Сав Сабор рече: Пошто Бог хоће, треба да Црквена вера (ἡ Ἐκκλησιαστικὴ πίστις = fides ecclesiastica = цркъвьнаѧ вѣра), кроз нас предавана, буде једнаким исповедањем на овом славном Сабору најпре исповеђена; а затим Црквени поредак (ἡ Ἐκκλησιαστικὴ τάξις = ordo ecclesiasticus = цркъвьнаѧ чинъ), са сагласношћу свакога и свију заједно, треба да је чуван. А ради утврђења схватањâ наше браће и саепископâ, који су скоро хиротонисани, треба додати оно што смо сигурним исказом (= формулацијом) од Отаца примили (тј. Догмате и Каноне), тако да јединство (Свете) Тројице, то јест Оца и Сина и Светога Духа, познавано без икаквог разликовања (= по суштини), држимо свештеноутврђено у својим умовима; и као што смо научили, тако да учимо и народе Божије. Исто су сви недавно постављени епископи рекли јавно: Тако примамо, тако држимо, тако учимо, следујући Јеванђелску веру заједно са вашим учењем.
Σύμπασα ἡ σύνοδος εἶπε Θέλοντος τοῦ Θεοῦ, ἴσῃ ὁμολογίᾳ ἡ Ἐκκλησιαστική πίστις, ἡ δι' ἡμῶν παραδιδομένη, ἐν ταύτῃ τῇ ἐνδόξῳ συνελεύσει πρωτοτύπως ὁμολογητέα εστίν, ἔπειτα ἡ ἐκκλησιαστικὴ τάξις, μετὰ συναινέσεως ἑκάστου καὶ ὁμοῦ πάντων, φυλακτέα ἐστί. Πρὸς βεβαιωτέας δὲ τὰς τῶν ἀδελφῶν καὶ συνεπισκόπων ἡμῶν τῶν ἔναγχος χειροτονηθέντων διανοίας, ταῦτα δεῖ προσθεῖναι, ἃ παρὰ τῶν Πατέρων βεβαίρᾳ διατυπώσει παρελάβομεν· ὥστε τῆς Τριάδος, τουτέστι τοῦ Πατρὸς καὶ τοῦ Υἱοῦ καὶ τοῦ ἁγίου Πνεύματος, τὴν ἑνότητα, τὴν μηδεμίαν ἔχειν διαφορὰν γινωσκομένην, ἣν ταῖς ἡμετέραις διανοίαις ἐγκαθιερωθεῖσαν κατέχομεν καί, καθὼς ἐμάθομεν, οὕτω τοὺς λαοὺς τοῦ Θεοῦ διδάξομεν. Ὁμοίως ἀπὸ πάντων τῶν ἐπισκόπων τῶν ἐναγχος προαχθέντων ἐλέχθη φανερῶς· Οὕτω δεχόμεθα, οὕτω κατέχομεν, οὕτω διδάσκομεν, τῇ πίστει τῇ εὐαγγελικῇ ἅμα τῇ ὑμετέρᾳ διδασκαλίᾳ ἑπόμενοι.
II Вас. 1: Свети Оци сабрани у Цариграду одредише да се не сме одбацивати вера (= Символ) три стотине и осамнаест Отаца, окупљених у Никеји Витинској, него да она остане главна (κυρίαν = важећа), и да се анатемише свака јерес, и посебно Евномијанацâ или Евдоксијанацâ, и (јерес) Полуаријанацâ или Духоборацâ, и (јерес) Савелијанацâ, и (јерес) Маркелијанацâ и Фотинијанацâ, и (јерес) Аполинаријевацâ.
III Вас. 7: Кад је ово прочитано (тј. Никејски Символ вере), Свети је Сабор одредио да нико не сме износити, то јест писати или састављати, другу веру осим одређене од Светих Отаца, сабраних у Никеји са Светим Духом (ДАп. 15, 29). Који се, пак, усуде да другу веру састављају, то јест проносе је и пружају онима који желе да се обрате познању Истине, било из Јелинства (= паганства), или из Јудејства, или из било које јереси, такви, ако су епископи или клирици, епископи бивају туђи епископства, а клирици клира; а ако су лаици, бивају анатемисани. На исти начин, ако се неки открију (између њих), било епископи или клирици или лаици, да верују или уче о оваплоћењу Јединороднога Сина Божијега оно што стоји у изложењу (вере несторијанске) које је поднео (Сабору) презвитер Харисије, то јест: погане и развраћене догмате Несторијеве који су ту приложени, нека подлегну одлуци овог Светог и Васељенског Сабора, то јест: да епископ буде лишен епископства и свргнут, а клирик такође да буде искључен из клира; а ако је неко лаик, нека и он буде анатемисан, као што је напред речено.
Трул. 1: Поредак најбољи сваке започињане и речи и дела, јесте: од Бога започети и у Богу починути, по речи Богослова (Григорија). Отуда, када се већ јавногласно од нас проповеда Православље (τῆς εὐσεβείας), и Црква, на којој је Христос утемељен (Мт. 16, 18; 1Кор. З, 11; 10, 4), непрестано расте и напредује, тако да се изнад Ливанских кедрова уздиже, и ми сада, започињући свештене речи, благодаћу Божијом одређујемо да се неизменљива (ἀκαινοτόμητον = неновачена) и неповређена чува вера, предана нам од очевидаца и служитељâ Речи (= Логоса), богоизабраних Апостола (Јуд. 1, 3). И још (Символ вере) три стотине и осамнаест Светих и Блажених Отаца, који се састаше у Никеји (на I Сабору З25. г.), за време Константина (Великог), бившег цара нашег, против безбожног Арија, и њиме научаваног незнабожачког инобоштва (ἑτεροθεΐας), или боље рећи многобоштва, који (Оци) сагласношћу вере нама открише и разјаснише једносушност (τὸ ὁμοούσιον = ѥдиносоущьноѥ) у Трима Ипостасима Богоначалне природе, не допустивши да то остане сакривено под покривачем незнања, и јасно научише верне да се једним поклоњењем клањају Оцу и Сину и Светоме Духу, и срушише и разбише (лажно) учење о неједнаким степенима Божанства; и од јеретикâ направљене, против Православља, детске од песка играрије порушише и растурише. Такође, потврђујемо и веру проповедану од сто педесет Светих Отаца, окупљених у овом Царском Граду (на II Сабору З81. г.) за време Великог Теодосија, бившег цара нашег, прихватајући богословске речи о Светоме Духу, и заједно са пређашњим непријатељима Истине одбацујемо сквернога Македонија, који се дрско усудио да Господара (Духа) сматра слугом, и разбојнички настојао да расеца нераздељиву (Божанску) Јединицу, да нам (тако) не буде савршена тајна наде (наше – 1Πетр. 3, 15). Заједно са овим гнусним и беснећим на истину (Македонијем), осуђујемо и Аполинарија, уводиоца злобе, који је безбожно изригао да је Господ узео (наше) тело без ума и душе, те отуда мислио да је наше спасење било несавршено. Уједно запечаћујемо и учење изложено од две стотине Богоносних Отаца, сакупљених први пут (на III Сабору 431. г.) у граду Ефешана, за време Теодосија (Млађег), сина Аркадијева, бившег цара нашег, као неразориву моћ Православља (τῆς εὐσεβείας), проповедајући Јединога и по оваплоћењу Христа, Сина Божјега, и славећи Пречисту Вечнодјеву, Која Га је безсемено родила, као заиста и истинску Богородицу; и одбацујемо, као удаљено од божанског удела, сујетно Несторијево раздељивање, који учи да је Један Христос посебно човек и посебно Бог, те (тако) обнавља јудејско злочешће. Тако исто, православно потврђујемо и ону јавно написану (στηλογραφηθεῖσαν) веру од шест стотина и тридесет Богоизабраних Отаца (на IV Сабору 451. г.) у Халкидонској митрополији, за време Маркијана, и њега бившег цара нашег, која је, (написана у оросу вере), великогласно свима крајевима (земље) предала Једнога Христа, Сина Божијег, сложенога (συνθετέντα = съложена) из две природе, и у тим истим двема природама слављенога, те је сујетномислећег Евтиха (јеретика), који је говорио да је Велика тајна домостроја спасења нашег привидно извршена, из светих Црквених вртова извргла, као нешто одвратно и кужно, а са њим (= Евтихом) и Несторија и Диоскора, једнога заштитника и поборника делења (Христа), а другога сливања (природа у Христу), који су обојица из супротне нечестивости упали у један (исти) понор пропасти и безбоштва. А исто познајемо, и оне после нас научавамо, Духом (Светим) произнесене православне речи од (стране) сто шездесет пет Богоносних Отаца, окупљених (на V Сабору 553. г.) у овом Царском Граду, у време Јустинијана (Великог), блажене кончине цара нашег бившег, који саборно анатемисаше и одвргоше Теодора Мопсуестијског, учитеља Несторијевог, те Оригена и Дидима и Евагрија, који су измислили јелинске басне (= митологије), и својим сањаријама и застрањењима ума измудријаше нам (цикличко) кружење и измењивање неких телâ и душâ, и нечастиво безумствоваше против васкрсења мртвих; и такође (Оци осудише) написано од Теодорита (Кирског) против Праве вере и дванаест поглавља Блаженога Кирила, и такозвану посланицу Иве (Едеског). И опет исповедамо да ћемо неизменљиво чувати веру (проглашену) од Светог Шестог Сабора, недавно (680–681. г.) сабранога у овоме Царском Граду, у време бившег цара нашег, божанске кончине Константина (Погоната), која је (вера) већу снагу добила тиме што је благочастиви цар томосе његове (= Саборске посланице) печатима утврдио, ради сигурности њихове до свега века; који нам је (Сабор) богољубиво појаснио да славимо два природна хтења, то јест воље (θελήσεις ἤτοι θελήματα), и две природне енергије (= дејства) у домостроју Оваплоћења Једнога Господа нашег Исуса Христа, Истинитога Бога; а оне који су искварили прави догмат Истине, учећи народе да је једна воља и једна енергија у Једноме Господу нашем Исусу Христу, православном одлуком (τῇ τῆς εὐσεβείας ψύφῳ) осудио Духом (Светим) — велимо за Теодора Фаранског, Кира Александријског, Хонорија Римског, Сергија, Пира, Павла (и) Петра, који су председавали (као епископи) у овом Богочуваном Граду, (и) Макарија бившег епископа Антиохијског, Стефана његовог ученика, и безумнога Полихронија — сачувавши тако неповређено опште Тело (Цркве) Христа Бога нашег. И кратко речено, одређујемо да се држи чврста и остаје непоколебљива до краја векова вера свих Мужева (= Отаца) који заблисташе у Цркви Божијој, који у свету беху светионици, држећи чврсто реч живота (Фил. 2, 15–16), и такође њихови богопредани списи и догмати (= учења). А одбацујемо и анатемишемо све које они одбацише и анатемисаше, као непријатеље Истине, који „празне ствари смислише на Бога, и неправду у висину говорише“ (Пс. 2, 1; 72, 8). Ако ли неко не држи и не прихвата, (донете) од свих (Отаца) напред поменуте догмате Православља, и не прославља и проповеда овако, него настоји да иде против њих, нека буде анатема, сходно већ изложеној одлуци од напредречених Светих и Блажених Отаца, и нека као туђин буде искључен и избрисан из именика хришћанског. Јер ми сасвим познасмо (= одлучисмо) да, по напред одређеним (темама), никако не можемо нити шта додавати, нити пак одузимати.