Страшна је грамзивост, и није могуће у једном писму навести (сва) Божанствена Писма, у којима се објављује не само потреба бежања од крађе и страхота тога, него уопште од сваке грамзивости и присвајања туђега ради срамне похлепе, и да је сваки такав избачен из Цркве Божје. А то што су се неки у време најезде (варварâ), у толикој кукњави и толиком плачу, дрзнули, да време, које је свима носило пропаст, сматрају себи за време зараде (=добитка), то је својствено људима безбожним и богомрским, који немају мере неваљалства. Зато одредисмо: да се сви такви извргну (из општења), да не дође гњев (Божји) на сав народ, а најпре на предстојнике (=вође), који то не истражују (μὴ ἐπιζητοῦντας = не искорењују). Јер се бојим, као што Писмо каже, да безбожни са собом не погуби праведника (Мојс 18, 23). Јер, вели (Апостол): „блудочинство и грамзивост је оно ради чега долази гњев Божји на синове непокорности“ (Кол 3, 6). „Не будите, дакле, саучесници њихови. Јер бијасте некада тама, а сада сте светлост у Господу; владајте се као деца светлости; јер је плод светлости у свакој доброти и праведности и истини. Истражујући шта је угодно Господу. И не узимајте учешћа у бесплодним делима таме, него их још разобличујте. Јер је срамно и говорити што они тајно чине. А све што се разоткрива, светлошћу се обелодањује“ (Еф 5, 7-13). Овако говори Апостол. А ако су неки, због пређашње грамзивости, учињене у миру, поднели казну, па у време гњева (Божјег) опет се повратили грабљивости, задобијајући корист од крви и пропасти људи прогнаних или заробљених или убијених, шта друго треба очекивати него да они, који се грабе за лакомост, навуку гњев (Божији) и себи и свему народу?
Δεινὴ ἡ πλεονεξία καὶ οὐκ ἔστι δι΄ ἐπιστολῆς μιᾶς παραθέσθαι τὰ θεία γράμματα, ἐν οἷς οὐ τὸ λῃστεύειν μόνον φευκτὸν καὶ φρικῶδες καταγγέλλεται, ἀλλὰ καθόλου τὸ πλεονεκτεῖν καὶ ἀλλοτρίων ἐφάπτεσθαι ἐπὶ αἰσχροκερδείᾳ, καὶ πᾶς τοιοῦτος ἐκκήρυκτος ᾽Εκκλησίας Θεοῦ. Τὸ δὲ ἐν καιρῷ τῆς καταδρομῆς, ἐν τοσαύτῃ οἰμωγῇ καὶ τοσούτοις θρήνοις, τολμῆσαί τινας τὸν καιρὸν τὸν πᾶσιν ὄλεθρον φέροντα νομίσαι ἑαυτοῖς καιρὸν εἶναι κέρδους, ἀνθρώπων ἐστὶν ἀσεβῶν καὶ θεοστυγῶν, οὐδὲ ὑπερβολὴν ἀτοπίας ἐχόντων. Ὅθεν ἔδοξε τοὺς τοιούτους πάντα ἐκκηρύξαι, μήποτε ἐφ' ὅλον ἔλθῃ τὸν λαὸν ἡ ὀργὴ καὶ ἐπ' αὐτοὺς πρῶτον τοὺς προεστῶτας, τοὺς μὴ ἐπιζητοῦντας. Φοβοῦμαι γάρ, ὡς ἡ Γραφὴ λέγει, μὴ συναπολέσῃ ἀσεβὴς τὸν δίκαιον· πορνεία γάρ, φησί, καὶ πλεονεξία, δι' ἃ ἔρχεται ἡ ὀργὴ τοῦ Θεοῦ ἐπὶ τοὺς υἱοὺς τῆς ἀπειθείας. Μὴ οὖν γίνεσθε συμμέτοχοι αὐτῶν· ἦτε γάρ ποτε σκότος, νῦν δὲ φῶς ἐν Κυρίῳ· ὡς τέκνα φωτὸς περιπατεῖτε, ὁ γὰρ καρπὸς τοῦ φωτὸς ἐν πάσῃ ἀγαθοσύνῃ καὶ δικαιοσύνῃ καὶ ἀληθείᾳ, δοκιμάζοντες τί ἐστιν εὐάρεστον τῷ Κυρίῳ καὶ μὴ συγκοινωνεῖτε τοῖς ἔργοις τοῖς ἀκάρποις τοῦ σκότους, μᾶλλον δὲ καὶ ἐλέγχετε. Τὰ γὰρ κρυφῇ γινόμενα ὑπ' αὐτῶν, αἰσχρόν ἐστι καὶ λέγειν, τὰ δὲ πάντα ἐλεγχόμενα ὑπὸ τοῦ φωτὸς φανεροῦται. Τοιαῦτα μὲν ὁ ἀπόστολος. Ἐὰν δὲ διὰ τὴν προτέραν πλεονεξίαν, τὴν ἐν τῇ εἰρήνῃ γενομένην, δίκην τιννύντες, ἐν αὐτῷ τῷ καιρῷ τῆς ὀργῆς πάλιν πρὸς τὴν πλεονεξίαν ἐκτραπῶσί τινες, κερδαίνοντες ἐξ αἵματος καὶ ὀλέθρου ἀνθρώπων ἀναστάτων γενομένων ἢ αἰχμαλώτων ἢ πεφονευμένων, τί ἕτερον χρὴ προσδοκᾶν ἤ ὡς ἐπαγωνιζομένους τῇ πλεονεξίᾳ, ἐπισωρεῦσαι ὀργήν καὶ ἑαυτοῖς καὶ παντὶ τῷ λαῷ;
Картаг. 5: Аврелије епископ рече: Треба одстранити похоту лакомости (= грамзивости), за коју нико не сумња да је матер свију зала (= порока), да не би неко злоупотребљавао туђе, нити да неко преступа одредбе Отаца ради добити, нити да је било како дозвољено некоме од клирикâ да узима камате за било коју ствар. И за она (питања) што су у новије време поникла, пошто су нејасна и сасвим непозната (до сада), нека, претресена од нас, буду одређена. О ономе, пак, што је сасвим јасно установило Божанско Писмо, не треба гласати, него већма (томе) следити. Јер доследно је: да оно што је код лаикâ за прекор, већма треба осудити код клирикâ. Сав сабор рече: Нико против Пророкâ, нико против Јеванђељâ (ишта) без опасности (казне) није учинио.
Вас. Вел. 14: Који узима камате, ако пристане да неправедну добит потроши на сиромахе, и да се надаље ослободи од болести среброљубља, може се примити у свештенство.
Григ. Ниски 6: Друга врста идолопоклонства, јер тако Божанствени Апостол назива грамзивост (=лакомство) (Кол 3, 5), не знам како је без лечења пропуштена од Отаца наших. Мада ово зло изгледа да је болест троструког стања душе. Јер и разумност, грешећи у суђењу о добру, замишља да је добро у материјалном, не гледајући на лепоту нематеријалну; и жељност нагиње ка ономе што је доле, (ниспадајући) од истински жељенога; па и свадљиво и гњевљиво расположење добива много поводе од овога греха. Уопште говорећи, ова болест одговара Апостолској одредби (=дефиницији) грамзивости (=лакомства). Јер Божанствени Апостол назива њу не само „идолопоклонством“, него и „кореном свију зала“ (1Тим 6, 10). Па ипак је ова врста болести пропуштена (од претходних) без пажње, и занемарена, и због тога се ова болест умножила по Црквама; и нико увођене у клир (=рукополагане) не испитује да нису можда оскврњени овом врстом идолопоклонства. Зато о томе, пошто је пропуштено од Отаца наших, сматрамо да треба јавним проповедањем науке, колико је могуће, лечити, чистећи речју (=поуком) као умножене страсти болести грамзивости (=лакомости). А сматрамо страшћу само крађу и пљачку гробова и крађу светиње (=светогрђе), зато што тако код нас постоји предање о томе по наслеђу од Отаца, мада у Божанском Писму забрањени су и похлепно богаћење и каматарење, као и присвајање себи туђега посредством неке силе (другога), макар то било и под видом уговора. Пошто је наше мишљење у односу на снагу канона неверодостојно, ономе што је познато као забрањено, додаћемо томе већ исказаноме канонски суд. Крађа се, дакле, дели на разбојништво и на провалу кућа; а циљ је обадвома један — отимање туђега; али је велика разлика међу њима по расположењу њиховом. Јер разбојник, да добије тражено, предузима и убиство, и спрема се на то и оружјем и мноштвом руку (= групом људи), и погодностима места, те таквога треба подвргнути суду (=епитимији) човекоубице, ако се кроз покајање обрати Цркви Божјој. Који пак потајним отимањем присваја себи туђе, затим исповешћу свој грех објављује свештенику, лечиће ту болест оним што је супротно овој страсти. Велим: да раздаје имање сиромасима, како би, лишивши се онога што има, показао се стварно очишћен од болести похлепности (=лакомства). А ако нема ништа, а има само тело (своје), Апостол заповеда да лечи ту болест телесним трудом, а та реч гласи овако: „Који је крао, више да не краде, него да се већма труди, чинећи добро, да има што дати потребноме“ (Еф 4, 28).