Који са скотом блуд учинише, па сами, будући губави, и друге огубаше, за такве Свети Сабор заповеда да се моле са зимовницима.
Који са скотом блуд учинише, па сами губави и друге огубаше, за такве свети сабор заповиједа, да се моле са зимовницима.
Τοὺς ἀλογευσαμένους καὶ λεπροὺς ὄντας, ἤτοι λεπρώσαντας, τούτους προσέταξεν ἡ ἁγία σύνοδος εἰς τοὺς χειμαζομένους εὔχεσθαι.
Анк. 16: Који са скотом блуд учинише, или чине, који су сагрешили пре (својих) двадесет година, да им се, пошто петнаест година буду припадали (метанишући с покајницима), допусти општење у молитвама (с вернима), и затим, кад проведу пет година у том општењу, тада нека приступе Причешћу. А нека се испита и живот њихов за време припадања, и тако нек се удостоје човекољубља (= снисхођења). Ако су неки упорно остајали у тим гресима, нека дуго време припадају (с покајницима). Који су пак прешли споменути узраст и, имајући жену, пали у тај грех, нека двадесет пет година припадају, и онда добију општење у молитвама, и затим, провевши пет година у општењу молитава, нека добију Причешће. А ако су неки, имајући жену и прешавши педесет година, сагрешили (у томе), такви нека се удостоје Причешћа тек на крају живота.
Вас. Вел. 7: Мужелошци (ἀρρενοφθόροι = моужьска пола блоудьници = хомосексуалци) и скотолошци (ζωοφθόροι = скотоблоудьници) и убице и тровачи и прељубочинци и идолопоклоници достојни су исте осуде; и зато одредбу (τύπον = правило) коју имаш за друге држи и за њих. За оне пак који су се кајали тридесет година због нечистоте коју су у незнању учинили, не треба да двоумимо да их примамо, јер их незнање чини достојним опроштаја, и добровољно исповедање (греха), и тако дуго време (кајања), јер су скоро читав један људски век били предани Сатани (1Кор 5, 5) да се васпитно науче (παιδευθῶσι) да не живе бестидно. Зато нареди да се они без одлагања приме, а особито ако имају сузе које умољавају твоју милосрдност, и показују живљење достојано сажаљења.
Вас. Вел. 63: Који покаже нечастивост своју са бесловесним (животињама), нека исто време (као прељубник) проведе исповедај ући се (у покајању).
Григ. Ниски 4: Подела грехова који бивају од жељења (=похоте) и уживања (=сластољубља) оваква је: једно се назива прељуба, а друго блуд. Некима који су тачнији (=строжији) би угодно да се и грех блуда сматра прељубом, јер је само једна законита веза (συξυγία = брак), и жене са мужем, и мужа са женом. Све пак што није законито, свакако је противзаконито; и који не држи своје, очито је да држи туђе, јер је човеку Богом дана једна помоћница, и жени је прикладно дата једна глава (1Кор 1, 3). Дакле, ако је неко стекао свој сасуд (1Сол 4, 4), као што Божанствени Апостол назива, закон природе (таквоме) дозвољава да га праведно користи (=употребљава); ако се пак неко изван свога креће, свакако да дира у туђе; а туђе је свакоме све што није његово, макар и немао признатога господара. Дакле, није далеко блуд од греха прељубе за оне који овај разлог тачније (=строжије) испитују, пошто и Божанствено Писмо каже: „Не буди брз ка туђинки“ (Приче 5, 20). Но пошто Оци показаше неку снисходљивост према немоћнијима, разлучен је овај грех општом поделом, (тако) да се блудом назива кад се испуни похотљива жеља без учињене неправде другоме, а прељуба је кад бива штета и увреда другоме. У ово се убраја и скотолоштво (= блуд са животињом) и педерастија, јер је и то прељуба противу природе, јер и оно што је туђе и оно што је противу природе, неправда је. Пошто је таква подела у овој врсти греха учињена, општи је лек (за ово): да човек покајањем постане чист од страсне помаме (λύσσης = беснила) у таквим уживањима (букв.: у таквом хедонизму). А пошто се код оскврњених блудом није са тим грехом смешала никаква неправда (=увреда према другима), зато је одређено двоструко време покајања онима који су се прељубом оскврнили, и у неким другим забрањеним пороцима, као у скотолоштву, и помами за мушкарцем (=хомосексуализму). Јер, као што рекох, код таквих се удвостручује грех: један је безаконо сластољубље, а други у неправди (=увреди) нанетој другоме. А нека разлика постоји и у начину кајања за грехе сластољубља: јер, који је сам побуђен да исповеди своје грехе, таквоме, који је личном побудом решио да изобличи своје тајне (грехе), пошто је (тиме) већ почео да лечи своју страст и показао знак промене на боље, он нека буде с човекољубивијом епитимијом; који је пак затечен у злу, или га је какво подозрење или тужба невољно изобличила, (томе) треба да је дужа епитимија повратка (=обраћења), тако да, кад се строгошћу (δι’ ἀκριβείας) очисти, нека се тако прими у општење Светиње (= Причешће Св. Евхаристије). Канон (=правило) је, дакле, такав да: који се оскврне блудом, за три године бивају сасвим удаљени од молитве (у Храму), а три (следеће) нека учествују само у слушању (Св. Писма); у друге три године нека се моле заједно са припадајућим повратницима, и тада нека се Причешћују Светињама. За оне пак који буду ревноснији у обраћењу, и животом показују повратак добру, могуће је распоређивачу (τῷ oἰκoνoμoῦντι = духовном иконому = епископу/свештенику) да на корист, по Црквеној икономији, скрати време слушања, и брже доведе до обраћења; и опет и то време да скрати и скорије (га) приведе општењу (=Причешћу) како по својој увиђавности (δοκιμασία = расуђивању) просуди владање леченога (покајника). Јер, као што је забрањено бацати бисере пред свиње (Мт 7, 6), тако би било неумесно лишавати драгоценога бисера онога који је својом чистотом и бестрашћем већ постао човек. Безакоње пак које бива прељубом или другим врстама нечистоте, као што је речено напред, лечиће се у свему истим судом, којим и преступ блуда, само ће се време удвостручити. А и у овоме треба пазити и на расположење леченога, онако како и са онима који су захваћени нечистотом блуда, тако да им, брже или спорије, бива причешће Добром (= Св. Тајнама у Литургији).
Зонара: Которые смесились с бессловесными животными и были прокаженными, то есть, нечистыми, оскверненными (это по Моисееву закону, который прокаженных называл нечистыми), или опроказили, то есть осквернили и самых животных, тем собор постановил молиться в обуреваемых, то есть, вместе с обуреваемыми; а обуреваемыми называют бесноватых; но я не думаю, чтобы о таковых говорили здесь отцы собора. Ибо бесноватые или постоянно неистовствуют, и иногда не молятся, имея непрерывное бешенство, или страдают с промежутками, и во время этих промежутков, когда находятся в здравом уме, допускаются и к приобщению по третьему правилу Тимофея александрийского. Итак если скотоложники без условия должны молиться вместе с бесноватыми имеющими промежутки; то этим правилом уничтожены разделения и условия предшествующего правила. Итак что значит молиться с обуреваемыми, - этого я не могу сказать.
Аристен: Прокаженный скотоложниик, или и опроказивший, пусть молится с обуреваемыми. Поелику в законе Моисеевом прокаженный был нечистым; то согласно с этим и правило скотоложника, как нечистого, называет прокаженным. Итак оно хочет, чтобы таковые учинившие бесстудие на женах противу естества, или на мужах, или на бессловесных животных и опроказившие себя, или и другим передавшие свою нечистоту, как предавшиеся сей страсти до пресыщения, молились вместе с обуреваемыми. А обуреваемые, по великому Дионисию, суть одержимые злым духом, которые не были допускаемы молиться вместе с верными, но имели отдельные места и молились на сих местах. Ищи Василия Великого правила 62 и 63-е и найдешь меньшие епитимии за такое распутство.
Валсамон: О скотоложниках мы довольно рассуждали в предшествовавшем правиле. А настоящее правило, согласно Моисееву закону, называя их прокаженными, то есть нечистыми и оскверненными, определяет, чтобы они молились с обуреваемыми. Некоторые говорили, что обуреваемые суть бесноватые; но это, как мне кажется, несправедливо. Ибо бесноватые или постоянно неистовствуют и никогда не молятся, или с промежутком, и допускаются к причастию, - что скотоложникам не тотчас дозволяется. Итак обуреваемыми собственно должны быть названы те, которые стоят в притворе и слушают божественные Писания, занимая место обуреваемых и не имея дозволения войти в церковную пристань спасения. А что это так, видно и из сказанного на предшествовавшее правило. Ибо, в том правиле предписав, что было нужно, относительно прочих мест, то есть относительно места припадающих и места общения, отцы не сказали ничего относительно места слушания, а здесь дали определение и об этом месте, чтобы он с сего места слушал Писания, ибо невозможно было, чтобы, подвергнутый такой епитимии, не стоял на месте слушающих прежде припадания.