Ако се ко од испосникâ (τῶν ἀσκουμένων = отъ постѧщихъсѧ) горди, и без телесне потребе крши предане Заједници (εἰς τὸ κοινόν = въ обьщєѥ = Цркви) и од Цркве чуване постове, а држи у себи мисао да је савршен, нека је анатема.
Који се одао вјежбању у добру, и тијем се узноси, па без тјелесне потребе не обдржава постове, који су за све предани и које црква чува, а налази се при томе у пуној свијести, нека је анатема.
Εἴ τις τῶν ἀσκουμένων χωρὶς σωματικῆς ἀνάγκης ὑπερηφανεύοιτο καὶ τὰς παραδεδομένας νηστείας εἰς τὸ κοινὸν καὶ φυλασσομένας ὑπὸ τῆς ἐκκλησίας παραλύοι, ὑποικουροῦντος ἐν αὐτῷ τελείου λογισμοῦ, ἀνάθεμα ἔστω.
Ап. 69: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или појац, не пости Свету Четрдесетницу пред Пасхом, или среду, или петак, нека буде свргнут, осим ако није био спречен телесном немоћи; а ако је лаик, нека буде одлучен.
Трул. 29: Канон Картагенских (Отаца – канон 41) налаже „да се Светиње Жртвеника не свршавају него (само) од људи који нису ништа јели (= на ште срце), изузевши једино дан у години кад се Вечера Господња свршава“ (= Велики Четвртак увече). Можда су се таквим снисхођењем (τοιαύτη οἰκονομίᾳ) ти Божански Оци тада послужили због неких разлога корисних за Цркву у оним местима. Пошто нас, пак, ништа не принуђује да напустимо тачност (την ἀκρίβειαν), то, следећи Апостолским и Отачким предањима, одређујемо: „да не треба ни у четвртак (Велики) последње недеље Четрдесетнице разрешавати (пост), и тиме бешчастити целу Четрдесетницу“ (Лаодикијски 50).
Трул. 56: Такође смо дознали да у Јерменској земљи и у другим местима, у Суботе и Недеље поста Свете Четрдесетнице неки једу јаја и сир. Одлучисмо, зато, и ово: да Црква Божија по свој васељени, следујући једноме поретку свршава пост, и уздржава се, како од свега закланога, тако исто и од јаја и сира, што је плод и пород оних (живих бића) од којих се уздржавамо. Ако ли се овога не буду држали, ако су клирици, нека се свргну; а ако су лаици, нека буду одлучени.
Трул. 89: Верни, који дане спасоноснога Страдања (Господњег) свршавају (= проводе) у посту и молитви и сакрушењу срца, треба да завршују пост око поноћи [Велике] Суботе, јер од Божанствених Јеванђелиста Матеј и Лука, први речима: „По вечеру суботном“ (Мт. 28, 1), а други речима: „Врло рано“ (Лк. 24, 1) — означују нам дубоку ноћ.
Лаод. 49: Да не треба у (Светој) Четрдесетници Хлеб (= Св. Евхаристију) приносити, осим само Суботом и Недељом.
Лаод. 50: Да не треба у четвртак последње недеље (Свете) Четрдесетнице разрешивати пост, и тиме сву Четрдесетницу ниподаштавати, него треба сву Четрдесетницу постити сухојеђењем.
Лаод. 51: Да не треба у (Свету) Четрдесетницу свршавати рођендане Мученика, него треба спомене Светих Мученика вршити у суботе и недеље.
Лаод. 52: Да у Четрдесетницу не треба чинити венчања или прослављати рођендане.
Дион. Алек. 1: Писао си ми, највернији и најразумнији сине мој, питајући: у који час треба завршити пост у дан Пасхе (=Васкрса). Јер, велиш, да неки од браће говоре да то треба учинити кад петлови запевају, а други да треба чинити у вечер. Јер, браћа у Риму, како кажу, чекају петла; а за оне овде, кажеш, да то чине раније. Тражиш пак да се постави тачно време и час сасвим одмерени, што је и тешко и непоуздано. Јер, да после времена Васкрсења Господа нашег треба започети Празник (Васкрса) и весеље, а дотле постом душе смиравати, то ће сви једнако признати. По ономе, пак, што си ми писао, показао си сасвим правилно (ὑγιῶς = здраво) и осећајући Божанске Јеванђелисте, да се код њих не показује ништа утврђено о часу у који је Господ васкрсао. Јер су Јеванђелисти различито написали о дошавшима у различита времена на Гроб, и рекоше да су сви нашли Господа да је већ васкрсао. „Пошто мину субота“, како рече Матеј (28, 1); и „рано јутром док још беше мрак“, како пише Јован (20, 1); „врло рано“, како Лука (рече) (24, 1); „врло рано, око изласка сунца“, како (рече) Марко (16, 2). Када је, пак, васкрсао, ни један јасно не исказа. Али, да они, који рано по суботи док свиташе први дан недеље, до рођаја сунца првога дана седмице, дођоше на Гроб, не нађоше Га да у њему лежи, то је сасвим признато. И ми не морамо овде држати ни да су несагласни, ни да су међусобно супротни (=противречни) Јеванђелисти, него, ако се и чини нека мала разлика у њиховом казивању о томе, то, будући сви сагласни да је у оној ноћи засијала Светлост света, Господ наш, само се разликују око часа (Васкрсења). Ми пак постарајмо се да благоразумно и верно спојимо што је (од њих) речено. Дакле, оно што је Матеј казао, овако стоји: „Пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, би велики земљотрес. Јер Анђео Господњи, сишавши с неба, приступи и одвали камен, и сеђаше на њему. А лице његово беше као муња, и одећа његова бела као снег. И од страха од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви. А Анђео одговарајући, рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса Распетога тражите. Није овде, јер устаде, као што је казао“ (Мт 28, 1-6). Оно што је речено „касно“ (ὀψέ = кад мину) неки ће помислити, по општој употреби речи, да означава вечер суботе; али који разборитије схватају, казаће да није то, него да је дубока ноћ била, јер „касно" (ὀψέ) означава спорост и дуго време. А да Јеванђелист говори о ноћи, а не о вечеру, додао је: „на освитку првог дана недеље“. И дођоше, као што остали кажу, још не носећи аромате, него да виде Гроб, и нађоше да је био земљотрес, и Анђела који сеђаше на камену, и чуше од њега: „Није овде, јер устаде!“ Тако исто и Јован говори: „У први дан недеље Марија Магдалина дође на гроб рано, док још беше мрак, и виде да је камен дигнут са гроба“ (Јн 20, 1). По њему, дакле, она је пошла „док још беше мрак“. Лука, опет, говори: „У суботу осташе на миру, по заповести. А у први дан недеље дођоше врло рано на гроб, носећи мирисе што припремише, али нађоше камен одваљен од гроба“ (Лк 23, 56; 24, 1. 2). Оно „врло рано“ означава можда рудећу јутарњу зору првога дана седмице, јер је већ прошла сва субота са ноћју после ње, и други дан почињао кад дођоше (мироносице) носећи са собом аромате и миро. Отуда је јасно да је (Господ) много пре васкрсао. Томе следи и Марко, говорећи: „Купише мирисе, да дошавши помажу Га. И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб, око изласка сунца“ (Мк 16, 1. 2). „Врло рано“, дакле, и овај каже, што је исто ономе (реченоме) „рано ујутро“, па додаје „око изласка сунца“. Јер полазак и пут њихов, значи да су започеле (жене) у први освитак, и врло рано; али на путу и око гроба задржале су се до изласка сунца, и тада им вели младић у белој хаљини: „Устао је, није овде“ (Мк 16, 6). [Канон 1] Пошто је ово тако, то одговарамо онима који потанко истражују у који час, или пола часа, или четврт часа треба започети радост због Васкрсења из мртвих Господа нашега. Оне који врло журе и још пре поноћи престају (постити), укоравамо као лење и несуздржане, као оне који за мало прекидају пут, као што каже мудар човек (Аристотел): „Није мало у животу и оно најмање“. Оне пак који одлажу и најдуже истрајавају и чекају до четврте страже, у коју је Спаситељ наш, ходајући по мору, јавио се пловећима (Мт 14, 25), као храбре и трудољубиве прихватамо. А оне који престају (између два времена), како кренуше или како могоше, не узнемиравамо много; пошто ни шест посних дана не проводе сви једнако и на исти начин, него једни све те дане до краја остају без јела, а неки (само) два, неки опет три, неки пак четири, а неки ни један. И оне који су се много трудили у продужавању дана без јела, па су ослабили и готово изнемогли, треба разумети због журења да једу. А ако неки, не као да су одлагали, него нису ни постили, или су и уживали (тј. јели) претходна четири дана, па кад су дошли до два последња, и само та два дана, тј. Петак и Суботу, провели без јела, сматрајући да нешто велико и сјајно чине ако остану (гладни) до јутра, не мислим да су они учинили подвиг једнак онима који су се више дана савлађивали. Ово, дакле, саветујући, написах (ти) како о томе мислим.
Петр. Алек. 15: Нека нас нико не окривљује што држимо Среду и Петак, у које нам је дане, по Предању, разложно заповеђено да постимо: у Среду због договора који су (тог дана) Јудеји склопили за предају Господа, а у Петак, због тога што је Он (у тај дан) пострадао за нас. А Недељу проводимо као дан радости, због Васкрслога тога дана (Господа), у који дан нам је предано да не треба ни клечати.
Тим. Алек. 8: Питање 8. Жена ако роди пред Пасху, да ли треба да пости и не пије вина, или се разрешава поста и непијења вина због порођаја? Одговор. Пост је установљен ради смирења тела (нашег). Ако је, дакле, тело смирено и немоћно, треба да узима и јела и пића, колико може да поднесе.
Тим. Алек. 10: Питање 10. Ако је неко болестан, или сасвим изнемогао због велике болести, а дође Света Пасха, да ли треба свакако да пости, или ће му клирик (= свештеник) допустити да, због своје велике болести, узима (= једе) оно што може, или и уља и вина? Одговор. Треба допуштати болеснику да узме и јела и пића колико може поднети; јер је праведно да сасвим изнемогао употребљава уље.
Зонара: Апостольское шестьдесят шестое правило говорит буквально так: аще кто из клира усмотрен будет постящимся в день Господень, или в субботу, кроме единыя токмо: да будет извержен; аще же мирянин, да будет отлучен. И 69-е предписывает поститься в четыредесятницу пред Пасхою, и в среду и в пяток, кроме препятствия от немощи. А так как последователи Евстафия нарушали преданные посты, как будто бы они достигли уже совершенства и более уже не нуждаются в посте, то собор изрек это правило, которым осуждаются на анафему нарушающие преданные посты и соблюдаемые церковию, то есть собранием верных, разве только если кто не может поститься, согласно с апостольским правилом, по причине телесной немощи. А слова: «посты, преданные к общему соблюдению» - правило сказало затем, чтобы различить их от постов, назначаемых некоторым особо, как например предписываемых тем, которые имеют быть просвещены святым крещением, или которым дана заповедь поститься ради епитимии, и других подобных. Ибо посты, преданные к общему соблюдению, необходимо соблюдать всем верным, а прочие – только тем, кому они назначены.
Аристен: И отвергающий церковные посты – анафема.
Валсамон: Богомильская ересь предписывает всякий день поститься в продолжение некоторого времени и никогда не разрешать, так что после этого времени, говорят, постящиеся достигают совершенства, и разрешают и грешат безразлично, и что всякой порок этим совершенством сожигается как огнем. Тому же учили, как кажется, и последователи Евстафия; почему и были преданы анафеме. Ибо мы, верные, долженствуем поститься во время преданных постов, и наоборот торжествовать в праздничные дни, если только не вынуждаемся разрешить пост по причине болезни; потому что и 69-е апостольское правило говорит, что в каждую среду и пяток, и в четыредесятницу пред Пасхою мы не должны разрешать, разве только по телесной немощи. Услышав как некто сказал, будто из настоящего правила открывается, что сорокадневный пост – не один, но различные, я говорю, что это неверно; потому что такое предание не основывается на этом простом слове. Правило упоминает здесь и преданных постах среды и пятка и о посте сорокадневном.