Ако неки епископ, хиротонисан, не пође у епископију (παροικίαν) за коју је хиротонисан, не по својој кривици, него или због одбијања народа (да га прими), или због другог узрока који не потиче од њега, такав нека има част и службу (λειτουργίαν), само да не узнемирава послове Цркве у коју долази на сабрање (= на Литургију). Такав ће чекати (и примити) оно што потпуни обласни Сабор просудивши – изволи да одлучи.
Ако један епископ, пошто је постављен био, не пође у ону област, за коју је постављен, и то не по својој кривици, него или што народ не ће да га прими, или због другог узрока, који од њега не потиче, такав нека и част и службу ужива, али нека се не мијеша у послове оне цркве, у којој борави, а примиће се само онога, што потпуни епархијски сабор, просудивши о свему, установи.
Εἴ τις ἐπίσκοπος, χειροτονηθεὶς εἰς παροικίαν, μὴ ἀπέλθῃ εἰς ἣν ἐχειροτονήθη, οὐ παρὰ τὴν ἑαυτοῦ αἰτίαν, ἀλλ' ἤτοι διὰ τήν τοῦ λαοῦ παραίτησιν ἡ δι' ἑτέραν αἰτίαν οὐκ ἐξ αὐτοῦ γενομένην, τοῦτον μετέχειν τῆς τιμῆς καὶ τῆς λειτουργίας, μόνον μηδὲν παρενοχλοῦντα τοῖς πράγμασι τῆς ἐκκλησίας, ἔνθα ἂν συνάγοιτο· ἐκδέχεσθαι δὲ τοῦτον, ὁ ἂν ἡ τῆς ἐπαρχίας τελεία σύνοδος κρίνασα τὸ παριστάμενον ὁρίσῃ.
Ап. 36: Ако неки епископ, кад је већ хиротонисан (χειροτονηθείς), неће да прими службу (τὴν λειτουργίαν) и старање о народу, које му је поверено, такав нека буде одлучен док се не прихвати; исто тако и презвитер, и ђакон. Ако пак он пође (на службу), а не буде примљен, не по својој вољи, него по злоби народа, (тада) он нека остане епископ, а клир дотичнога града нека буде одлучен зато што нису били (добри) васпитачи таквом непокорном народу.
I Вас. 16: Они презвитери, или ђакони, или уопште који се каноном испитују (= клирици), који дрско, немајући пред очима ни страх Божији, нити знајући Црквени канон (Апостолски 14–16), остављају своју Цркву, такви никако не требају бити примљени у другу Цркву, него их треба свакако приморати да се поврате у своје парохије (παροικίας = епархије, тј. парохије); или, ако устрају (противећи се), нека буду одлучени (ἀκοινωνήτους = ван општења). Ако се пак који (епископ) усуди да отме (клирика) припадајућег другоме (епископу), и у својој га Цркви постави (χειροτονῆσαι /у виши чин/), без сагласности његовог епископа од кога је тај клирик отишао, такво постављење (χειροτονία) нека је неважеће.
IV Вас. 29: Епископа низводити на презвитерски степен светогрђе је. Ако је пак неки оправдани узрок да се епископи уклоне са епископске службе, онда не могу држати ни место презвитера. Ако ли су без икакве кривице уклоњени са тог достојанства, нека буду повраћени на епископско достојанство. – Анатолије, најпобожнији Архиепископ Цариграда, рече: „Они за које се каже да су са епископскога достојанства низведени у ред презвитера, ако су осуђени из неких оправданих узрока, онда с правом не могу бити достојни ни у части презвитера; али, ако су низведени на нижи чин без неког оправданог узрока, праведно је, ако се покажу невини, да опет добију епископско достојанство и свештенство“.
Трул. 37: Пошто су у разна времена бивале варварске најезде, и отуда су многи градови били поробљени безаконицима, те отуда није било могуће да предстојник (πρόεδρος = прєстолник = епископ) таквога града, пошто је за њега био хиротонисан, заузме свој престо и на њему утврди (свој) свештенички положај, и тако, по устаљеном обичају, обавља рукоположења и чини и управља све остало што припада епископу; ми, чувајући част и поштовање свештенства и желећи да ни на који начин незнабожачка обест не бива на штету Црквеним правима, одредисмо: да тако хиротонисани и, због споменутог узрока неуведени у своје престоле, епископи сачувају свој положај, тако да канонски обављају рукоположења разних клирика, и да се користе влашћу положаја епископа (τῇ τῆς προεδρίας αὐθεντίᾳ = намѣстиѧ властию) по своме праву, и да буде сигурна и законита свака од њих происходећа управа (διοίκησιν). Јер, пошто је нужда времена ограничила тачност (држања правила), неће се (тиме) стеснити правило икономије.
Анк. 18: Ако неки, постављени за епископе, нису били примљени од оне парикије (τῆς παροικίας = Црквене заједнице, епископије) за коју су наименовани, па захтедну да наступе на другу парикију (= епископију) и насиље чине (већ) постављеним (епископима) и подижу буне противу њих, такви нека буду одлучени. Ако ли желе (такви) да остану у презвитерију, где су претходно били презвитери, нека им се та част не одузима; но ако почну побуњивати против тамошњих епископа, нека буду лишени части и презвитерија, и нека буду искључени (ἐκκηρύκτος = одстрањени).
Антиох. 17: Ако неки епископ, примивши епископско рукоположење и одређен да предстоји народу (προεστάναι λαοῦ = застоупати люди), не прихвати ту службу (λειτουργίαν), нити пристаје да пође у поверену му Цркву, такав нека је изопштен (ἀκοινώνητον = необщьноу = без општења), докле не буде принуђен да прихвати, или док потпуни Сабор обласних епископâ не одлучи нешто о њему.
Прводруги 17: Старајући се у свему о Црквеном добропоретку (τῆς ἐκκλησιαστικῆς εὐταξίας = складном реду у Цркви), те нужно постависмо да одредимо да се убудуће ниједан лаик, или монах, не узводи брзо на висину епископства, него да претходно буде испитиван у Црквеним степенима (клира) и тако да прими рукоположење за епископа. Јер, иако су до сада неки од лаика, или монаха, по захтеву нужде, брзо били удостојени епископске части, и заблистали врлинама и своје Цркве високо уздигли, ипак, не никако стављајући за закон Цркви оно што ретко бива, одређујемо: да убудуће то више не буде, него да правилно (κατὰ λόγον = по реду) рукополагани прође (све) свештене степене, остајући у свакоме чину узакоњено Време.
Кирил Алек. 1: Свака од наших ствари (πραγμάτων) кад се право чине по канонском добропоретку (κανονικῆς εὐταξίας), не могу нам произвести никакав немир, а ослобађају (нас) и од ружења од неких, и већма нам и похвалу изазивају од добромислећих. Јер, ко неће одобрити беспристрасни суд, када се о нечему (тако) доноси? Или, како неће бити без прекора кад се право и законито суди, а већма ће бити пуно сваке хвале? И ово сада пишем пошто је твоја Богочесност у својим писмима, посланима мени и преподобњејшем и богољубезњејшем брату нашем и саепископу Проклу (Цариградском), називајући епископом најпобожнијег и најбогочестивијега Петра, док он плаче и говори да је неправилно уклоњен из поверене му Цркве. А било је доследно, да он или има име свештеничко заједно са самом стварју (= епископовањем Цркве), или, ако није био достојан да предстоји Божанственом Жртвенику, да се не почаствује ни звањем епископства (τῆς ἐπισκοπῆς). Но можда ће твојој Богочесности изгледати груба нека и небратска ова моја реч, али по истини није тако. Јер мислимо да ћемо можда помиловати старца, ако му оставимо само назив. А много би боље било помислити и о другом. Јер он каже да може доказати свој углед, али му није било дано времена за одбрану, нити му је пружено канонско саслушање. А да је било учињено тако нешто, разбор (σύστασις = састав) самих аката (=докумената) разоткрило би га: или да је захваћен преступима стварно осуђен, и не би више имао ништа да каже да је онеправдован; или би му, прогласивши (га) невиним, опет било дато (право) да предстоји Цркви, која би била под његовом руком. Пошто пак ништа тако није учињено, он (сада) наглас виче против ове ствари, и говори да је поднео неподношљиву неправду и незаконито је избачен, додајући и да му је отета сва имовина што је имао. Твоја, дакле, Преподобност, схватајући и оно шта Божанствени Канони налажу и што приличи Цркви и онима који су постављени за Свештену Службу (ἱεράν λειτουργίαν), и још при томе умољавана нашим писмима, нека заустави сузу (овоме) старцу. И ако изабере да се суди са онима који су подигли оптужбе на њега, нека се по обичају суди пред твојом Богочесношћу, уз присуство, наравно, подручних ти Богочестњејших епископâ, осим ако он не одбије неке као подозриве. Ми пак не верујемо да иједан од Богочестњејших епископа непријатељски мисли (своме) брату. Но, да не би било тог изговора, који би паралисао будући суд о њему, и не покаже се као да избегавају суђење, нема ничега што би вређало да се уклоне из (судског) сабрања неки (епископи) на које он има подозрење.
Кирил Алек. 2: А новци (= имовина) који су му неправедно одузети, праведно је да му се врате из два разлога. Прво, зато што тако нешто уопште није требало бити; и затим, што веома ожалошћује и у крајње нерасположење води Богочестњејше по свој земљи епископе, када (им) се траже рачуни о распоређењу (τῆς οἰκονομίας) трошкова који им бивају, било од прихода Црквених, било пак од неких приноса плодова. Јер, сваки ће од нас у своје време дати рачун Свеопштем Судији. А драгоцености и непокретна имовина треба бити наотуђиво сачувана Црквама, а поуздати се (= имати поверење) у оне који у своје време управљају Божанственим Свештенством да ће економисати трошковима који бивају (у Цркви).
Кирил Алек. 3: А писмену оставку каже (тај Петар) да није дао по својој вољи, него по принуди и из страха и због претње неких. А и иначе је (јасна) ствар: да није угодно установама (τοῖς θεσμοῖς) Цркве да неки од јерургâ (= свештенослужећих) подноси писмене оставке. Јер, ако су достојни да литургишу (= служе), нека у томе и буду (= остану); а ако су недостојни, нека не одлазе оставком, него већма кад су осуђени за ствари (= дела), на које неко износи многи приговор, пошто се налазе ван сваког (Црквеног) поретка. Поздрави Братство које је с тобом, а тебе поздравља у Господу братство које је са нама.
Зонара: Рукоположенный в церковь какого-нибудь города и не имевший возможности отправиться в нее, например потому, что она находится во власти язычников, или потому, что страна, чрез которую ему необходимо путешествовать, занята варварами, или потому что народ этого города по собственному бесчинию не принимает его, должен иметь честь, подобающую епископу, и священнодействие, ибо он не виновен в том, что не отправился в назначенную ему церковь; но вмешиваться в дела церкви там, где он будет находиться, не дозволяется. Ибо может быть в каком-нибудь городе он будет иметь местожительство, и посещать церковныя собрания этого города. Итак вмешиваться в дела этой церкви ему не должно быть дозволено; ибо он не может там ни учить, ни рукополагать, ни священнодействовать, если ему не будет дозволено, ни присвоять себе что-либо из доходов этой церкви; но все он должен представлять на суд и распоряжение совершенного собора, так чтобы от собора было распоряжение о нем.
Аристен: Епископ рукоположенный, но неприемлемый городом, должен пользоваться честию и только священнодействовать, ожидая, что определит о нем собор той области. Не по собственной вине не принятый городом, в который был рукоположен, но по злобе города, сохраняет и честь, допускается и до священнодействия. Но он должен ждать и не обращаться к какой-нибудь воинской помощи, или к другому начальству, доколе совершенный собор той области не определит о нем, что ему угодно.
Валсамон: В 17-м правиле отцы полагают наказание рукоположенному, но не согласившемуся отправиться в назначенную ему церковь; а в настоящем удостаивают снисхождения того, кто хочет отправиться в епархию, в которую рукоположен, но не допускается или по дерзости города к ней принадлежащего, или по причине нашествия язычников. Посему и повелевают в той епархии, в которой он будет находиться, удостаивать его чести, то есть кафедры, именования и архиерейского служения с ведома и дозволения местного епископа; но при этом повелевают ему совершенно не иметь участия в делах той церкви, где он имеет пребывание, то есть ни учить, ни рукополагать и не совершать никакого другого архиерейского действия без дозволения местного епископа, но пребывать в спокойствии, доколе не узнает того, что ему должно делать по распоряжению и суду совершенного собора.