Који са скотом блуд учинише, или чине, који су сагрешили пре (својих) двадесет година, да им се, пошто петнаест година буду припадали (метанишући с покајницима), допусти општење у молитвама (с вернима), и затим, кад проведу пет година у том општењу, тада нека приступе Причешћу. А нека се испита и живот њихов за време припадања, и тако нек се удостоје човекољубља (= снисхођења). Ако су неки упорно остајали у тим гресима, нека дуго време припадају (с покајницима). Који су пак прешли споменути узраст и, имајући жену, пали у тај грех, нека двадесет пет година припадају, и онда добију општење у молитвама, и затим, провевши пет година у општењу молитава, нека добију Причешће. А ако су неки, имајући жену и прешавши педесет година, сагрешили (у томе), такви нека се удостоје Причешћа тек на крају живота.
Који са скотом блуд учинише или чине, ако су пали у тај гријех прије него што им је двадесет година, нека им се допусти опћење молитава тек тада, пошто за петнаест година буду припадали, и за тијем, кад опет пет година проведу у томе опћењу, нека приступе причешћу. Али нека се испита и живот, какав су они за вријеме припадања проводили, и према томе нека се и снисходљивије с њима поступа. А који су упорно остајали у томе гријеху, за све прописано вријеме нека припадају. Који су пак прешавши споменуту доб, и имајући жену, пали у тај гријех, пошто двадесет пет година буду припадали, нека се тек тада препусте у опћење молитава, и за тијем пошто опет пет година у опћењу молитава проведу, нека се припусте причешћу. Ако су пак неки, имајући жену и прешавши педесет година, ипак у гријех тај пали, такви нека се причешћа удостоје тек на крају живота.
Περὶ τῶν ἀλογευσαμένων ἢ καὶ ἀλογευομένων, ὅσοι πρὶν εἰκοσαετεῖς γενέσθαι ἥμαρτον, πέντε καὶ δέκα ἔτεσιν ὑποπεσόντες, κοινωνίας τυγχανέτωσαν τῆς εἰς τάς προσευχάς, εἴτα ἐν τῇ κοινωνίᾳ, διατελέσαντες ἔτη πέντε, τότε καὶ τῆς προσφορᾶς ἐφαπτέσθωσαν. Ἐξεταζέσθω δὲ αὐτῶν καὶ ὁ ἐν τῇ ὑποπτώσει βίος, καὶ οὕτω τυγχανέτωσαν τῆς φιλανθρωπίας. Εἰ δέ τινες κατακόρως ἐν τοῖς ἁμαρτήμασι γεγόνασι, τὴν μακρὰν ἐχέτωσαν ὑπόπτωσιν. Ὅσοι δὲ ὑπερβάντες τὴν ἡλικίαν ταύτην καὶ γυναῖκας ἔχοντες περιπεπτώκασι τῷ ἁμαρτήματι, πέντε καὶ εἴκοσιν ἔτεσιν ὑποπεσόντες, κοινωνίας τυγχανέτωσαν τῆς εἰς τάς προσευχάς· εἴτα ἐκτελέσαντες πέντε ἔτη ἐν τῇ κοινωνίᾳ τῶν εὐχῶν, τυγχανέτωσαν τῆς προσφορᾶς. Εἰ δέ τινες καὶ γυναῖκας ἔχοντες καὶ ὑπερβάντες τὸν πεντηκονταετῆ χρόνον ἥμαρτον, ἐπὶ τῇ ἐξόδω τοῦ βίου τυγχανέτωσαν τῆς κοινωνίας.
Анк. 17: Који са скотом блуд учинише, па сами, будући губави, и друге огубаше, за такве Свети Сабор заповеда да се моле са зимовницима.
Вас. Вел. 7: Мужелошци (ἀρρενοφθόροι = моужьска пола блоудьници = хомосексуалци) и скотолошци (ζωοφθόροι = скотоблоудьници) и убице и тровачи и прељубочинци и идолопоклоници достојни су исте осуде; и зато одредбу (τύπον = правило) коју имаш за друге држи и за њих. За оне пак који су се кајали тридесет година због нечистоте коју су у незнању учинили, не треба да двоумимо да их примамо, јер их незнање чини достојним опроштаја, и добровољно исповедање (греха), и тако дуго време (кајања), јер су скоро читав један људски век били предани Сатани (1Кор 5, 5) да се васпитно науче (παιδευθῶσι) да не живе бестидно. Зато нареди да се они без одлагања приме, а особито ако имају сузе које умољавају твоју милосрдност, и показују живљење достојано сажаљења.
Вас. Вел. 63: Који покаже нечастивост своју са бесловесним (животињама), нека исто време (као прељубник) проведе исповедај ући се (у покајању).
Григ. Ниски 4: Подела грехова који бивају од жељења (=похоте) и уживања (=сластољубља) оваква је: једно се назива прељуба, а друго блуд. Некима који су тачнији (=строжији) би угодно да се и грех блуда сматра прељубом, јер је само једна законита веза (συξυγία = брак), и жене са мужем, и мужа са женом. Све пак што није законито, свакако је противзаконито; и који не држи своје, очито је да држи туђе, јер је човеку Богом дана једна помоћница, и жени је прикладно дата једна глава (1Кор 1, 3). Дакле, ако је неко стекао свој сасуд (1Сол 4, 4), као што Божанствени Апостол назива, закон природе (таквоме) дозвољава да га праведно користи (=употребљава); ако се пак неко изван свога креће, свакако да дира у туђе; а туђе је свакоме све што није његово, макар и немао признатога господара. Дакле, није далеко блуд од греха прељубе за оне који овај разлог тачније (=строжије) испитују, пошто и Божанствено Писмо каже: „Не буди брз ка туђинки“ (Приче 5, 20). Но пошто Оци показаше неку снисходљивост према немоћнијима, разлучен је овај грех општом поделом, (тако) да се блудом назива кад се испуни похотљива жеља без учињене неправде другоме, а прељуба је кад бива штета и увреда другоме. У ово се убраја и скотолоштво (= блуд са животињом) и педерастија, јер је и то прељуба противу природе, јер и оно што је туђе и оно што је противу природе, неправда је. Пошто је таква подела у овој врсти греха учињена, општи је лек (за ово): да човек покајањем постане чист од страсне помаме (λύσσης = беснила) у таквим уживањима (букв.: у таквом хедонизму). А пошто се код оскврњених блудом није са тим грехом смешала никаква неправда (=увреда према другима), зато је одређено двоструко време покајања онима који су се прељубом оскврнили, и у неким другим забрањеним пороцима, као у скотолоштву, и помами за мушкарцем (=хомосексуализму). Јер, као што рекох, код таквих се удвостручује грех: један је безаконо сластољубље, а други у неправди (=увреди) нанетој другоме. А нека разлика постоји и у начину кајања за грехе сластољубља: јер, који је сам побуђен да исповеди своје грехе, таквоме, који је личном побудом решио да изобличи своје тајне (грехе), пошто је (тиме) већ почео да лечи своју страст и показао знак промене на боље, он нека буде с човекољубивијом епитимијом; који је пак затечен у злу, или га је какво подозрење или тужба невољно изобличила, (томе) треба да је дужа епитимија повратка (=обраћења), тако да, кад се строгошћу (δι’ ἀκριβείας) очисти, нека се тако прими у општење Светиње (= Причешће Св. Евхаристије). Канон (=правило) је, дакле, такав да: који се оскврне блудом, за три године бивају сасвим удаљени од молитве (у Храму), а три (следеће) нека учествују само у слушању (Св. Писма); у друге три године нека се моле заједно са припадајућим повратницима, и тада нека се Причешћују Светињама. За оне пак који буду ревноснији у обраћењу, и животом показују повратак добру, могуће је распоређивачу (τῷ oἰκoνoμoῦντι = духовном иконому = епископу/свештенику) да на корист, по Црквеној икономији, скрати време слушања, и брже доведе до обраћења; и опет и то време да скрати и скорије (га) приведе општењу (=Причешћу) како по својој увиђавности (δοκιμασία = расуђивању) просуди владање леченога (покајника). Јер, као што је забрањено бацати бисере пред свиње (Мт 7, 6), тако би било неумесно лишавати драгоценога бисера онога који је својом чистотом и бестрашћем већ постао човек. Безакоње пак које бива прељубом или другим врстама нечистоте, као што је речено напред, лечиће се у свему истим судом, којим и преступ блуда, само ће се време удвостручити. А и у овоме треба пазити и на расположење леченога, онако како и са онима који су захваћени нечистотом блуда, тако да им, брже или спорије, бива причешће Добром (= Св. Тајнама у Литургији).
Зонара: Смесившихся с бессловесными животными, правило повелевает исправлять не всех одинаково; но делает различения по возрастам их. Ибо хочет, чтобы не достигшие еще двадцати лет находились в числе припадающих пятнадцать лет; потом в другие пять лет были в общении с верными в молитвах (вместо: стояли и молились вместе с ними) и после пяти лет купностояния причащались и божественных даров. Но должно, говорит, исследовать и поведение их во время епитимий, так что, если и в это время они живут беспечно и не показывают в покаянии горячности, не получали бы человеколюбия. А если некоторые, говорит правило, грешили долгое время и до сытости усладились сим злом, таковые должны подвергнуться продолжительному припаданию, то есть в течение двадцатилетнего времени; ибо и в гражданских законах двадцатилетний срок называется долгим временем. Это говорит правило о молодых и не имеющих жен. А те, которые впали в этот грех, преступив возраст молодости и вступив в возраст мужеский, и сожительствуя с женами, таковым правило повелевает быть в числе припадающих двадцать пять лет и таким образом другие пять лет быть в общении с верными в молитвах и по прошествии тридцати лет принимать святое причастие; тех же, которые и жен имеют и склонились уже к старости, и еще одержимы этим злом, правило не хочет никогда удостаивать божественного причастия, разве только при исходе от сея жизни.
Аристен: Скотоложствовавший прежде достижения двадцатилетнего возраста должен находиться в числе припадающих пятнадцать лет; а если пал уже преступив этот возраст и имея жену, должен быть в числе припадающих двадцать пять лет. А кто и жену имеет и находится в возрасте свыше пятидесяти лет, да пребывает в числе припадающих до исхода живота. Восемьдесят первая глава тридцать седьмого титула шестьдесятой книги Василик словом (греч.) называет скотоложников, у каковых и повелевает отсекать член, - как и у тех, которые делают срам с мужчинами. О сих правило и определяет, чтобы они, если им менее двадцати лет, находились в числе припадающих в течение пятнадцати лет и в другие пять лет стояли вместе с верными и участвовали только в молитвах, потом прикасались и к божественным Тайнам; а те, которые, имея более двадцати лет, имея и жен впали в эту страсть, по исполнении двадцати пяти лет в числе припадающих и еще пяти лет в общении молитв, после сего получают причастие божественных Таин; имеющие более и пятидесяти лет возраста, если имеют и жен, должны находиться в числе припадающих во всю жизнь и при исходе получать благое напутствие.
Валсамон: Отцы делают здесь дивное и достойное великой похвалы разделение; ибо постановляют, что с бессловесными животными смесившиеся, или смешивающиеся и, должно сказать, имеющие смеситься, если не имеют двадцати лет, пятнадцать лет должны быть в числе припадающих и после этого в течение пятилетия удостаиваются молитвы вместе с верными; по исполнении и сего могут причащаться божественных Таин; между тем епископ долженствует поступить с ними и несколько человеколюбивее, если, может быть, к этому располагает богоугодное поведение их во время стояния в числе припадающих и покаяние. Но это, говорят отцы, так должно быть с теми, которые согрешают иногда по естественной необходимости; ибо предавшиеся этому безрассудному греху по пресыщению, то есть свыше нужды и от небрежения, должны находиться в числе припадающих в течение более продолжительного времени. Так те из впавших в этот грех, которые имеют более двадцатилетнего возраста, имеют и жен, присуждаются быть в числе припадающих в течение двадцати пяти лет, и таким образом еще чрез пять лет удостаиваются общения с верными; а по исполнении и сего времени приемлют и божественныя Тайны. Преступившие же пятидесятилетний возраст, если при том имея жен впали во что-нибудь такое, никогда не должны быть удостаиваемы божественного причастия, разве только при исходе от сея жизни. – А поелику святые отцы разделили согрешающих на три разряда и повелели иначе наказывать тех, которые не достигли двадцатилетнего возраста и иначе вступивших в пятидесятилетие и иначе тех, которые преступили пятидесятилетний возраст; ибо младшим по возрасту они оказывают снисхождение, потому что они согрешают по нужде естества и по шаткости мыслей; а людей более зрелого возраста и по сему более твердых мыслей наказывают строже, точно также еще строже наказывают достигших старости, если они впадут в подобный грех, как людей более разумных и не могущих сослаться на естественную необходимость; - то в виду сего иной может спросить, почему отцы наказывают перешедших двадцатилетний и пятидесятилетний возраст, если они имеют жен и согрешили, а тех, которым не исполнилось двадцати лет наказывают, хотя бы они и не имели жен? Решение. Отцы человеколюбивее были расположены к тем, которые еще по причине возраста увлекаются ко злу и менее рассудительны, и не присовокупили условия относительно жен, признав безразличным, имеют они жен, или нет; а остальных подвергая более тяжкому наказанию, как таких, которых не извиняет ни пыль страстей, ни слабость возраста, присовокупили, что еще более должно наказывать их, если они имеют и жен. Впрочем знай, что они не должны избежать епитимий, если и не имеют жен, но должны быть наказаны подобно тем. А продолжительным несением епитимии припадающих некоторые назвали двадцатилетие, основываясь в этом на законе, в котором говорится, что продолжительным временем, то есть двадцатилетним добросовестный владетель приобретает права собственности на недвижимое имущество отсутствующего лица. Но мнение так говорящих не было принято, потому что продолжительным временим называется и десятилетие, по истечении которого добросовестный владетель приобретает права господства на недвижимость, принадлежащую какому либо присутствующему лицу; и они должны были выслушать, что продолжительное время есть то, какое назначено будет епископом. А когда слышишь, что правило говорит, что погрешившие таким образом в старости наказываются одною епитимиею, то есть удалением от божественных Таин, не скажи, что прочия епитимии на них не налагаются, так как об них умолчано; ибо за этою страшною епитимиею необходимо следуют и прочия; и если не более, то по крайней мере в продолжение тридцати лет и они должны быть принуждены оставаться под игом епитимий. Не присовокупили отцы стольких лет потому, что очень немногие люди проживут еще тридцать лет, если подвергнуться осуждению после пятидесяти лет жизни.