Пошто књига Дела Апостолских предаје да су седам ђакона од Апостола постављени, а Оци Неокесаријскога Сабора у од њих изложеним канонима (канон 15) овако исказаше, да „ђакона, по канону, треба бити седам, макар град био врло велики, а уверићеш се (о томе) из књиге Дела (Апостолских)“, – ми, применивши смисао Отаца на апостолску реч, нађосмо да у њих није било речи о људима који служе (Светим) Тајнама, него о служењу при потребама трпезâ. Јер у књизи Дела (Апостолских) стоји овако: „У ове дане, кад се множаху ученици, подигоше Јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дељаше помоћ сваки дан. Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши реч Божију служимо око трпеза. Потражите, дакле, браћо, између вас седам осведочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу, а ми ћемо у молитви и у служби речи приљежно остати. И ова реч би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човека испуњена вером и Духом Светим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу прозелита из Антиохије. И ове поставише пред Апостоле“ (ДАп. 6,1–6). Тумачећи ово учитељ Цркве Јован Златоуст, овако говори: „Дивљења је достојно како се мноштво (народа) није поцепало при избору људи, и како они нису Апостоле осудили. Потребно је, пак, дознати какво су они (= ђакони) достојанство имали, и какво су рукоположење добили. Да ли ђаконско? Али тога (још) није било у Црквама. Или је (то) служба (ἡ οἰκονομία) презвитерâ? Ипак, још није било ниједног епископа, него сами Апостоли. Отуда мислим да (тада још) није било познато и јавно име ни ђакона ни презвитера“. (Омилија 14, 3 на ДАп.). Сходно овоме, дакле, и ми исказујемо: да напред споменутих седам ђакона не треба узимати као служитеље (Светим) Тајнама, сходно претходно изложеном учењу, него су то били они којима је поверено старање (τὴν οἰκονομίαν) о општој потреби тада окупљаних, који су нама и у овоме образац (= пример) човекољубља и старања о потребитима (= сиромашнима).
Пошто књига апостолских дјела показује, да су седам ђакона апостоли поставили, а оци неокесаријскога сабора у изданим својим правилима изрично исказаше, да „по правилу мора бити седам ђакона, ма колико велик да је један град, о чему ћеш се из књиге ап. дјела увјерити“, — ми, испоредивши мисао отаца са апостолским ријечима, нашли смо да није код њих било ријечи о људима, који су имали служити при тајнама, него о служби потребитој при трпезама, јер у књизи ап. дјела стоји овако: у оне дане, кад се умножише ученици, подигоше јелини вику на јевреје, што се њихове удовице заборављаху, кад се дијељаше храна сваки дан; онда дванаесторица дозвавши мноштво ученика, рекоше: није прилично нама, да оставимо ријеч божју, пак да служимо око трпеза. Нађите дакле, браћо, међу собом седам освједочених људи, пуних Духа светога и премудрости, које ћемо поставити над овим послом, а ми ћемо у молитви и у служби ријечи остати; и ова је ријеч угодна била свему мноштву, и изабраше Стевана, човјека напуњена вјере и Духа светога, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена и Николу, дошљака антиохијскога, и ове поставише пред апостоле (Дап 6, 1–6). Тумачећи ово учитељ цркве Јован Златоусти овако говори: „Дивљења је заслужно, како се није мноштво поцијепало при бирању људи и како нијесу апостоле осудили; пак треба знати, какво су они (ђакони) достојанство имали, и какво су рукоположење добили. Зар ђаконско? али тога није било у црквама; на службу ли презвитерску? али још није било никаквог епископа, него сами апостоли; из чега изводим, да није било познато нити се употребљавало име ни ђакона, ни презвитера.“ Према овоме и ми проглашујемо, да споменутих седам ђакона не треба узимати за служитеље при тајнама, сходно прије изложеноме учењу, него су то били људи, којима је повјерено било старање о опћим потребама оних који су тада сабрани били; и ти ђакони дају нам у овоме примјер човјекољубља и старања о потребнима.
Ἐπειδὴ ἡ τῶν Πράξεων βίβλος ἑπτὰ διακόνους ὑπὸ τῶν Ἀποστόλων καταστῆναι παραδίδωσιν, οἱ δὲ τῆς κατὰ Νεοκαισάρειαν συνόδου οὕτως ἐν τοῖς ἐκτεθεῖσι παρ᾿ αὐτῶν κανόσι σαφῶς διεξῆλθον, ὅτι διάκονοι ἑπτὰ ὀφείλουσιν εἶναι, κατὰ τὸν κανόνα, κἂν πάνυ μεγάλη ἡ πόλις ᾖ· πεισθείσῃ δὲ καὶ ἐκ τῆς βίβλου τῶν Πράξεων· ἡμεῖς τῷ ἀποστολικῷ ῥητῷ τὸν νοῦν ἐφαρμόσαντες τῶν Πατέρων, εὕρομεν, ὡς ὁ λόγος αὐτοῖς οὐ περὶ τῶν τοῖς μυστηρίοις διακονουμένων ἀνδρῶν ἦν, ἀλλὰ περὶ τῆς ἐν ταῖς χρείαις τῶν τραπεζῶν ὑπουργίας, τῆς τῶν Πράξεων βίβλου οὕτως ἐχούσης· Ἐν ταῖς ἡμέραις ἐκείναις, πληθυνόντων τῶν μαθητῶν, ἐγένετο γογγυσμὸς τῶν Ἑλληνιστῶν πρὸς τοὺς Ἑβραίους, ὅτι παρεθεωροῦντο ἐν τῇ διακονίᾳ τῇ καθημερινῇ αἱ χῆραι αὐτῶν. Προσκαλεσάμενοι οὖν οἱ δώδεκα τὸ πλῆθος τῶν μαθητῶν, εἶπον· οὐκ ἀρεστὸν ἡμᾶς καταλείψαντας τὸν λόγον τοῦ Θεοῦ, διακονεῖν τραπέζαις. Ἐπισκέψασθε οὖν, ἀδελφοί, ἄνδρας ἐξ ὑμῶν μαρτυρουμένους ἑπτά, πλήρεις Πνεύματος ἁγίου καὶ σοφίας, οὖς καταστήσωμεν, ἐπὶ τῆς χρείας ταύτης· ἡμεῖς δὲ τῇ προσευχῇ καὶ τῇ διακονίᾳ τοῦ λόγου προσκαρτερήσομεν· καὶ ἤρεσεν ὁ λόγος ἐνώπιον παντὸς τοῦ πλήθους· καὶ ἐξελέξαντο Στέφανον, ἄνδρα πλήρη πίστεως καὶ Πνεύματος ἁγίου, καὶ Φίλιππον, καὶ Πρόχορον, καὶ Νικάνορα, καὶ Τίμωνα, καὶ Παρμενᾶν, καὶ Νικόλαον, προσήλυτον Ἀντιοχέα, οὓς ἔστησαν ἐνώπιον τῶν Ἀποστόλων. Ταῦτα διερμηνεύων ὁ τῆς ἐκκλησίας διδάσκαλος Ἰωάννης ὁ Χρυσόστομος, οὕτω διέξεισι. Θαυμάσαι ἄξιον, πὼς οὐκ ἐσχίσθη τὸ πλῆθος ἐπὶ τῇ αἱρέσει τῶν ἀνδρῶν, πῶς οὐκ ἀπεδοκιμάσθησαν ὑπ᾿ αὐτῶν οἱ Ἀπόστολοι· ὁποῖον δὲ ἆρα ἀξίωμα οὗτοι εἶχον, καὶ ποίαν ἐδέξαντο χειροτονίαν, ἀναγκαῖον μαθεῖν. Ἆρα τὴν τῶν διακόνων; καὶ μὴν τοῦτο ἐν ταῖς ἐκκλησίαις οὐκ ἔστιν· ἀλλὰ τῶν πρεσβυτέρων ἐστὶν ἡ οἰκονομία; καὶ τοι οὐδέπω οὐδεὶς ἐπίσκοπος ἦν, ἀλλ᾿ οἱ Ἀπόστολοι μόνον· ὅθεν οὔτε διακόνων, οὔτε πρεσβυτέρων οἶμαι τὸ ὄνομα εἶναι δῆλον καὶ φανερόν. Ἐπὶ τούτοις οὖν κηρύσσομεν καὶ ἡμεῖς, ὥστε τοὺς προειρημένους ἑπτὰ διακόνους, μὴ ἐπὶ τῶν τοῖς μυστηρίοις διακονουμένων λαμβάνεσθαι, κατὰ τὴν προερμηνευθεῖσαν διδασκαλίαν· ἀλλὰ τοὺς τὴν οἰκονομίαν τῆς κοινῆς χρείας τῶν τότε συνηθροισμένων ἐγχειρισθέντας, τούτους ὑπάρχειν· οἳ τύπος ἡμῖν κἂν τούτῳ γεγόνασι τῆς περὶ τοὺς δεομένους φιλανθρωπίας τε καὶ σπουδῆς.
I Вас. 18: Дође (вест) до Светог и Великог Сабора да у неким местима и градовима ђакони раздају презвитерима Евхаристију, што није предано ни правилом нити обичајем: да они који немају власт да приносе (Евхаристију), раздају Тело Христово онима који (га) приносе! Па и то се дознало да се неки ђакони већ дотичу Евхаристије и пре епископа. Све ово, дакле, нека престане, и ђакони нека остају у својим границама, знајући да су они служитељи епископу и нижи су од презвитерâ (в. Јевр. 7, 7). Нека зато примају Евхаристију по реду после презвитера, било да им (је) даје епископ или презвитер. Али и нека не седе ђакони међу презвитерима, јер и то бива противу канона и реда. Ако који неће ни после ових одредби да се потчини, нека престане од ђаконства.
Трул. 7: Пошто дознасмо да у неким Црквама ђакони, имајући Црквене службене положаје (ὀφφίκια = достојанства), те због тога неки од њих, користећи (своју) дрскост и својезаконост (αὐτονομίᾳ = своѥзаконьство), седе испред презвитера, (стога) одређујемо да ђакон, макар био у достојанству, то јест у било каквој званичној Црквеној служби, не може такав седети пре презвитера, осим када, замењујући лично свога Патријарха или Митрополита, дође у други град због неког важног посла; јер тада ће, као испуњујући место онога, бити почаствован. А ако неки, користећи самосилничку дрскост, усуди се то учинити, такав нека се збаци са свога степена, и буде последњи између свих у томе чину којем припада у својој Цркви. Јер Господ наш саветује да не треба тражити прва места, по ономе што се код Светог Јеванђелиста Луке налази као учење Самога Господа нашег и Бога (Лк. 20, 46). Јер говораше позванима (на гозбу) причу, опазивши како избираху прва места: „Кад те ко позове на свадбу, не седај у прочеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе, и да не би дошао онај који је позвао тебе и њега, и рекао ти: Подај место овоме; и онда ћеш поћи са стидом да седнеш на последње место. Него када будеш позван, седи на последње место, да ти рече кад дође онај који те је позвао: Пријатељу, помакни се навише; тада ће ти бити част пред онима који седе с тобом (за трпезом). Јер сваки који себе узвишује, понизиће се, а који се понижује, узвисиће се“ (Лк. 14,8–11). А ово исто нека се држи и у осталим свештеним чиновима. Јер знамо да су узвишенија духовна од светских достојанстава.
Неокес. 15: По канону треба бити седам ђакона, макар био и велики град. Уверићеш се (о томе) из књиге Дела Апостолских (6, 16).
Лаод. 20: Не треба ђакон да седи пред презвитером, него ће сести пошто му презвитер заповеди. Тако исто ће и ђакони имати част од прислужника (= ипођакона) и свих (осталих) клирикâ.
Зонара: Пятнадцатое правило собора, бывшего в Неокесарии, так говорит: «по первоначальному правилу, диаконам седми быти должно, аще и весьма велик град. В сем удостоверен будеши из книги деяний Апостольских». Итак, отцы сего собора отменяют это правило, говоря, что не точно понимается здесь имя диаконов, употребляемое в Деяниях, и говорят в то время была забота не о тех мужах, которые имели служить при божественном священнодействии, но о служении при трапезах и о распоряжении касательно пропитания множества верующих. И приводят великого Иоанна, златого по языку, который изъясняет сказанное об этом в Деяниях и говорит, что это имя не указывает ни на диаконов, ни на пресвитеров. И эти отцы также утверждают, что семь диаконов, упоминаемые в Деяниях, не должны быть принимаемы за служащих при таинствах, но за тех, которые распоряжались, чтобы были питаемы собирающиеся около Апостолов и верующие, которых называют и для нас образцом попечения о нуждающихся и раздаяния им потребного. Настоящее правило этим и оканчивается, не прибавив ничего более из почтения, как я думаю, к отцам составившим собор в Неокесарии. Но поелику неокесарийские отцы воспользовались повествованием Деяний апостольских о семи диаконах, как основанием для своего определения, чтобы не более семи диаконов было в городе, хотя бы этот город был весьма велик; между тем как избранные Апостолами на служение были не диаконами для священнодействия, но служителями и распорядителями брашен; то из этого открывается, что они неправильно сократили число диаконов до семи и для больших городов. Поэтому неокесарийское правило не соблюдалось и прежде издания настоящего правила. Ибо Юстиниан назначил для великой церкви шестьдесят пресвитеров, сто диаконов и сорок диаконис, как это содержится в третьей книге Василик, во втором титуле; а Ираклий умножил в великой церкви число и пресвитеров, и диаконов и прочих клириков: а оба эти императора жили ранее сего Шестого собора. И прочие церкви в Константинополе имели многих клириков, и более, чем сколько назначено было для них создателями их, что можно найти в первом титуле третьей книги Василик.
Аристен: Тот, кто говорит, что, по сказанному в Деяниях, должно быть семь диаконов, пусть знает, что там говорится не о диаконах служащих при таинствах, но о служащих при трапезах. Четырнадцатое правило неокесарийского собора, руководствуясь конечно книгою Деяний, определило поставлять седмь диаконов для служения при таинствах в каждом городе, хотя бы он был весьма велик. А настоящее правило говорит, что тот собор не хорошо понял сказанное в книге Деяний о семи диаконах; ибо, говорит, в то время у Апостолов была забота не о мужах служащих божественным таинствам, но о служащих при трапезах, которым вверено было и попечение об общих нуждах собравшихся тогда верующих. Посему не должно требовать от церквей, чтобы оне, согласно с тем правилом, имели по семи диаконов для служения при божественных таинствах; но каждая, сообразно со своими доходами, должна иметь и количество пресвитеров и диаконов и остальных клириков.
Валсамон: Настоящее правило изъясняет, а лучше и исправляет 15-е правило неокесарийского собора, которое говорит: «по первоначальному правилу, диаконам седми быти должно, аще и весьма велик град. В сем удостоверен будеши из книги деяний Апостольских». Ибо оно говорит, что книга Деяний рассуждает не о диаконах, служащих во святом алтаре, но о служащих, которые имеют попечение о пропитании проповедников Христова евангелия; потому что тогда не было ни епископов, ни диаконов, ни пресвитеров. Посему, воспользовавшись для подтверждения своих слов пригодными изречениями из книги Деяний и еще толкованием великого Златоуста, отцы сего собора определили не следовать указанному, правилу. Кажется впрочем, что и прежде этого так понимали содержащееся в правиле неокесарийского собора. Ибо не смотря на то, что этот собор был ранее самого даже Первого (вселенского) собора, император Юстиниан, как оказывается из 3-ей книги Василик, определяет, чтобы в великой церкви было сто диаконов, чего он не повелел бы, если бы постановленное в правиле неокесарийского собора понималось как-нибудь иначе.