Одговарајући раније на питања постављена нам од твоје Побожности, нисам послао Писмо, једно што бејах задржан од дуге и опаке болести, а друго због недостатка послужитеља (=писмоноша). Јер је и код нас мало њих, и да су искусни (познаваоци) пута, и припремљени за такве службе. Тако да кад дознаш узроке кашњења (писма), дај нам опроштај. Дивисмо се твојој љубави за учење и уједно смиреноумљу, јер прихваташ да се учиш од нас, у којих нема ништа велико за познање. Али, ипак, пошто прихваташ због страха Божијег да чиниш ствар, која не бива лако код других, треба и ми да подржимо твоју готовост и добро старање, макар и изнад (наше) снаге. [Канон 17] О неком свештенику Вианору, који се заклео да не служи Службу: Питао си нас за презвитера Вианора, да ли је пријемљив у клир због (дате) заклетве. Знам да сам већ једну општу одлуку изложио Антиохијским клирицима за све који су заједно с њиме заклели се: да они (више) не учествују (тј. не служе) на јавним Сабрањима (народа), него да насамо врше службу презвитери. Ово исто даје и њему право за своју службу, јер (му) свештенство (тј. служење) није у Антиохији, него у Иконији, коју је, као што си нам писао, он изабрао за живљење уместо Антиохије. Пријемљив је, дакле, тај човек, пошто твоје Благочастије затражи од њега покајање због лакоће заклетве, коју је дао пред човеком неверујућим, не могући поднети тегобу од оне мале опасности.
Πάλαι πρὸς τὰς παρὰ τῆς εὐλαβείας σου προτεθείσας ἡμῖν ἐρωτήσεις ἀποκρινάμενος, οὐκ ἀπέστειλα τὸ γράμμα, τοῦτο μὲν ὑπὸ τῆς ἀρρωστίας τῆς μακρᾶς καὶ ἐπικινδύνου ἀσχοληθείς, τοῦτο δὲ ὑπὸ τῆς ἀπορίας τῶν διακονουμένων. Ὀλίγοι γὰρ παρ' ἡμῖν καὶ ὁδοῦ ἔμπειροι καὶ παρεσκευασμένοι πρὸς τὰς τοιαύτας ὑπηρεσίας, ὥστε μαθὼν τὰς αἰτίας τῆς βραδύτητος, δὸς ἡμῖν τὴν συγγνώμην. Ἐθαυμάσαμεν δέ σου τὴν φιλομάθειαν ὁμοῦ καὶ τὴν ταπεινοφροσύνην, ὅτι καὶ μαθεῖν καταδέχῃ, τὴν τοῦ διδάσκειν τάξιν πεπιστευμένος, καὶ μανθάνειν παρ' ἡμῶν, οἷς οὐδὲν μέγα πρόσεστι πρὸς γνῶσιν. Ἀλλ' ὅμως, ἐπειδὴ καταδέχῃ διὰ τὸν φόβον τοῦ Θεοῦ ποιεῖν πρᾶγμα οὐ ῥᾳδίως παρ' ἑτέρου γινόμενον, χρὴ καὶ ἡμᾶς τῇ προθυμίᾳ σου καὶ τῇ ἀγαθῇ σπουδῇ συναίρεσθαι, καὶ ὑπὲρ δύναμιν. Ἠρώτησας ἡμᾶς περὶ Βιάνορος τοῦ πρεσβυτέρου, εἰ δεκτός ἐστιν εἰς τὸν κλῆρον διὰ τὸν ὅρκον. ᾽Εγὼ δὲ ἤδη τινὰ κοινὸν ὅρον περὶ πάντων ὁμοῦ τῶν μετ' αὐτοῦ ὀμωμοκότων τοῖς κατ' Ἀντιόχειαν κληρικοῖς οἶδα ἐκτεθεικώς, ὥστε τῶν μὲν δημοσίων αὐτοὺς ἀπέχεσθαι συλλόγων, ἰδίᾳ δὲ ἐνεργεῖν τὰ τῶν πρεσβυτέρων. Τὸ αὐτὸ δὲ τοῦτο καὶ πρὸς τὴν ἑαυτοῦ ὑπηρεσίαν ἄδειαν αὐτῷ παρέχει, διότι οὐκ ἐν Ἀντιοχείᾳ ἐστὶν ἡ ἱερωσύνη, ἀλλ' ἐν Ἰκονίῳ, ἥν, ὡς αὐτὸς ἐπέστειλας ἡμῖν, τῆς Ἀντιοχείας εἰς οἴκησιν ἀντηλλάξατο. Ἔστιν οὖν δεκτὸς ἐκεῖνος ὁ ἀνήρ, ἀπαιτούμενος παρὰ τῆς εὐλαβείας σου μεταμελέσθαι ἐπὶ τῇ εὐκολίᾳ τοῦ ὅρκου, ὃν ἐπὶ τοῦ ἀπίστου ἀνδρὸς ἐξωμόσατο, βαστάσαι τὴν ἐνόχλησιν τοῦ μικροῦ ἐκείνου κινδύνου μὴ δυνηθείς.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Трул. 95: Оне који се од јеретикâ обраћају Православљу и уделу спасаваних (τῇ μερίδι τῶν σῳζομένων), примамо по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце и Новацијане, који себе називају Катарима и Левима, и Четрнаест(однев)нике, то јест Тетрадите, и Аполинаријевце, — пошто (лично) даду писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска (= Православна) и Апостолска Црква, – примамо запечаћујући их, то јест најпре помазујући Светим Миром чело и очи и ноздрве и уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: „Печат дара Духа Светога!“ А односно Павлијанистâ, који затим прибегоше Католичанској Цркви, одредба је донета: да се они свакако изнова крштавају (ἀναβαπτίζεσθαι = хрьщати отъ начала). Евномијанце пак, који се једним погњурењем крштавају; и Монтанисте, који се овде називају Фригима; и Савелијанце, који исповедају ијопаторство (υἱοπατορίαν = синоочинство) и друге неке злочести чине, и све остале јереси, јер овде их много има, особито долазећих из Галатске стране, све који од њих хоће да прибегну Православљу, примамо као јелине (= незнабошце). И први дан их чинимо хришћанима, други дан оглашенима, затим трећи дан вршимо им заклињања (= егзорцизме = изгоњење демонâ) уз трикратно дување у лице и уши; и тако их поучавамо (у вери), и чинимо да дуже остају у Цркви и слушају (Света) Писма, и тада их крштавамо. И (такође Гностике) Манихејце и Валентинијанце и Маркионисте, и оне долазеће из сличних јереси, примамо као јелине (= незнабошце) и изнова крштавамо. А Несторијанци и Евтихијанци и Севиријанци, и они из сличних јереси, треба да поднесу писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и да анатемишу своју јерес, и (такође) Несторија и Евтиха и Диоскора и Севира (Антиохијског), и остале вође таквих јереси, и оне који исто с њима верују, и све напред споменуте јереси, и тако да примају Свето Причешће.
Вас. Вел. 10: Који се заклињу да неће примити рукоположења, пошто су се заклели, нека се не принуђују да газе заклетву. Јер иако, чини се, постоји неки канон који таквима опрашта, али из искуства знамо да немају успеха који заклетву погазе. А треба гледати и врсту заклетве, и речи, и расположење у којем се заклеше, и најмање додатке у речима (заклетве); па ако нема никакве ниодакле утехе (тј. поправке), треба такве сасвим оставити. А ствар Севирова, то јест од њега рукоположени презвитер (Киријак), може, мени се чини, ако се и теби чини, имати овакво решење: Оно село (Миндана) потчињено (епископији) Мистије, за које је био одређен овај човек, нареди да припадне Масадима (Oὐασάδoις = епископија Севирова). Јер тако ни он (=Киријак), не прелазећи са тог места, неће погазити заклетву, и Лонгин (ктитор Храма), имајући уза се Киријака, неће оставити Цркву запушћену, нити ће душу своју због нерада осудити. И ми ћемо се показати да не чинимо ишта против канона, снисходећи Киријаку, који се заклео да ће остати у Минданима, а (ипак) је прихватио премештај. Јер повратак ће очувати заклетву, а да се потчини (овом) распоређењу (τῇ οἰκονομίᾳ), неће му се рачунати за прекршај заклетве, јер у заклетви (његовој) није било додано да неће ни накратко остављати Миндане, него да ће остати надаље. Севиру пак, који се изговара заборавом, ми ћемо опростити рекавши да: Познавалац тајни неће презрети (=превидети) Цркву Своју оштећену од човека, који је од почетка чинио противу канона (ἀκανονίστως = неправьдьно), а заклетвом мимо Јеванђеља свезивао, и учио је да се крши заклетва, тиме што је преместио (Киријака), и сада лаже тиме што се изговара заборавом. Но пошто нисмо судије срдаца (Пс 7, 10), него судимо по ономе што чујемо, препустимо Господу освету, а ми без разлике (ἀδιακρίτως) примимо га, давши опроштај људској слабости заборава.
Вас. Вел. 28: Смешним ми се чини то што се неки зарекао да се уздржава од свињског меса. Зато благоизволи поучити такве да се клоне неразборитих заветâ и обећањâ; а употребу тога безразлично дозволи. „Јер ниједно створење Божје није за одбацивање, кад се прима са захвалношћу“ (1Тим 4, 4), тако да је (такво) заветовање смешно, те је уздржавање непотребно.
Вас. Вел. 29: За старешине (=началнике) који се заклињу да ће злостављати потчињене, потребно је много лечења. А лечење за такве је двојако: једно је, поучити их да се олако не заклињу; а друго, да не буду упорни у злим одлукама (κρίσεσιν = судовима). Тако, ако се већ свезао заклетвом да чини зло другоме, нека покаже покајање за брзоплетост заклетве, и нека изговором доследности (εὐλαβείας = (само)уважења) не потврђује своје зло. јер ни Ироду није помогло кад се (тобож) добро заклео, који, да тобож не погази заклетву, постаде убица пророка (= Св. Јована Претече – Мт 14, 7-11). Уопште је заклетва забрањена, а далеко је више правилно осудити ону која бива на зло. Зато, ко се заклео треба да промени мишљење (μεταφρονεῖν = да се опамети), а не да настоји да утврђује своју злонамерност (τὸ ἀνόσιον = нечашће). Јер, подробније размотри ову безаконост: Ако се ко закуне да ће ископати очи брату, да ли је добро овоме тако нешто спровести у дело? Ако се ко (закуне) да ће убити? Ако ће неко уопште заклетвом преступити неку заповест (Божију)? Јер, „заклех се и одлучих“, не на грех, „него да ћу чувати судове правде Твоје“ (Пс 48, 46). А као што заповест (Божију) треба потврђивати неодступном одлучношћу, тако грех треба свакако укидати и уништавати.
Вас. Вел. 64: Прекршитељ заклетве нека је десет година ван општења: две године плачући, три слушајући (Св. Писмо), четири припадајући, једну нека само стоји (са вернима), и тада да се удостоји општења (τῆς κοινωνίας =Причешћа).
Вас. Вел. 81: Пошто многи у време варварске најезде преступише (=одрекоше) веру у Бога, и положише незнабожачке заклетве, и једоше нечиста јела која су им са идолским врачаријама принета, такви нека буду икономисани (οἰκονομείσθωσαν = решавани) по законима и канонима донетим од Отаца наших (= Анкирски 1-9). Јер они који су тешку невољу у мучењима поднели, и не подносећи болове, те били принуђени на одрицање (од вере), нека три године не буду примљени, и две године нека слушају, и три припадају, и тако нека се приме у општење (κοινωνίαν = Причешће). А који су без велике невоље издали веру у Бога, и јели за демонском трпезом, и клели се незнабожачким заклетвама, нека се искључе (из Храма) за три године, две године нека слушају (Св. Писмо), три године да се моле у припадању, и друге три да стоје са вернима у молитви, те тако нек буду примљени у Причешће Доброга (= у Литургију).
Вас. Вел. 82: А они који заклетву (хришћанску) прекршише, ако су од насиља и нужде погазили заклетве, подлежу блажим казнама, тако да после шест година буду примљени. Ако ли су без принуде издали своју веру, две године нека плачу, и две нека слушају (Св. Писмо), и пете (године) нека се моле припадајући, и у следеће две године нека буду примљени у општење молитве (верних), без Приноса (Евхаристије), и тако на крају, то јест када покажу достојно покајање, нека се васпоставе у заједништво (=Причешће) Тела Христова.
Зонара: Ответ неясен вследствие неясности самого вопроса. Говорят, будто какой-то неверный угрозами заставил некоторых из антиохийских пресвитеров дать клятву не совершать действий, свойственных священникам. Один из них переселился в Иконию: о нем-то святый Амфилохий и сделал вопрос, на который Василий Великий отвечает: «я изложил общее определение, то есть правило, предписание, обо всех тех, которые дали клятву в Антиохии, чтобы они устранялись от общих собраний, но частным образом дозволено им совершать действия пресвитеров». Устраняться от (общих) собраний святый отец предписал им для того, чтобы они не сделались виновниками соблазна для многих, которые могли знать, что они поклялись не священнодействовать, а между тем видели бы их совершающими литургию всенародно. На том же основании и Вианору дается право служения, то есть совершения литургии, и тем более, что он и не намерен священнодействовать а Антиохии, где дал клятву, а в Иконии, куда переселился. Но, прибавляет святый отец, нужно потребовать от него, чтобы он принес раскаяние в поспешности своей клятвы, то есть в том, что дал клятву легко и необдуманно, уступив страху пред малою бедою.
Аристен: Этот пресвитер, подвергаясь от кого-то угрозам и не имея сил противиться его настояниям, поклялся по малодушию, что никогда не будет служить; потом, раскаявшись, пожелал священнодействовать. Василий Великий, спрошенный о том, должно ли принять его, повелевает, что если он раскаивается в поспешности своей клятвы, то принять его, но с тем, чтобы он не священнодействовал во всенародных собраниях, дабы не произвести соблазна для многих, а действовал пресвитерски частным образом.
Валсамон: По-видимому, некоторые из антиохийских священников, и в том числе Вианор, вследствие угрозы какого-то неверного, поклялись недозволенною клятвою и тем привели в соблазн православных, как не вынесшие притеснения от неверного. Итак, когда Вианор переселился из Антиохии в Иконию и святый Амфилохий, архиерействовавший в Иконии, спросил святаго, должно ли принять в клир этого самого Вианора, святый отвечал, что я изложил общее определение, то есть правило относительно священников, клявшихся в Антиохии, что они должны устраняться от всенародных, то есть общих, собраний, а частно могут действовать пресвитерски. Тоже делать имеет право и Вианор, и тем более, что он намерен священнодействовать не в Антиохии, где он мог бы соблазнять тех, кто видел бы его священнодействующим после клятвы, но в Иконии, куда переселился, и где может и не производить соблазна, так как народ не знает о данной им клятве. Впрочем, прибавляет святый отец, хотя он и может быть допущен к священнодействию, но от него нужно потребовать, чтобы он принес раскаяние в поспешности своей клятвы, то есть в том, что поклялся легко и скоро, уступив страху пред малою бедою.