Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
Пошто се много или по нужди или иначе настојањем људи догодило противу правила црквенога, тако да неке људе, који су тек од незнабожачког живота прешли к вјери и тек за кратко се вријеме обучавали у вјери, одмах су привађали к духовноме купатилу, и непосредно за крштењем постављали их на епископство или презвитерство, нашло се за добро одредити, да у напријед таког чега са свијем не буде; јер и за обучавање у вјери треба времена, а и послије крштења треба дуже испитивање. Апостолско је уз то јасно писмо, које вели: не новокрштен, да се не би надуо и упао у суд и у мрежу ђавољу (1Тим 3, 6). А ако се у течају времена опази код каквога лица неки душевни гријех, и то докажу два или три свједока, тада нека то лице престане бити у клиру. Који пак поступи противу овога, тај ставља у опасност своје припадање клиру, јер се тијем усуђује противити се великоме овоме сабору.
Ἐπειδὴ πολλά, ἤτοι ὑπὸ ἀνάγκης, ἢ ἄλλως ἐπειγομένων τῶν ἀνθρώπων, ἐγένετο παρὰ τὸν κανόνα τὸν ἐκκλησιαστικόν, ὥστε ἀνθρώπους ἀπὸ ἐθνικοῦ βίου ἄρτι προσελθόντας τῇ πίστει, καὶ ἐν ὀλίγῳ χρόνῳ κατηχηθέντας, εὐθὺς ἐπὶ τὸ πνευματικὸν λουτρὸν ἄγειν, καὶ ἅμα τῷ βαπτισθῆναι προάγειν εἰς ἐπισκοπήν, ἢ εἰς πρεσβυτέριον, καλῶς ἔδοξεν ἔχειν, τοῦ λοιποῦ μηδὲν τοιοῦτο γίνεσθαι· καὶ γὰρ καὶ χρόνου δεῖ τῷ κατηχουμένω, καὶ μετὰ τὸ βάπτισμα, δοκιμασίας πλείονος. Σαφὲς γὰρ τὸ ἀποστολικὸν γράμμα, τὸ λέγον· Μὴ νεόφυτον, ἵνα μὴ τυφωθεὶς εἰς κρῖμα ἐμπέσῃ, καὶ παγίδα τοῦ διαβόλου. Εἰ δέ, προϊόντος τοῦ χρόνου, ψυχικόν τι ἁμάρτημα εὑρεθείη περὶ τὸ πρόσωπον, καὶ ἐλέγχοιτο ὑπὸ δύο, ἢ τριῶν μαρτύρων, πεπαύσθω ὁ τοιοῦτος τοῦ κλήρου. Ὁ δὲ παρὰ ταῦτα ποιῶν, ὡς ὑπεναντία τῇ μεγάλῃ συνόδῳ θρασυνόμενος, αὐτὸς κινδυνεύσει περὶ τὸν κλῆρον.
Ап. 61: Ако буде каква тужба противу (неког) верника за блудочинство, или прељубу, или друго какво забрањено дело, и ако се то докаже, нека се (такав) у клир не прима.
Ап. 75: Нека се не прима јеретик да сведочи противу епископа, али ни само један верник. Јер треба „на устима два или три сведока да остане свака реч“ (Мт. 18, 16; 1Тим. 5, 19).
Ап. 80: Онај који је из незнабожачког живота (тек) пришао (Цркви) и крстио се, или се пак из неваљалог (φαύλης = поквареног) начина живота тек обратио, није праведно да одмах буде произведен за епископа (1Тим. 3, 6). Јер је неправедно да онај који још није искуство показао (= није постао искусан), постане учитељем других, осим ако се негде то догоди по Божијој благодати.
I Вас. 9: Ако су неки непроверено постављени за презвитере, или (претходно) испитивани исповедише своје грехе, па и признавши их, људи, идући противу канона, положише на њих руке, такве (иако рукоположене) канон не допушта (да остану у клиру). Јер беспрекорност тражи Католичанска Црква (1Тим. 3, 2).
Неокес. 9: Презвитер произведен (у чин), који је телом сагрешио пре тога, и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургију), остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе (осим телесних – Аристин). А ако он сам не исповеди, а немогуће је то јавно доказати, на њему је самом власт како да поступи.
Неокес. 10: Исто и ђакон, који је упао у такав исти грех, нека буде (само) у чину црквенослужитеља.
Сард. 10: Осија епископ рече: И ово сматрам да је нужно: да се са сваком тачношћу и марљивошћу испита да, ако се неки богат или учен из грађанскога звања (σχολαστικὸς ἀπὸ τῆς ἀγορᾶς) нађе достојним за епископа, не треба га претходно постављати ако не изврши (тј. прође) службу и чтеца, и ђакона, и презвитера, како би кроз сваки степен, ако се сматра достојним, могао напредујући узићи на висину епископства (εἰς τὴν ἁψίδα τῆς ἐπισκοπῆς = на вьрхъ епискоупьства). А за сваки степен чина (свештеног) треба, очигледно, оставити не малу дужину времена, чиме ће се моћи упознати његова вера и врлинскост понашања (ἡ τῶν τρόπων καλοκαγαθία = и образтъ благостъıнѧ) и постојанство и кротост, те он, сматран за достојнога Божанственог свештенства, добије највишу част. Јер није пристојно, нити знање (ἐπιστὴμη = наука), ни добро владање прихвата, да се на то (свештено звање) иде дрско и олако, те да се на брзу руку поставља епископ, или презвитер, или ђакон, јер ће такав с правом бити сматран за новообраћеног (νεόφυτος). Особито када се и најблаженији Апостол (Павле), који је био Учитељ народâ, показује да спречава да бивају брза постављења (1Τим. 3, 6; 5, 12). Јер, испитивање за дуже времена, може поуздано да покаже и понашање и нарав свакога. Сви рекоше: Да им се (ово) свиђа, и да се нипошто не треба ово кварити (= мењати).
Лаод. 3: Да не треба недавно крштенога (φωτισθέντα = просветљенога) приводити (брзо) у свештени чин.
Прводруги 17: Старајући се у свему о Црквеном добропоретку (τῆς ἐκκλησιαστικῆς εὐταξίας = складном реду у Цркви), те нужно постависмо да одредимо да се убудуће ниједан лаик, или монах, не узводи брзо на висину епископства, него да претходно буде испитиван у Црквеним степенима (клира) и тако да прими рукоположење за епископа. Јер, иако су до сада неки од лаика, или монаха, по захтеву нужде, брзо били удостојени епископске части, и заблистали врлинама и своје Цркве високо уздигли, ипак, не никако стављајући за закон Цркви оно што ретко бива, одређујемо: да убудуће то више не буде, него да правилно (κατὰ λόγον = по реду) рукополагани прође (све) свештене степене, остајући у свакоме чину узакоњено Време.
Вас. Вел. 89: Много ме жалости што су напуштени канони Отаца и што је свака тачност Цркава изагнана, те се бојим да постепено, ако таква немарност буде напредовала овим путем, не дођу у потпуни неред ствари Цркве. Стари обичај, који је владао (ἐμπολιτευομένη = живоущии = практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, (тек) проверавајући (=испитујући) са сваком тачношћу, примао, и веома су разабирали сво њихово владање: да ли нису клеветници, да нису пијанице, да нису склони кавгама, и да ли васпитавају своје млађе, како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр 12, 14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих сведока, и о томе обавестивши епископа (= Митрополиша, тј. надлежног епископа над хороепископима), тада (тако) убрајали (тога) (црквено)служитеља у ред свештенства. Сада пак, као прво, ви сте мимоишли нас (= Митрополита), и нисте пристали ни да нас (о томе) известите, присвојивши себи сву власт. Затим, потпуно занемаривши ту ствар, допустили сте презвитерима и ђаконима да кога они хоће, без испитивања живота, по пристрасности, или по сродству, или по неком другом пријатељству, уводе у Цркву недостојне. Зато се много (црквено)служитеља броји у свакоме селу, а ниједан није достојан литургисања Жртвенику (= служења Олтару), као што ви сами сведочите, немајући људи при изборима. Пошто, дакле, видим ствар да надаље немилосрдно (ἀνήκεστον = неизлечиво) напредује, особито сада кад многи, бојећи се мобилисања (у војску), увлаче се у службу (Црквену), нужно сам предузео да обновим каноне Отаца, и пишем вам да ми пошаљете попис (црквено)служитеља свакога села, и од кога је уведен, и каквога је живота. А имајте и ви код себе (тај) попис, да се могу ваши пописи упоређивати са онима што се код нас чувају, и да нико не може да себе накнадно уписује, када хоће. Тако, дакле, после првога индикта, ако су неки уведени од стране презвитера, нек буду враћени међу лаике, и нека изнова буде од вас испитивање; па ако су достојни, нека се вашом одлуком примају, пошто ћете очистити Цркву уклањајући из ње недостојне. А убудуће, испитујте достојне и примајте их, али (их) немојте убројати (у клир) док нама не доставите (списак); иначе знајте да ће бити (опет) лаик који буде примљен у (црквену) службу без наше сагласности.
Григ. Ниски 1: Једно од онога што доприноси Светом Празнику (Пасхе) јесте и то да схватимо закониту и канонску икономију (=распоређење, снисхођење) о сагрешившима, како би се излечила свака болест душевна, која настаје неким грехом. Јер овај свеопшти (Васкршњи) Празник стварања (τῆς κτίσεως = творевине), који се, према устаљеноме кретању годишњег круга, испуњује сваке године по свему свету, и свршава због васкрсења палога (човека), - а пад пак јесте грех, а васкрсење је усправљање из греховног пада, - добро ће бити да се у овај дан приведу Богу не само они који су благодаћу Бање Благодати (=Крштења) препорођењем преобраЖени (ἐκ παλιγγενεσίας μεταστοιχειουμένους), него и они који се покајањвм и обраћењем од мртвих дела (Јевр 9, 14) поново враћају на живи пут (τὴν ζῶσαν ὁδὸν), да и они буду руковођени ка спасоносној нади (τὴν σῴζουσαν ἐλπίδα), од које су се због греха удаљили. А није мало дело изекономисати (=распоредити) правим и провереним судом речи (λόγους = разлоге) о овоме, сходно преднајави Пророка, који заповеда: да треба економисати (=распоређивати) речи на суду, да, као што реч (Пророчка) каже, „не поколеба се до века, и буде на вечан спомен праведник“ (Пс 111, 5. 6). Јер, као што при лечењу тела, један је циљ лекарске вештине: да болесник оздрави, а начин старања (=лечења) је различит. Јер према разлици болести примењује се лекарски метод за сваку болест; тако и у душевној болести, будући да је многа разлика страсти (=духовних болести), нужно ће бити разноврсна и терапевтичка (=лечебна) вештина, која према разлогу болести дејствује лечење. А како да бива тај технички (=вешти) метод о предстојећем проблему, тако ћемо и распоредити (нашу даљу) реч. Три су (моћи = силе = особине = својства) која се сагледавају у души нашој, сходно првом дељењу: разумност, жељност и срчаност (τό τε λογικὸν, καὶ τὸ ἐπιθυμητικόν, καὶ τὸ θυμοειδές = словесна, желатељна и гневна способност). У њима се налазе и подвизи оних који живе врлински, и падови оних који су пороку наклоњени. Зато треба онај који ће да болесноме делу душе пружи одговарајући лек, најпре да размотри у чему се састоји страст (τό πάθος = страдање), затим да тако пружи одговарајући (страсти = страдању) лек, да се не деси, због неискуства терапевтичке вештине, да је други део који страда, а други који прима лечење. Као што заиста видимо да то бива код многих лекара, да, стога што не познају право болесно место (на телу), оним чиме лече само погоршавају болест. Јер често болест бива због појачане ватре, па онима који су оболели од прехладе помаже топлота, и оснажује их, кад им се она разборито прилаже; а ово исто, нерасудно употребљавајући, учиниће теже излечивом онима који су у великој ватри. Као што, дакле, за лекаре најнеопходнијим се сматра познавање својства елемената (тела), да могу свакоме делу, налазећи се у добром или злом стању, поправити онај (део = орган) који се налази у неприродном стању, тако и нама, враћајући се овој подели душевних моћи (= делова, способности), учинићемо опште созерцање (= сагледавање) као почетак и темељ за одговарајуће лечење страсти. Пошто, дакле, као што рекосмо, бива трострука подела својства душевних покрета: на разумност, жељност и срчаност (=гњевност), (онда) разумног дела (душе) подвиг јесте: благочастиво схватање о Богу (тј. правилно = православно веровање), и расуђујуће познање добра и зла, и јасно и непомућено мишљење (δόξαν) о природи предмета пред нама: шта је у постојећим стварима пријемљиво (αἱρετόν = врлинско), а шта гнусно и одбациво (= лоше и порочно). И опет, свакако ће се у томе (истом) делу (душе) порок по супротности посматрати: кад буде нечестивост (ἀσέβεια = безбожност) о Богу, нерасудност о истинском добру (ἀκρισία περὶ τὸ ὄντως καλόν = погрешно суђење о правом /суштинском/ добру), изврнуто и погрешно схватање о природи ствари, тако да (у том случају) „ставља се светлост као мрак, а мрак као светлости“, као што вели (Свето) Писмо (Ис 5, 20). А односно дела жељности (= емоција душе), врлински покрет (=подвиг) јесте да се управља жеља (τὸν πόθον = емоција, чежња) ка суштински жељеноме и истински доброме, и када се сва љубавна сила и наклоност (ἐρωτικὴ δύναμίς τε καὶ διάθεσις = еротска способност и расположење) што је у нама, употреби на уверење да ништа друго по својој природи није жељено осим врлине и природе која извире врлину. Преступ пак и грех овога дела (душе) јесте: кад неко пренесе жељност (=емоције) на празну сујету (τὴν ἀνυπόστατον κενοδοξίαν = непостојећу /умишљену/ славу), или на извањску лепотност тела, од чега бива среброљубље и славољубље и сластољубље и све томе слично, што потиче од ове врсте порока. И опет срчаном (θυμώδους = гњевном, афективном) расположењу (дела душе) подвиг је одвратност према злу (=пороку), и борба против страсти, и учвршћење душе у јуначности (ἀνδρείαν = храбрости, издржљивости), да се не плаши онога што многи сматрају страшним, него да се до крви бори са грехом (Јевр 12, 4), и да презире смртну претњу и болне муке, и да се раздвоји од сласти (=уживања), и уопште да буде над свим оним чиме се многи, због навике или предубеђења, страсно држе, и да се бори (само) за веру и врлину. А падови (ἀποπτώματα = склизнућа) овог дела (душе) свима су јавни: завист, мржња, љутина, клевете, завере, свадљива и осветољубива расположења, која за дуго продужују злопамћење, и многе доводе до убиства и крви. Јер кад неваспитани разум (ἀπαίδευτος λογισμός) не налази где да најкорисније употреби оружје, тад оштрину жељеза окреће на себе, те постаје, дано нам од Бога одбрамбено оружје, пагубно за онога који га зло употребљава.
Григ. Ниски 4: Подела грехова који бивају од жељења (=похоте) и уживања (=сластољубља) оваква је: једно се назива прељуба, а друго блуд. Некима који су тачнији (=строжији) би угодно да се и грех блуда сматра прељубом, јер је само једна законита веза (συξυγία = брак), и жене са мужем, и мужа са женом. Све пак што није законито, свакако је противзаконито; и који не држи своје, очито је да држи туђе, јер је човеку Богом дана једна помоћница, и жени је прикладно дата једна глава (1Кор 1, 3). Дакле, ако је неко стекао свој сасуд (1Сол 4, 4), као што Божанствени Апостол назива, закон природе (таквоме) дозвољава да га праведно користи (=употребљава); ако се пак неко изван свога креће, свакако да дира у туђе; а туђе је свакоме све што није његово, макар и немао признатога господара. Дакле, није далеко блуд од греха прељубе за оне који овај разлог тачније (=строжије) испитују, пошто и Божанствено Писмо каже: „Не буди брз ка туђинки“ (Приче 5, 20). Но пошто Оци показаше неку снисходљивост према немоћнијима, разлучен је овај грех општом поделом, (тако) да се блудом назива кад се испуни похотљива жеља без учињене неправде другоме, а прељуба је кад бива штета и увреда другоме. У ово се убраја и скотолоштво (= блуд са животињом) и педерастија, јер је и то прељуба противу природе, јер и оно што је туђе и оно што је противу природе, неправда је. Пошто је таква подела у овој врсти греха учињена, општи је лек (за ово): да човек покајањем постане чист од страсне помаме (λύσσης = беснила) у таквим уживањима (букв.: у таквом хедонизму). А пошто се код оскврњених блудом није са тим грехом смешала никаква неправда (=увреда према другима), зато је одређено двоструко време покајања онима који су се прељубом оскврнили, и у неким другим забрањеним пороцима, као у скотолоштву, и помами за мушкарцем (=хомосексуализму). Јер, као што рекох, код таквих се удвостручује грех: један је безаконо сластољубље, а други у неправди (=увреди) нанетој другоме. А нека разлика постоји и у начину кајања за грехе сластољубља: јер, који је сам побуђен да исповеди своје грехе, таквоме, који је личном побудом решио да изобличи своје тајне (грехе), пошто је (тиме) већ почео да лечи своју страст и показао знак промене на боље, он нека буде с човекољубивијом епитимијом; који је пак затечен у злу, или га је какво подозрење или тужба невољно изобличила, (томе) треба да је дужа епитимија повратка (=обраћења), тако да, кад се строгошћу (δι’ ἀκριβείας) очисти, нека се тако прими у општење Светиње (= Причешће Св. Евхаристије). Канон (=правило) је, дакле, такав да: који се оскврне блудом, за три године бивају сасвим удаљени од молитве (у Храму), а три (следеће) нека учествују само у слушању (Св. Писма); у друге три године нека се моле заједно са припадајућим повратницима, и тада нека се Причешћују Светињама. За оне пак који буду ревноснији у обраћењу, и животом показују повратак добру, могуће је распоређивачу (τῷ oἰκoνoμoῦντι = духовном иконому = епископу/свештенику) да на корист, по Црквеној икономији, скрати време слушања, и брже доведе до обраћења; и опет и то време да скрати и скорије (га) приведе општењу (=Причешћу) како по својој увиђавности (δοκιμασία = расуђивању) просуди владање леченога (покајника). Јер, као што је забрањено бацати бисере пред свиње (Мт 7, 6), тако би било неумесно лишавати драгоценога бисера онога који је својом чистотом и бестрашћем већ постао човек. Безакоње пак које бива прељубом или другим врстама нечистоте, као што је речено напред, лечиће се у свему истим судом, којим и преступ блуда, само ће се време удвостручити. А и у овоме треба пазити и на расположење леченога, онако како и са онима који су захваћени нечистотом блуда, тако да им, брже или спорије, бива причешће Добром (= Св. Тајнама у Литургији).
Зонара: И осмидесятое правило Святых Апостолов определяет: от языческого жития пришедшего, или от порочного образа жизни обратившегося не вдруг производиться епископа. И великий Павел в послании к Тимофею, предписывая, каков должен быть производимый на епископство, говорит, чтобы он был не новокрещенный (1 Тим. 3, 6). Потому и сии отцы определяют, как приходящего к вере не тотчас крестить, если он недостаточно наставлен в вере, так и крещенного не тотчас причислять к клиру, потому что еще не дал доказательства, каков по вере и каков по жизни. Если же причислен будет к клиру и с испытанием, показавшись безупречным, но с течением времени будет изобличен в каком нибудь душевном грехе, отцы предписывают такового исключить из клира. Представляется недоумение – что значит душевный грех, и почему упомянуто только о душевных грехах; но не упомянуто и о плотских, и это, когда вообще плотские грехи чаще подвергают извержению тех, которые в них впали, а душевные – реже. Некоторые говорят, что Святые Отцы, изложившие это правило, назвали душевным грехом всякий грех, причиняющий вред душе. А другие душевными грехами называют такие грехи, которые происходят из душевных страстей, например из гордости, надменности и непослушания; ибо и эти грехи, если не будут уврачеваны, подвергают извержению. Это ясно из примера так называемых наватиан; ибо они не погрешали в догмате, но по гордости, именуя себя чистыми, не принимали падших во время гонений, хотя бы они и покаялись и не имели общения с двубрачными; почему и были отлучены от общения с верными за их гордость и братоненавидение. Итак, если они были отлучены от церкви за эти грехи, каким образом останется не изверженным тот, кто по гордости не повинуется своему епископу, и остается без исправления? И 5-е правило Святых Апостолов повелевает отлучать тех, которые изгоняют своих жен под предлогом благочестия, а если остаются непреклонными, извергать. И 36-е Апостольское правило предписывает, чтобы призываемые избранием епископов к предстоятельству, но не принимающие сего служения, были отлучаемы доколе не примут, так что если бы не приняли, оставались бы отлученными на всю жизнь, а отлученные на всю жизнь ничем не разятся от изверженных. Я думаю лучше сказать, что всякий грех справедливо может быть назван душевным, так как имеет начало в развращении душевных сил. Ибо если усматриваемое в душе разделяется на три силы, на силу ума, силу вожделения и силу раздражения, то из каждой силы обыкновенно рождаются добродетели и пороки; первые, когда пользуемся сими силами правильно и так, как вложены оне нам от Творца, а пороки, когда злоупотребляем ими. Итак, добродетель и совершенство силы ума есть благочестие, наши помышления приличествующие божественному, безошибочное различие доброго от худого, и что должно избирать и чего отвращаться; уклонение от сего есть зло и грех. А добродетель силы вожделения состоит в том, чтобы любить действительно достойное любви, говорю о божественном естестве, любить дела, которые могут нас к Нему приблизить. Уклонение от сего и устремление к земному есть грех, проистекающий из силы вожделения. Подобным образом и добродетель силы раздражения составляет противление злу и вражда к нему, сопротивление плотским пожеланиям, противоборство греху даже до крови, и борьба за правое учение и добродетель, по слову Давыда: видех неразумевающия и истаях (Пс. 118, 158). А порок из сей силы происходящий составляют гнев на ближнего, ненависть, склонность к ссорам, злопамятство. Итак, если, как сказано, грехи возникают из душевных сил, то хорошо Святые Отцы назвали грехи душевными, следуя и великому Павлу, который говорит: есть тело душевное, и есть тело духовное (1 Кор. 15, 44), и душевным называет то тело, которым управляет и над которым господствует душа, которое служит ея естественным силам, которое предается гневу и похоти, которое прилепляется к земному, и не мыслит ни о чем выше земного.
Аристен: От языческой жизни пришедшие не скоро должны быть возводимы в пресвитеры, ибо новокрещенный, не подвергнутый испытанию в продолжение определенного времени, бывает худ. А если после рукоположения откроется, что кто нибудь согрешил прежде ли, или после (рукоположения), таковый также должен быть исключен из клира. И это правило говорит тоже, что осмидесятое правило Святых Апостолов, именно, что недавно крещенного не должно тотчас производить в епископа, или в пресвитера, чтобы он, как новокрещенный, не впал в сеть диавола и не подвергся осуждению. Таковому, по одиннадцатому (десятому) правилу сардикийского собора, в каждой степени, то есть в степени чтеца, иподиакона и так далее, должно пребыть хотя в продолжение одного года, и таким образом, если будет признан достойным божественного священства, можно удостоить самой высшей чести. Но и с другой стороны, если кто после рукоположения окажется согрешившим, лишается сана.
Валсамон: Из 80-го правила Святых Апостолов мы узнали, что ни от языческого жития пришедший к церкви, ни от порочного образа жизни обратившийся, не производится тотчас в епископа. Прочти, что там написано. А настоящее правило прибавляет, что таковый не бывает тотчас и пресвитером, и что ни один неверный не допускается до крещения прежде довольного научения в вере, потому что при сем нужно время для испытания. Того, кто поступает не согласно с ним, правило повелевает извергать. А как правило наказывает душевные грехи, которые обнаружатся после крещения; то некоторые спрашивали, какие грехи душевные и почему правило упомянуло о душевных грехах, а не о плотских? И одни говорили, что душевные грехи суть те, которые рождаются от душевных страстей, например от гордости, непослушания и других подобных; ибо и это подвергает извержению, как, например, ересь новатиан и неуместное воздержание от брака и ядения мяса по 5-му правилу Святых Апостолов и по другим правилам. А я говорю, что всякий грех, причиняющий вред душе, называется душевным, хотя бы от телесного, хотя бы от душевного влечения получал он свое начало. Ибо потому и церковь называет все грехи душевными падениями, и правило упомянуло только о душевных грехах, что ими обнимаются и плотские. А о том, что крещенный и вступивший в клир не подлежит наказанию за блуд, или убийство, совершенные прежде крещения, прочти 20-е правило Святаго Василия и толкования на него, и 17-е правило Святых Апостолов.