Ако неки, постављени за епископе, нису били примљени од оне парикије (τῆς παροικίας = Црквене заједнице, епископије) за коју су наименовани, па захтедну да наступе на другу парикију (= епископију) и насиље чине (већ) постављеним (епископима) и подижу буне противу њих, такви нека буду одлучени. Ако ли желе (такви) да остану у презвитерију, где су претходно били презвитери, нека им се та част не одузима; но ако почну побуњивати против тамошњих епископа, нека буду лишени части и презвитерија, и нека буду искључени (ἐκκηρύκτος = одстрањени).
Који су за епископе постављени били, а у епархији, за коју су одређени, нијесу били примљени, ако такви замисле у друге епархије усртати и насиља противу законитих предстојника чинити, и подизати противу њих буне, имају бити одлучени. Ако желе такви да остану у презвитерији онога мјеста, гдје су прије били презвитери, нека им се та част не одриче; али ако почну смутње заводити и противу тамошњих епископа, нека се лише части и у презвитерији, и нека се искључе.
Εἴ τινες ἐπίσκοποι κατασταθέντες καὶ μὴ δεχθέντες ὑπὸ τῆς παροικίας ἐκείνης, εἰς ἣν ὠνομάσθησαν, ἑτέραις βούλοιντο παροικίαις ἐπιέναι καὶ βιάζεσθαι τοὺς καθεστῶτας καὶ στάσεις κινεῖν κατ' αὐτῶν, τούτους ἀφορίζεσθαι. Ἐὰν μὲν τοι βούλοιντο εἰς τὸ πρεσβυτέριον καθέζεσθαι, ἔνθα ἦσαν πρότερον πρεσβύτεροι, μὴ ἀποβάλλεσθαι αὐτοὺς τῆς τιμῆς· ἐὰν δὲ διαστασιάζωσι πρὸς τοὺς καθεστῶτας ἐκεῖ ἐπισκόπους, ἀφαιρεῖσθαι αὐτοὺς καὶ τὴν τιμὴν τοῦ πρεσβυτερίου καὶ γίνεσθαι αὐτοὺς ἐκκηρύκτους.
Ап. 36: Ако неки епископ, кад је већ хиротонисан (χειροτονηθείς), неће да прими службу (τὴν λειτουργίαν) и старање о народу, које му је поверено, такав нека буде одлучен док се не прихвати; исто тако и презвитер, и ђакон. Ако пак он пође (на службу), а не буде примљен, не по својој вољи, него по злоби народа, (тада) он нека остане епископ, а клир дотичнога града нека буде одлучен зато што нису били (добри) васпитачи таквом непокорном народу.
I Вас. 8: О онима који се некада називају Катари (τοὺς Καθαρούς = Новацијани), а приступају Католичанској (= Саборној) и Апостолској Цркви, овај Свети и Велики Сабор одлучи да, полагањем руку на њих (χειροθετουμένους), тако остају у клиру. Али пре свега треба писмено да исповеде да прихватају и следују догматима Католичанске (= Православне) и Апостолске Цркве, то јест да ће општити и са другобрачнима и са палима у време гоњења – којим (палима) је и време (кајања) одређено и рок (опроштаја) установљен, – тако да ће они (= Катари) у свему следовати догматима Католичанске Цркве. А где се сви они, било у селима, било у градовима, сами (без других) нађу рукоположени, нека они који су у клиру остану у своме чину, а ако неки од њих прилазе (Цркви) тамо где постоји епископ или презвитер Католичанске Цркве, јасно је да ће епископ Цркве имати епископско достојанство, а онај који се код такозваних Катара назива епископ, имаће (само) презвитерску част, осим ако епископ не изволи да он има удела у части имена (епископског). Ако ли ово није угодно епископу, нека (му) смисли место или хороепископа или презвитера, да се види да заиста припада клиру, а да не буду два епископа у једноме граду.
III Вас. 9: Пошто богонадахнуто Писмо каже: „Све ради размишљено“ (μετὰ βουλῆς = саветно – Сирах 35, 19), зато они који су добили (у део) свештену службу треба нарочито да гледају да са сваком марљивошћу размишљају о свему шта (им) треба чинити. Јер који хоће тако да живе, у доброј им нади стоје ствари њихове, и бива да им као уз ветар (= успешно) све иде по жељи; и та је реч сасвим правилна. Али, бива да некад тешка и неподношљива жалост (λύπη = туга) оптерети ум, и страшно га помути, и одвоји га од стремљења ка дужности, и убеди га да оно што је неправедно (= некорисно) види као нешто корисно. Тако нешто видимо да се догодило најблагочестивијем и најбогољубивијем епископу Евстатију. Јер, као што је посведочено, рукоположен је (и постављен) канонски, но узнемираван (= смућиван), како вели, од неких (људи) и упавши у неочекиване околности, и затим од превелике безвољности за рад (ἀπραγμοσύνης = непрактичности), и уморан од подношења брига, наметаних му пословима, мада је могао да одбија ружне критике (= клевете) противникâ, он је, не знамо како, поднео писмену оставку. Требало је, међутим, кад је већ једном узео у руке свештеничко старање, да се истога држи са духовном бодрошћу, и да се подухвати трудова и добровољно подноси зној за награду. Но пошто је једном показао себе малодушним, доживевши то више од безвољности (ἀπραγμοσύνης = непрактичности) неголи од лењости и нехата, ваша је Богочестност нужно изабрала и поставила (κεχειροτόνηκεν) (уместо њега) најблагочестивијег и најбогочеснијег брата нашег и саепископа Теодора да се стара о Цркви. Јер није било нормално да иста (= Црква) обудови и да стада Спаситељева буду без старатеља. Но пошто је (Евстатије) плачући дошао споменутом најбогочеснијем епископу Теодору, не спорећи о граду, нити о Цркви, него тражећи сада само част и звање епископа (τῆν τοῦ ἐπισκόπου τιμὴν καὶ κλῆσιν), сви се сажалисмо на старца и сматрасмо за заједничку (нам) сузу његову, те похитасмо да дознамо да ли је споменути (Евстатије) подвргнут законитом свргнућу или је изобличен за неке преступе од оних који су блатили његов углед. И пошто смо дознали да ништа такво није учинио, него је споменутоме (Евстатију), уместо (неког) преступа, то била већма – сама оставка. Зато ни вашој Богочестности нисмо замерили што је правилно рукоположила (= поставила) на његово место споменутог најблагочестивијег епископа Теодора. Но, пошто није нормално, јако се спорити са безвољношћу (= непрактичношћу) човека, него је већма требало смиловати се на старца, који је тако дуго времена био ван роднога града и очинског дома, одлучисмо и одредисмо, без сваког спорења, да исти (Евстатије) има звање и част и општење епископа (τὸ τῆς ἐπισκοπῆς ὄνομα καὶ τὴν τιμὴν καὶ κοινωνία). Али тако, да он нити рукополаже, нити да заузевши Цркву свештенослужи сопственом влашћу, него тек када га узме са собом, то јест дозволи му, ако треба, брат и саепископ (Теодор), по расположењу и љубави у Христу. Ако се пак одлучи нешто снисходљивије за њега, или сада или после овога, и то ће бити угодно Светом Сабору.
IV Вас. 29: Епископа низводити на презвитерски степен светогрђе је. Ако је пак неки оправдани узрок да се епископи уклоне са епископске службе, онда не могу држати ни место презвитера. Ако ли су без икакве кривице уклоњени са тог достојанства, нека буду повраћени на епископско достојанство. – Анатолије, најпобожнији Архиепископ Цариграда, рече: „Они за које се каже да су са епископскога достојанства низведени у ред презвитера, ако су осуђени из неких оправданих узрока, онда с правом не могу бити достојни ни у части презвитера; али, ако су низведени на нижи чин без неког оправданог узрока, праведно је, ако се покажу невини, да опет добију епископско достојанство и свештенство“.
Трул. 37: Пошто су у разна времена бивале варварске најезде, и отуда су многи градови били поробљени безаконицима, те отуда није било могуће да предстојник (πρόεδρος = прєстолник = епископ) таквога града, пошто је за њега био хиротонисан, заузме свој престо и на њему утврди (свој) свештенички положај, и тако, по устаљеном обичају, обавља рукоположења и чини и управља све остало што припада епископу; ми, чувајући част и поштовање свештенства и желећи да ни на који начин незнабожачка обест не бива на штету Црквеним правима, одредисмо: да тако хиротонисани и, због споменутог узрока неуведени у своје престоле, епископи сачувају свој положај, тако да канонски обављају рукоположења разних клирика, и да се користе влашћу положаја епископа (τῇ τῆς προεδρίας αὐθεντίᾳ = намѣстиѧ властию) по своме праву, и да буде сигурна и законита свака од њих происходећа управа (διοίκησιν). Јер, пошто је нужда времена ограничила тачност (држања правила), неће се (тиме) стеснити правило икономије.
Антиох. 18: Ако неки епископ, хиротонисан, не пође у епископију (παροικίαν) за коју је хиротонисан, не по својој кривици, него или због одбијања народа (да га прими), или због другог узрока који не потиче од њега, такав нека има част и службу (λειτουργίαν), само да не узнемирава послове Цркве у коју долази на сабрање (= на Литургију). Такав ће чекати (и примити) оно што потпуни обласни Сабор просудивши – изволи да одлучи.
Прводруги 17: Старајући се у свему о Црквеном добропоретку (τῆς ἐκκλησιαστικῆς εὐταξίας = складном реду у Цркви), те нужно постависмо да одредимо да се убудуће ниједан лаик, или монах, не узводи брзо на висину епископства, него да претходно буде испитиван у Црквеним степенима (клира) и тако да прими рукоположење за епископа. Јер, иако су до сада неки од лаика, или монаха, по захтеву нужде, брзо били удостојени епископске части, и заблистали врлинама и своје Цркве високо уздигли, ипак, не никако стављајући за закон Цркви оно што ретко бива, одређујемо: да убудуће то више не буде, него да правилно (κατὰ λόγον = по реду) рукополагани прође (све) свештене степене, остајући у свакоме чину узакоњено Време.
Кирил Алек. 1: Свака од наших ствари (πραγμάτων) кад се право чине по канонском добропоретку (κανονικῆς εὐταξίας), не могу нам произвести никакав немир, а ослобађају (нас) и од ружења од неких, и већма нам и похвалу изазивају од добромислећих. Јер, ко неће одобрити беспристрасни суд, када се о нечему (тако) доноси? Или, како неће бити без прекора кад се право и законито суди, а већма ће бити пуно сваке хвале? И ово сада пишем пошто је твоја Богочесност у својим писмима, посланима мени и преподобњејшем и богољубезњејшем брату нашем и саепископу Проклу (Цариградском), називајући епископом најпобожнијег и најбогочестивијега Петра, док он плаче и говори да је неправилно уклоњен из поверене му Цркве. А било је доследно, да он или има име свештеничко заједно са самом стварју (= епископовањем Цркве), или, ако није био достојан да предстоји Божанственом Жртвенику, да се не почаствује ни звањем епископства (τῆς ἐπισκοπῆς). Но можда ће твојој Богочесности изгледати груба нека и небратска ова моја реч, али по истини није тако. Јер мислимо да ћемо можда помиловати старца, ако му оставимо само назив. А много би боље било помислити и о другом. Јер он каже да може доказати свој углед, али му није било дано времена за одбрану, нити му је пружено канонско саслушање. А да је било учињено тако нешто, разбор (σύστασις = састав) самих аката (=докумената) разоткрило би га: или да је захваћен преступима стварно осуђен, и не би више имао ништа да каже да је онеправдован; или би му, прогласивши (га) невиним, опет било дато (право) да предстоји Цркви, која би била под његовом руком. Пошто пак ништа тако није учињено, он (сада) наглас виче против ове ствари, и говори да је поднео неподношљиву неправду и незаконито је избачен, додајући и да му је отета сва имовина што је имао. Твоја, дакле, Преподобност, схватајући и оно шта Божанствени Канони налажу и што приличи Цркви и онима који су постављени за Свештену Службу (ἱεράν λειτουργίαν), и још при томе умољавана нашим писмима, нека заустави сузу (овоме) старцу. И ако изабере да се суди са онима који су подигли оптужбе на њега, нека се по обичају суди пред твојом Богочесношћу, уз присуство, наравно, подручних ти Богочестњејших епископâ, осим ако он не одбије неке као подозриве. Ми пак не верујемо да иједан од Богочестњејших епископа непријатељски мисли (своме) брату. Но, да не би било тог изговора, који би паралисао будући суд о њему, и не покаже се као да избегавају суђење, нема ничега што би вређало да се уклоне из (судског) сабрања неки (епископи) на које он има подозрење.
Кирил Алек. 2: А новци (= имовина) који су му неправедно одузети, праведно је да му се врате из два разлога. Прво, зато што тако нешто уопште није требало бити; и затим, што веома ожалошћује и у крајње нерасположење води Богочестњејше по свој земљи епископе, када (им) се траже рачуни о распоређењу (τῆς οἰκονομίας) трошкова који им бивају, било од прихода Црквених, било пак од неких приноса плодова. Јер, сваки ће од нас у своје време дати рачун Свеопштем Судији. А драгоцености и непокретна имовина треба бити наотуђиво сачувана Црквама, а поуздати се (= имати поверење) у оне који у своје време управљају Божанственим Свештенством да ће економисати трошковима који бивају (у Цркви).
Кирил Алек. 3: А писмену оставку каже (тај Петар) да није дао по својој вољи, него по принуди и из страха и због претње неких. А и иначе је (јасна) ствар: да није угодно установама (τοῖς θεσμοῖς) Цркве да неки од јерургâ (= свештенослужећих) подноси писмене оставке. Јер, ако су достојни да литургишу (= служе), нека у томе и буду (= остану); а ако су недостојни, нека не одлазе оставком, него већма кад су осуђени за ствари (= дела), на које неко износи многи приговор, пошто се налазе ван сваког (Црквеног) поретка. Поздрави Братство које је с тобом, а тебе поздравља у Господу братство које је са нама.
Зонара: Если некоторые, быв поставлены, то есть приняв хиротонию во епископов, не будут приняты епархиею, в которую наречены, то есть епископами которой названы; а удалятся в другую епархию, то есть, в другую церковь и собрание верных и будут притеснять тамошних предстоятелей, которые рукоположены в той области, и возбуждать возмущения против них; таковых правило повелевает отлучать, так чтобы они не пользовались честию вместе с епископами. А если бы они пожелали занимать место вместе с пресвитерами, то могут это получить, то есть иметь честь пресвитера. А если будут возбуждать возмущения против находящихся там епископов, в таком случае должны лишиться и пресвитерской чести и быть отрешенными, то есть изпадшими и из церкви.
Аристен: Поставленный во епископа, если не принимается епархиею, в которую наречен, но причиняет беспокойство другим епископам, да будет отлучен. Если же желает быть сопричислен к пресвитерам, пусть сопричисляется; а если делает возмущения и против тамошних епископов, да будет лишен и чести пресвитера. Произведенный во епископа и не принятый людьми, попечение о коих вручено ему, если покусится совершать в другой области что либо свойственное епископу и тамошним епископам причинять какое-нибудь беспокойство, должен быть отлучен. А если хочет сопричисляться к пресвитерам и занимать место с ними и пользоваться равною честию; то пусть будет сопричислен к ним. Если же и против епископов там предстоятельствующих производит возмущения и восхищает какие либо епископские права, то должен быть лишен и этой чести пресвитеров и подвергнут отлучению.
Валсамон: Четырнадцатое, пятнадцатое и тридцать шестое правила святых Апостолов, также и 17 и 18 правила антиохийского собора содержат в себе многое относительно епископов, рукополагаемых, но неприемлемых в их епархиях, их и прочти. Настоящее правило определяет, чтобы епископы, не принятые в те епархии, в которые наречены, не отходили в другие, не причиняли насилия предстоятелям их, и не возбуждали против них подчиненных им клириков и мирян; но чтобы учинившие что либо такое были подвергаемы отлучению. Но как бы на чей-нибудь вопрос: какое же должно быть место жительства для таковых? – отцы присовокупили, что если рукоположенные пожелают пребывать в других епархиях, то есть в местах прежнего их жительства и соглашаются сидеть на пресвитерском месте, сего не должно им возбранять. Итак, поступая таким образом, они должны оставаться безмятежными, и сохранять такую честь. А если они будут заводить смятения и раздоры с местным епископом, то должны быть лишены и пресвитерской чести и быть отрешенными. Когда правило определяет это, не скажи, что не принятые епископы сидят на местах пресвитеров в видах умаления чести епископского сана, но потому что нет другого места выше пресвитерства. Например, если кто-нибудь из таковых был из Ираклии и возвратился в нее, пресвитеры, в числе коих некогда был и избранный, должны занимать места священников; а он, поелику был возведен в епископское достоинство, должен занять место с прочими епископами Ираклии, и если переступит положенный предел, то есть присвоит себе место митрополита, не должно его слушать; ибо сидеть ему с пресвитерами, когда есть кафедра и других епископов, есть обида архиерейству. Итак ты должен допустить здесь предположение, что у местного епископа не было соприсутствовавших с ним и других епископов, а были только пресвитеры, которые и сидели с ним. А об отнятии чести пресвитерства у того, кто поступает не согласно с сим и об отрешении такового не подумай, что это должно понимать в смысле извержения, но только в смысле умаления чести его, то есть что он не должен быть удостоен сидения и с пресвитерами.