покају нека три године проведу међу слушајућима (Св. Писмо) као верни, и седам година нека припадају (с покајницима, молећи опроштај), и две године нека учествују са народом у молитвама, без Приноса (= без Причешћа у Литургији).
I Вас. 12: А они који су позвани благодаћу (у веру = Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве (римске војске), али се после вратише на своју бљувотину као пси (2Петр. 2, 22), тако да неки и сребро употребише и (разним) угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви (кад се обрате), после трогодишњег слушања (Св. Писма), нека десет година припадају (с покајницима, молећи опроштај). Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који (од таквих), са страхом (Божијим) и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који (епитимију) равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у Цркву (= Храм) довољна за обраћење, такви нека испуне све време (одређеног кајања).
I Вас. 14: За оглашене који су пали (у време гоњења), Свети и Велики Сабор одлучи: да (кад се обрате) само три године буду са онима који слушају (Св. Писмо), после тога нека се моле са оглашенима.
Трул. 102: Они који су од Бога добили власт дрешења и везивања (епископи – Мт. 18, 18), треба да гледају на каквоћу греха и готовост онога који је сагрешио, и тако да одговарајући лек примењују на болест, да не би, употребљавајући у оба случаја несразмерност, болесник био лишен спасења. Јер болест греха није проста, него различна и многоврсна и израста многе штетне огранке, од којих се зло нашироко разлива и напредује, док се снагом лекара не заустави. Зато онај који лекарску науку у Духу (Светом) пројављује, најпре треба да (добро) размотри расположење грешника, и да ли он стреми ка здрављу, или, напротив, својим поступцима призива против себе болест, и да гледа како се (болесник) у међувремену стара о своме понашању, па, ако се лекару не противи и душевну рану прилаганим лековима не повећава, тако онда да одмерава милосрђе по вредности. Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу (ἡγεμονίαν = руковођење, тј. епископу), сваки је смисао (λόγος =слово = разлог, циљ) у томе: да се поврати залутала овца (Лк. 15, 4) и змијом рањена (= отровно уједена) излечи, те нити падне низ урвине (= стрмине) очајања, нити да попусти узду до животне распуштености и презривости, него треба свакако на један начин: било строгим и љућим лековима, било блажим и кроткијим – зауставити обољење (τοῦ πάθους = страсть =страдање, патологију), и постарати се да рана зарасте, опробавајући (=проверавајући) плодове покајања и мудро руководећи (οἰκονομοῦντι = съмотрѧщюоумоу = економишући) човека позванога ка Вишњој светлости. „Треба, дакле, да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας = объıчаю); а у погледу оних који не прихватају крајност, треба следити преданом обрасцу“, као што нас учи Свети Василије (канон 3).
Анк. 1: За презвитере, који су принели жртву (идолима), а затим се повратили (вери), не на лукав начин, него од истине; нити су имали претходна договарања (са световним властима) те намештали и удешавали да изгледа као да су били подвргнути мукама, а у ствари су само привидно и формом приведени, – (Сабор) одреди: да такви могу уживати част (презвитерског) седишта, али не могу приносити (Евхаристију), ни проповедати, нити уопште неку свештеничку службу служити.
Анк. 2: Тако исто и ђакони који су принели жртву идолима, па су се потом обратили (вери), нека имају осталу част, али да престану од сваке свештене службе, од узношења Хлеба или Путира (= у Литургији), или проповедања. Ако, пак, неки од епископâ увиди (код њих) неку заслугу или кротко смирење, те захтедне дати им нешто више или одузети, њима припада та власт.
Анк. 3: Који су (хришћани) бежали (од гоњења), па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те (зато) били потрзавани (= малтретирани), па су им (тако мученима) мучитељи насилно у руке нешто гурали (од идола), или су принудно неко јело (од жртви, у уста) узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали са сваком понизношћу и држањем и смерношћу живота, – такве, пошто су изван греха (= јер се нису одрекли), не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости (περισσοτέρας ἀκριβείας = више тачности), или због незнања неких, нека се одмах приме (у општење). Ово исто важи и за клирике, и за остале – лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици (= верници), који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин (свештени), те (Сабор) одреди: да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће (унапређењу) живљење 6ило правилно.
Анк. 4: За оне који су принудно принели жртву идолима, и који су уз то пред идолима вечерали (= учествовали у идоло-гозби), и који су били доведени, али су пошли с веселим лицем и обукли се у свечанију одећу, и безбрижно учествовали у спремљеној гозби, – (Сабор) одреди: да такви годину дана слушају (Св. Писмо), три године припадају (с покајницима), па две године да опште у молитви (верних), и тада могу приступити Савршеном (= Причешћу).
Анк. 5: А који су пошли са одећом жалости, и седнувши за трпезу једоше, и међутим за све време седења плакаше, такви, пошто испуне три године припадања (с покајницима), нека се приме (у општење молитава), али без Причешћа. Ако пак нису јели, пошто две године буду припадали, треће године да опште (у молитвама), али без Причешћа, да би четврте године добили Савршено (= Причешће). А епископи да имају власт, испитавши начин обраћења, да поступе човекољубивије, или пак продуже време (кајања). А пре свега треба испитати пређашњи живот (дотичнога), и живот после тога (= током кајања), и тако одмеравати човекољубље.
Анк. 6: За оне који су под (простом) претњом мучења и одузимања имања, или прогонства, попустили и принели жртву (идолима), и до сада се нису покајали, нити обратили, а сада су у време Сабора приступили и на мисао обраћења дошли, — (Сабор) одреди: да буду до Великога Дана (Пасхе) примљени да слушају (Св. Писмо), а после Великога Дана, да три године припадају (са покајницима), и затим друге две године да буду у општењу (молитава верних), али без Причешћа, и тако да дођу до Савршеног (= Причешћа), те (тим начином) испуне сву шестогодишњицу (кајања). А ако су неки примљени у покајање пре овог Сабора, нека им се од тога времена рачуна шестогодишњица (кајања). Ако ли им се деси опасност и близина смрти, услед болести, или неког другог разлога, нека се приме под условом.
Анк. 7: За оне који су учествовали у гозби на незнабожачки празник, на месту одређеном за незнабошце, али су своја јела донели и јели, – (Сабор) одреди: да буду примљени, пошто две године буду припадали (с покајницима); а да ли (примити) и са Причешћем свакога, то је на епископима да провере, и да испитају и остали живот свакога (од њих).
Анк. 8: Који су са принудом два и три пута принели жртву (идолима), такви нека четири године припадају (с покајницима), а две године нека су у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, и седме године нека се савршено приме (за Причешће).
Анк. 9: А који су не само одступили (од вере), него су се још и побунили (против вере), и браћу (Хришћане) принуђивали, и узрочници били да (их) принуђују (на одрицање), такви за три године нека имају место слушалаца (Св. Писмâ), за следећих шест година место припадајућих (с покајницима), па за једну годину да буду у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, да би испунивши десет година били примљени у савршено општење (= Причешће). За то пак време гледати и остали њихов живот.
Анк. 21: За жене које су се одале блуду, и убијају заметак (= плод = дете) у утроби, или спремају побачај лековима, пређашња наредба одлучује (од Причешћа) до краја живота, и томе се (уопште) следи. Нашавши пак нешто човекољубивије, одредисмо да издрже десетогодишње време (кајања), проходећи установљене степене (кајања).
Лаод. 2: За оне који падају у разне грехе, и покажу се истрајни у молитви исповедања и кајања, и сасвим се одврате од злих дела, пошто се таквима по аналогији греха даде време кајања, нека, ради милосрђа и доброте Божје, буду примљени у општење (τῇ κοινωνίᾳ = обьщєниѥ = Причешће).
Лаод. 19: Да треба (на Св. Литургији), после проповеди епископа, најпре посебно чинити молитве за оглашене, па кад оглашени изиђу, да бива молитва за кајуће се; и кад и ови, по полагању (на њих) руке, изађу, тада нека бивају за верне три молитве: једну, прву, чинити тајно, а другу и трећу вршити на глас. Потом тако давати мир (= пољубац мира), па пошто презвитери даду мир (= пољубац) епископу, тада ће лаици (епископу и узајамно) давати мир (= пољубац), и тако свршавати Свето Приношење (τὴν ἁγίαν Προσφορὰν ἐπιτελεῖσθαι = свѧтоѥ приношениѥ съвьрьшити = вршити Св. Евхаристију); и само је свештеним лицима допуштено да улазе у Жртвеник (= Олтар) и причешћују се (тамо).
Картаг. 43: За оне који се кају, сходно разлици грехова, нека се судом епископа одређује време кајања; а презвитер без сагласности епископа нека не измирује покајника, осим ако је прека потреба, у одсуству епископа (= канон 7). Онога пак кајућег се, чији је преступ био јаван и разглашаван, који је узмутио сву Цркву, на њега нека се рука (измирења) ставља пред апсидом (= вратима Цркве) (тј. да сви виде).
Григ. Неок. 2: Страшна је грамзивост, и није могуће у једном писму навести (сва) Божанствена Писма, у којима се објављује не само потреба бежања од крађе и страхота тога, него уопште од сваке грамзивости и присвајања туђега ради срамне похлепе, и да је сваки такав избачен из Цркве Божје. А то што су се неки у време најезде (варварâ), у толикој кукњави и толиком плачу, дрзнули, да време, које је свима носило пропаст, сматрају себи за време зараде (=добитка), то је својствено људима безбожним и богомрским, који немају мере неваљалства. Зато одредисмо: да се сви такви извргну (из општења), да не дође гњев (Божји) на сав народ, а најпре на предстојнике (=вође), који то не истражују (μὴ ἐπιζητοῦντας = не искорењују). Јер се бојим, као што Писмо каже, да безбожни са собом не погуби праведника (Мојс 18, 23). Јер, вели (Апостол): „блудочинство и грамзивост је оно ради чега долази гњев Божји на синове непокорности“ (Кол 3, 6). „Не будите, дакле, саучесници њихови. Јер бијасте некада тама, а сада сте светлост у Господу; владајте се као деца светлости; јер је плод светлости у свакој доброти и праведности и истини. Истражујући шта је угодно Господу. И не узимајте учешћа у бесплодним делима таме, него их још разобличујте. Јер је срамно и говорити што они тајно чине. А све што се разоткрива, светлошћу се обелодањује“ (Еф 5, 7-13). Овако говори Апостол. А ако су неки, због пређашње грамзивости, учињене у миру, поднели казну, па у време гњева (Божјег) опет се повратили грабљивости, задобијајући корист од крви и пропасти људи прогнаних или заробљених или убијених, шта друго треба очекивати него да они, који се грабе за лакомост, навуку гњев (Божији) и себи и свему народу?
Григ. Неок. 11: Плакање (кајућих се) је ван врата молитвенога Дома (=Цркве), где стојећи онај који је сагрешио, треба да верне који улазе моли: да се моле за њега. Слушање бива с унутрашње стране врата у притвору (Храма), где онај који је сагрешио треба да стоји до (молитава) оглашених, и тада одатле да излази. Јер, вели, пошто је чуо (Света) Писма и поуку (=беседу), тада нека се истера, и не удостоји молитве (оглашених). Припадање пак бива, кад онај који стоји с унутрашње стране врата Храма, излази заједно са оглашенима. А заједно стојање је да стоји са вернима, и не излази са оглашенима. Најпосле долази Причешће Светињама (у Св. Литургији).
Петр. Алек. 2: Онима пак који само после затварања и претрпљених у тамници мука и смрада, па после, без борбе са мучењима, постали су заробљеници (тј. пали), рањени (=савладани) по многој бедности снаге и неким слепилом, доста је (додати) једну годину дана оном осталом времену. Јер су и они сасвим дали себе на мучење за Име Христово, мада су и добили у тамници од браће (хришћанâ) многу утеху, за коју ће узвратити многоструко, желећи се ослободити од најгорчег ропства ђаволу, сећајући се нарочито Онога Који каже: „Дух је Господњи на мени, тога ради помаза ме, да јавим Јеванђеље сиромасима; посла ме да проповедам заробљенима отпуштење, и слепима прогледање, да ослободим потлачене, да проповедам пријатну годину Господњу, и дан (праведне) расплате“ (Ис 1, 1. 2; Лк 4, 18. 19).
Петр. Алек. 3: А они који уопште ништа такво нису претрпели, нити су плод вере показали, него су добровољно сами прешли ка злу, издани (својом) плашљивошћу и страхом, а сада долазе покајању, потребно је и доследно применити причу о неродној смокви, као што Господ говори: „Имађаше неко смокву посађену у своме винограду, и дође да тражи плода на њој, и не нађе. Тада рече виноградару: Ево, трећа година како долазим да тражим плода на овој смокви, и не налазим; посеци је, зашто да земљи смета? А он, одговарајући, рече му: Господару, остави је и за ову годину, док окопам око ње и обаспем ђубривом, па ако донесе плода; ако ли не, посећи ћеш је убудуће“ (Лк 13, 6-9). И кад њу (=смокву) пред очи ставе, показујући плод достојан покајања у току толиког времена, већма ће користи добити.
Вас. Вел. 3: Ђакон, који после ђаконства учини блуд, нека буде искључен из ђаконске службе, а пошто буде сведен на место лаикâ, нека се не лишава општења (κοινωνίας = у Евхаристији). Јер је стари канон (=правило) да они који падну са (свога) степена, подвргавају се само тој врсти казне, следујући (Свети Оци) отпочетка, како мислим, ономе закону: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). И због неког другога разлога: што они који су у реду лаика, избацивани са места верних, опет се (по покајању) примају на место са кога су пали, док ђакон једном (за свагда) има трајну казну свргнућа, па пошто му се ђаконство (никад) не враћа, зато се само на тој казни стало. Ово, дакле, бива по одредбама. А уопште је најистинитије излечење: удаљење од греха. Тако, који је ради телесног уживања одбацио благодат, нека, скрушеношћу тела и сваким кроз уздржање овладавањем собом (δουλαγωγίας), одступи од насладâ које су га упропастиле, те пружи нам потпуни доказ свога излечења. Зато, треба да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας); а у погледу оних који не прихватају крајност (τὴν ἀκρότητα), треба следити преданом обрасцу.
Вас. Вел. 73: Који се Христа одрекао и погазио тајну спасења, треба све време живота свога да плаче, и дужан је да се (у покајању) исповеда; у време када исходи из (овог) живота удостојиће се Причешћа Светињама, вером у човекољубље од Бога.
Вас. Вел. 74: Ако ли, дакле, сваки од палих у напред споменуте грехе, буде ревностан (у кајању) и исповеда се, онај коме је од Божијег човекољубља поверено да дреши и везује (грехе – Мт 18, 18), ако буде човекољубивији, видећи величину (покајничког) исповедања грешника, и скрати време епитимија, неће (зато) бити достојан осуде, јер нам историја у (Светом) Писму показује да они који се са већим болом исповедају, брзо достижу Божије човекољубље.
Вас. Вел. 75: Ко се са својом сестром од оца или мајке заједно упрљао (συμμιανθεὶς = оскврнио се, блудно згрешио), нека му се не допусти долазак у молитвени Дом (= у Цркву), док не престане од (тог) безаконог и преступног дела. Пошто пак дође у сазнање тог страшног греха, нека три године плаче стојећи пред вратима молитвених Домова (=храмова), и молећи народ који улази на молитву да сваки са сажаљењем чини за њега усрдне молитве Господу. После тога, друге три године нека се допусти само слушање (Св. Писма); и пошто је слушао Свето Писмо и поуку (=беседу), нека се отпусти, и не удостојава молитве (са вернима). Затим, ако је са сузама умољавао молитву (са вернима), и припадао Господу са скрушеним срцем и дубоким смирењем, нека му се за друге три године допусти припадање. И тако, пошто покаже плодове достојне покајања, нека се десете године прими на молитву са вернима, без учешћа у Приносу (Евхаристије); и стојећи две године са вернима на молитви, нека се тако надаље удостоји Причешћа Добра (=Тела и Крви Христове).
Вас. Вел. 81: Пошто многи у време варварске најезде преступише (=одрекоше) веру у Бога, и положише незнабожачке заклетве, и једоше нечиста јела која су им са идолским врачаријама принета, такви нека буду икономисани (οἰκονομείσθωσαν = решавани) по законима и канонима донетим од Отаца наших (= Анкирски 1-9). Јер они који су тешку невољу у мучењима поднели, и не подносећи болове, те били принуђени на одрицање (од вере), нека три године не буду примљени, и две године нека слушају, и три припадају, и тако нека се приме у општење (κοινωνίαν = Причешће). А који су без велике невоље издали веру у Бога, и јели за демонском трпезом, и клели се незнабожачким заклетвама, нека се искључе (из Храма) за три године, две године нека слушају (Св. Писмо), три године да се моле у припадању, и друге три да стоје са вернима у молитви, те тако нек буду примљени у Причешће Доброга (= у Литургију).
Вас. Вел. 84: А све ово пишемо да се испробају плодови покајања. Јер свакако такве ствари (=грехе и епитимије) не судимо временом, него пазимо на начин покајања. Ако се пак (неки) тешко одвајају од својих навика, и радије хоће да служе телесним уживањима него Господу, и не прихватају живот по Јеванђељу, тада нам нема никаквог заједничког дела (λόγον) са њима. Јер смо ми усред народа непокорнога и противнога (Ис 65, 2; Рм 10, 21) научени да чујемо (речи): „Спасавајући спаси душу своју“ (1Мојс 19, 17).
Григ. Ниски 3: Они пак који одлазе код врачарâ или бајачâ (γόητας ἤ μάντεις), или онима који обећавају да ће кроз демоне учинити нека очишћења или одгоњења (зала), такви нека се тачно испитују и саслушавају: да ли (ни)су, остајући у вери у Христа, неком принудом били наведени на такав грех, што их је можда на то присилила нека несрећа или нека тешка штета, или су сасвим презрели поверено им од нас Сведочанство (τοῦ... μαρτυρίου = Христову веру), те приступили сарадњи са демонима. Јер ако су то учинили због одбацивања вере и да више не верују да има Бога, Коме се хришћани клањају, јасно је да ће подлећи осуди одступника (од вере). А ако их је на то навела нека неподношљива невоља, надвладавши малодушност њихову, те били заведени неком лажном надом, нека се и на њима покаже човекољубље слично као према онима који у време исповедања (вере) нису могли одолети мучењима.
Зонара: Сказавши после вступления, как бы в предварительном обозрении, какой из душевных сил прилично каждое и совершенств, или недостатков, святый рассуждает теперь и об епитимиях за происходящие от них грехи, и говорит, что худшими прочих и заслуживающими строжайшего врачевания признаны отцами те грехи, которые относятся к мыслительной силе души: сюда, говорит, принадлежит отпадение от правой веры, когда кто-нибудь, отрекшись от веры во Христа, уклонился в иудейство, или язычество, или в какую-нибудь из ересей, или в другой какой-либо вид безбожия. Святый установляет различие между погрешающими в вере, и говорит, что те, которые сами предали себя, то есть добровольно и без нужды отреклись от правой веры, потом пришли в раскаяние, должны быть в отлучении во всю свою жизнь, так чтобы никогда не удостаивались причащения святых даров, разве только когда придут к концу своей жизни. Но хотя бы кто-нибудь из них, уже умирая, был удостоен причащения, потом избежал опасности и остался в живых, опять должен быть вне общения до тех пор, пока опять не будет умирать. Их должно подвергать, говорит святый отец, не только этому отлучению, но и не дозволять им стоять вместе с православными и молиться с ними при совершении таинственной молитвы, то есть когда священник молится про себя об освящении хлеба и чаши. Ибо молиться, говорит, наедине, то есть самому по себе, не должно быть запрещено находящемуся в покаянии; стоять же вместе с верными ему не дозволяется, но он должен стоять вне храма с оглашенными. Это – об отрекающихся без насилия. А кто преклонился по нужде, не имея сил до конца противостоять мучениям, таковые, говорит, подвергаются отцами епитимии на определенное время, именно на то самое, на которое отлучается любодей, то есть, как говорит далее, на девять лет. А отрекшимся (от веры) по насилию отцы потому, говорит, оказали человеколюбие, что душа их не согласовалась с отречением, но они только языком отпали от благого, а мысленное расположение сохранилось у них неизменным. О приходящих же к чародеям, иди прорицателям далее говорит следующее.
Валсамон: Сказавши, после вступления, какой из душевных сил принадлежит каждое из совершенств, или недостатков, святый рассуждает теперь и об епитимиях за происходящие от них грехи, и говорит, что худшими прочих и заслуживающими строжайшего врачевания признаны отцами те, которые относятся к мысленной силе души: сюда, говорит, принадлежит отпадение от правой веры, когда кто отрекшись от веры во Христа, уклонился в иудейство, или язычество, или в какую-либо из ересей, или в другой какой-нибудь вид безбожия. А видом безбожия назвал иудейство и ереси потому, что хотя иудеи исповедуют Бога, но не деле отрицаются Его; ибо когда они не приняли Сына, то нельзя верить, чтобы чтили и Отца, по великому апостолу Иоанну, который говорит: всяк отметаяся Сына, ни Отца имать (1 Иоан. 2, 23). И ереси ввергает в безбожие; ибо те, которые отделяют Сына от Отчего существа и славы, и которые учат, что всесвятый Дух есть тварь и раб, погрешают относительно Божества, не мысля здраво ни о Сыне, ни о Духе. И они по справедливости могут быть названы безбожниками, как не имеющие надлежащего мнения о Боге, что, конечно, найдет каждый и в прочих ересях. Святый установляет различие между погрешающими в вере, и говорит, что те, которые сами предали себя, то есть добровольно и без нужды отреклись от правой веры, потом пришли в раскаяние, должны быть в отлучении во всю свою жизнь, так чтобы никогда не удостаивались причащения святых даров, разве только когда придут к концу своей жизни. Но хотя бы кто из них, уже умирая, был удостоен причащения, потом избежал опасности и остался жив, опять должен быть вне общения до тех пор, пока опять не будет умирать. Их должно подвергать, говорит святый отец, не только этому отлучению, но и не дозволять им стоять вместе с православными и молиться с ними во время совершения таинственной молитвы, то есть когда священник молится про себя об освящении хлеба и чаши. Ибо молиться, говорит, наедине, то есть самому по себе, не должно быть запрещено тому, кто пришел в покаяние; стоять же с верными ему не дозволяется, но он должен стоять вне храма с оглашенными. Это – об отрекшихся без насилия, а только по собственному желанию. А кто преклонился по нужде, не имея сил до конца противостоять мукам и жестоким истязаниям и казням, таковые, говорит, подвергаются отцами епитимии на определенный срок, именно на то самое время, на какое отлучается любодей, то есть как говорит далее, на девять лет. А отрекшимся (от веры) по насилию отцы потому, говорит, оказали человеколюбие, что душа их не согласовалась с отречением, но они только языком отпали от благого, а мысленное расположение сохранилось у них неизменным. Таким-то, говорит, епитимиям должно подвергать погрешивших в правой вере. А о приходящих к чародеям, или прорицателям, говорит следующее.