Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу (ἐταίραν), или ропкињу, или глумицу, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у свештеничком каталогу.
Који је узео удовицу, или блудницу, или пуштеницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити у опће у свештеничком именику.
Ὁ χήραν λαβών, ἢ ἐκβεβλημένην, ἢ ἑταίραν, ἢ οἰκέτιν, ἢ τῶν ἐπὶ σκηνῆς, οὐ δύναται εἶναι ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, ἢ διάκονος, ἢ ὅλως τοῦ καταλόγου τοῦ ἱερατικοῦ.
Ап. 17: Који је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, нити уопште у свештеничком каталогу (= у клиру).
Ап. 82: Не одобравамо да се робови постављају у клир без приволе господара (својих), на огорчење оних који их имају, јер то ствара преврате у домовима (ср. 1Кор. 7, 21; Еф. 6, 5-8; Тит. 2, 9). Али, ако се нађе неки роб да је достојан за рукоположење на степен (свештенства), као што се и наш Онисим показао (Филим. 10-19), и господари дају приволу и ослободе га и из куће отпусте, нека буде (рукоположен).
Трул. 3: Пошто је благочастиви и христољубиви цар наш упутио поздрав овом Светом и Васељенском Сабору, (тражећи) да они, који су убројани у клир и другима Божанствене дарове пружају, буду чисти и непорочни литурзи (λειτουργούς = служитељи) и достојни духовне жртве Онога који је Велики Бог и Жртва и Архијереј, да се (зато) очисте од нечистота које су им прионуле од незаконитих бракова. Уз то још, пошто су они из Свете Цркве Римљанâ предлагали да се држи сва строгост канона, а ови, који припадају престолу (= Епископији) овог Богочуваног и Царског града (= Цариграда), (предлагали) канон човекољубља и снисхођења, (ми зато) очински и богољубиво спајамо заједно обоје у једно, да не би оставили ни кротост слабом, ни строгост преоштром, и особито кад је преступ (πτώματος = пад у грех) из незнања захватио не мало мноштво људи, те заједнички одређујемо: да они који су два пута ступили у брак, па су били поробљени (том) греху све до петнаестог (дана) прошлог месеца јануара, минулог четвртог индикта, шест хиљада сто деведесет девете (6.199. од стварања света, тј. до 15. јануара 691. по Христу) године, и не желе да се од истога отрезне, да (такви) подлегну канонском свргнућу. А они (клирици) који су пали у страст другобрачности, али пре нашег (Саборског) сабрања познаше шта је корисно, и од себе зло отклонише, и то страно и незаконито здружење („брака“) раскинуше, или којима су жене из другога брака већ умрле, или и сами, гледајући (своје) обраћење, научише се накнадно целомудрености и брзо оставише своја пређашња безакоња, – било да су то презвитери или ђакони [или ипођакони], за такве се одређује да престану од сваке свештеничке службе, то јест деловања, те да подлегну епитимији за неко одређено време, али да учествују у части свештеничког седишта и стајања, задовољавајући се седењем (са другима) и молећи с плачем Господа да им опрости грех незнања. Јер, да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, неумесно је (ἄτoπoν = недозвољиво је). Који су, пак, били у браку с једном женом, ако је била удовица; такође и они који су после рукоположења ступили незаконито у први брак, то јест презвитери, ђакони и ипођакони, пошто им се за неко краће време забрани свештено служење (τῆς ἱερᾶς λειτουργίας) и издрже епитимију, такви нека се изнова васпоставе на своје (прве) степене, али никако нека не напредују на виши степен, пошто јавно развргну незакониту свезу. А ово свештено одлучисмо само за она (свештена) лица која су, као што је речено, до петнаестог (дана) јануара месеца четвртога индикта, затечена у горепоменутим преступима, одређујући од сада, и (тиме) обнављајући канон (Апостолски 17. и 18) који говори: „Ко је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у свештеничком каталогу“; и такође: „Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у каталогу“.
Трул. 26: Презвитер, који је по незнању ступио у незаконит (= други) брак, нека има презвитерско седиште – сходно узакоњеном нам од свештеног канона (Василија Великог 27) – а од других (свештено)дејстава нека се уздржава, јер је таквоме доста опроштај. Није нормално да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, јер благосиљање је предавање освећења, а који то нема, због преступа из незнања, како ће другоме давати? Нека, дакле, (такав) не благосиља ни јавно ни насамо, нити (Свето) Тело Христово да раздаје другима, нити друго нешто да служи (λειτουργήτω = литургише), него, задовољавајући се седиштем (свештеничким), нека са сузама моли Господа да му опрости преступ из незнања. Јасно је, пак, да ће се такав незаконити брак раскинути, и тај муж никако неће имати општење са оном (женом) због које је лишен свештенодејства.
Трул. 85: Светописамски смо примили да „пред два или три сведока свака се реч потврђује“ (Мт. 18, 16). Одређујемо, зато: да робови, који бивају ослобађани од стране својих господара, имају добити такву част (слободе) пред три сведока, који ће својим присуством дати потврду (τὸ κύρoς = законитост) ослобођењу, и собом засведочити веродостојност учињеног.
Вас. Вел. 27: За презвитера који је из незнања ступио у незаконит брак, одредио сам што треба: нека учествује у седишту (презвитерском), а од осталих (свештено)дејстава нека се удаљава, јер је таквоме доста опроштај. Недоследно је да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи. Јер благосиљање је предавање освећења, а који га (=освећење) нема, због преступа из незнања, како ће (га) другоме давати? Нека, дакле, не благосиља ни јавно, ни насамо, нити да Тело Христово раздаје другима, нити нешто Друго (од свештенорадњи) да служи (μήτε τι ἄλλο λειτουργείτω = нити да ишта литургише), него, задовољавајући се седиштем (међу свештеницима), нека моли са сузама друге и Господа, да му се опрости грех из незнања.
Зонара: И у иудеев ветхим законом запрещено было священикам их вступать в брак с блудницами, или с пленными, или с рабами и такими женщинами, которыя приобретают средства к жизни содержанием корчемниц или постоялых домов, а равно и с разведенными от мужей. Если же для них так было постановлено законом, то тем более для имеющих священодействовать по евангелию. Ибо вот, говорит, церкве боле есть зде (Мф. 12, 7). Посему и настоящее правило не дозволяет посвящаемым вступать в брак ни со вдовою, ни с отверженную своим мужем, ни с блудницею, ни с рабою, и ни с какою из участвующих в представлении зрелищ (на сцене). Ибо нельзя поверить, чтобы оставались целомудренными таковыя, которыя живут - как попало и без стыда ведут беседы со всяким встречным. Итак правило не дозволяет, чтобы взявший одну из исчисленых был возводим в какую бы ни было степень священства.
Аристен: Священник, взявший в супружество отпущенную, или вдову, или служанку, или неистовую не священн. И тот, кто взял в супружество нескромную жену и не деву, но отвергнутую другим, или вдову, или служанку, или неистовую, не должен быть допущен до священства.
Валсамон: Заметь настоящее правило: оно хочет, чтобы не только посвящаемый вел жизнь целомудреную, но и сожительница его. Поэтому оно запрещает посвященым сочетаваться с женщинами, в нем указаными, потому что сомнительно их целомудрие по причине худых обстоятельст их жизни. Итак если кто сочетался с таковою женой, то он не должен быть удостоен священства. А если после получения священства жена его впала в прелюбодеяние и он ее удерживает при себе, - должен подлежать извержению. Читай еще 29 главу 9 тит. настоящего собрания, 10 правило анкрискаго собора и то, что написано там в объяснение настоящих двух правил.