Због свађâ и потресâ, који се догађају у Цркви Божијој, неопходно је одредити и ово: да се ни на који начин не поставља епископ у оној Цркви чији је Предстојник (= епископ) још жив и још је у својој части, осим ако он сам добровољно поднесе оставку на епископију (τὴν ἐπισκοπὴν παραιτήσεται). Јер, треба најпре до краја довести, канонски испитиван, узрок због којег се (дотични) изгони из епископије (τῆς ἐπισκοπῆς ἐκδιώκεσθαι), и тек потом, пошто он буде свргнут, другога уместо њега поставити у епископство (εἰς τὴν ἐπισκοπήν). Ако пак неки од епископâ, остајући у својој части, нити жели да поднесе оставку, нити хоће да свој народ пастирствује, него се удаљи из своје епископије и преко шест месеци борави у другом месту, а није задржаван (тамо) ни царском заповешћу, нити извршујући неку службу свога Патријарха, нити је захваћен неком тешком болешћу која га чини сасвим непокретним, такав, дакле, који није спречен ниједним од споменутих разлога, а удаљио се из своје епископије, и преко шест месеци борави у другом месту, биће сасвим лишен и части и достојанства епископа. Јер за онога који пренебрегава поверено му стадо, и проведе време преко шест месеци у другом месту, Свети Сабор одреди: да буде сасвим лишен архијерејства (τῆς ἀρχιερωσύνης) којим је постављен да пастирствује, и на његово место епископства (τῆς ἐπισκοπῆς) да се уместо њега постави други.
Διὰ τὰς φιλονεικίας τε καὶ ταραχάς, τὰς ἐν τῇ τοῦ Θεοῦ ἐκκλησίᾳ συμβαινούσας, καὶ τοῦτο ὁρίσαι ἀναγκαῖόν ἐστι· τό, μηδενὶ τρόπῳ ἐπίσκοπον καταστῆναι ἐν τῇ ἐκκλησίᾳ, ἧς ἔτι ὁ προεστὼς ζῇ καὶ ἐν τῇ ἰδίᾳ συνίσταται τιμῇ, εἰμὴ αὐτὸς ἑκὼν τὴν ἐπισκοπὴν παραιτήσεται. Χρὴ γὰρ πρότερον τὴν αἰτίαν τοῦ μέλλοντος τῆς ἐπισκοπῆς ἐκδιώκεσθαι, κανονικῶς ἐξεταζομένην, εἰς πέρας ἄγεσθαι, εἶθ' οὕτω, μετὰ τὴν αὐτοῦ καθαίρεσιν, ἕτερον ἀντ᾽ αὐτοῦ εἰς τὴν ἐπισκοπὴν προβιβάζεσθαι. Εἰ δέ τις τῶν ἐπισκόπων, ἐν τῇ ἰδίᾳ συνιστάμενος τιμῇ, μήτε παραιτεῖσθαι βούλοιτο, μήτε τὸν οἰκεῖον ἐθέλοι ποιμαίνειν λαόν, ἀλλὰ τῆς οἰκείας ἀποστὰς ἐπισκοπῆς ὑπὲρ τὸ ἐξάμηνον ἐν ἐτέρῳ διατρίβοι τόπῳ, μήτε βασιλικῷ προστάγματι κατεχόμενος, μήτε ταῖς τοῦ οἰκείου πατριάρχου λειτουργίαις ὑπηρετούμενος, μήτε μὴν ὑπὸ νόσου χαλεπῆς τε καὶ ἀκινησίαν ἐμποιούσης παντελῆ συνεχόμενος, ὁ τοιοῦτος οὖν, ὁ κατὰ μηδεμίαν τῶν εἰρημένων προφάσεων κωλυόμενος, τῆς οἰκείας ἀφιστάμενος ἐπισκοπῆς καὶ ὑπὲρ τὸν ἐξαμηνιαῖον χρόνον ἐν ἑτέρῳ διατρίβων τόπῳ, τῆς τοῦ ἐπισκόπου τιμῆς τε καὶ ἀξίας ἀλλοτριωθήσεται παντελῶς. Τὸν γὰρ τῆς ἐμπιστευθείσης αὐτῷ καταμελοῦντα ποίμνης καὶ ἐν ἑτέρῳ ὑπὲρ τὸ ἑξάμηνον χρονοτριβοῦντα τόπῳ, ὥρισεν ἡ ἁγία σύνοδος τῆς ἀρχιερωσύνης, δι' ἧς ποιμαίνειν ἐτάχθη, παντελῶς ἀλλότριον καθιστᾶναι, καὶ εἰς τὸν αὐτοῦ τῆς ἐπισκοπῆς τόπον ἕτερον ἀντ' αὐτοῦ προχειρίζεσθαι.
III Вас. 9: Пошто богонадахнуто Писмо каже: „Све ради размишљено“ (μετὰ βουλῆς = саветно – Сирах 35, 19), зато они који су добили (у део) свештену службу треба нарочито да гледају да са сваком марљивошћу размишљају о свему шта (им) треба чинити. Јер који хоће тако да живе, у доброј им нади стоје ствари њихове, и бива да им као уз ветар (= успешно) све иде по жељи; и та је реч сасвим правилна. Али, бива да некад тешка и неподношљива жалост (λύπη = туга) оптерети ум, и страшно га помути, и одвоји га од стремљења ка дужности, и убеди га да оно што је неправедно (= некорисно) види као нешто корисно. Тако нешто видимо да се догодило најблагочестивијем и најбогољубивијем епископу Евстатију. Јер, као што је посведочено, рукоположен је (и постављен) канонски, но узнемираван (= смућиван), како вели, од неких (људи) и упавши у неочекиване околности, и затим од превелике безвољности за рад (ἀπραγμοσύνης = непрактичности), и уморан од подношења брига, наметаних му пословима, мада је могао да одбија ружне критике (= клевете) противникâ, он је, не знамо како, поднео писмену оставку. Требало је, међутим, кад је већ једном узео у руке свештеничко старање, да се истога држи са духовном бодрошћу, и да се подухвати трудова и добровољно подноси зној за награду. Но пошто је једном показао себе малодушним, доживевши то више од безвољности (ἀπραγμοσύνης = непрактичности) неголи од лењости и нехата, ваша је Богочестност нужно изабрала и поставила (κεχειροτόνηκεν) (уместо њега) најблагочестивијег и најбогочеснијег брата нашег и саепископа Теодора да се стара о Цркви. Јер није било нормално да иста (= Црква) обудови и да стада Спаситељева буду без старатеља. Но пошто је (Евстатије) плачући дошао споменутом најбогочеснијем епископу Теодору, не спорећи о граду, нити о Цркви, него тражећи сада само част и звање епископа (τῆν τοῦ ἐπισκόπου τιμὴν καὶ κλῆσιν), сви се сажалисмо на старца и сматрасмо за заједничку (нам) сузу његову, те похитасмо да дознамо да ли је споменути (Евстатије) подвргнут законитом свргнућу или је изобличен за неке преступе од оних који су блатили његов углед. И пошто смо дознали да ништа такво није учинио, него је споменутоме (Евстатију), уместо (неког) преступа, то била већма – сама оставка. Зато ни вашој Богочестности нисмо замерили што је правилно рукоположила (= поставила) на његово место споменутог најблагочестивијег епископа Теодора. Но, пошто није нормално, јако се спорити са безвољношћу (= непрактичношћу) човека, него је већма требало смиловати се на старца, који је тако дуго времена био ван роднога града и очинског дома, одлучисмо и одредисмо, без сваког спорења, да исти (Евстатије) има звање и част и општење епископа (τὸ τῆς ἐπισκοπῆς ὄνομα καὶ τὴν τιμὴν καὶ κοινωνία). Али тако, да он нити рукополаже, нити да заузевши Цркву свештенослужи сопственом влашћу, него тек када га узме са собом, то јест дозволи му, ако треба, брат и саепископ (Теодор), по расположењу и љубави у Христу. Ако се пак одлучи нешто снисходљивије за њега, или сада или после овога, и то ће бити угодно Светом Сабору.
Антиох. 17: Ако неки епископ, примивши епископско рукоположење и одређен да предстоји народу (προεστάναι λαοῦ = застоупати люди), не прихвати ту службу (λειτουργίαν), нити пристаје да пође у поверену му Цркву, такав нека је изопштен (ἀκοινώνητον = необщьноу = без општења), докле не буде принуђен да прихвати, или док потпуни Сабор обласних епископâ не одлучи нешто о њему.
Сард. 12: Осија епископ рече: Пошто не треба ништа изоставити, нека се и ово одреди: Неки од браће саепископа по градовима, у којима су постављени за епископе, изгледа да имају врло мало својих имања, док у другим (= туђим) местима (имају) велике поседе, од којих могу помагати и сиромасима. Сматрам, зато, да им треба допустити, да, ако хоће да пођу на своје поседе и да сабирају плодове, да три недеље дана, то јест три седмице, остају на својим поседима, и да у оближњој Цркви, у којој презвитер држи Сабрање (= Литургију), ту и он (= епископ), да не изгледа да бива без Саборовања (у Цркви), сабира се и литургише (συνέρχεσθαι καὶ λειτουργείν = съходитисѧ и слоужити), те да не бива често у граду где је епископ. Јер оваквим начином и његови послови (у Цркви) неће претрпети никакву штету због његова одсуства, а (уједно) избегнуће прекор за гордост и таштину. Сви епископи рекоше: Угодан је и овај (канонски) исказ.
Картаг. 71: И опет би угодно (одредити): да ниједан епископ не сме, оставивши своју главну (τῆς αὐθεντικῆς= властну) катедру, прелазити у другу постојећу Цркву у области, нити се о својој (личној) ствари више но што је потребно бавити, пренебрегавајући старање и стално држање (συνεχείας = frequentationeme = съдьрждниѩ) своје катедре.
Петр. Алек. 10: Зато није разложно (εὔλογον) да ни клирици, који су сами пошли (на мучеништво), па су пали, а затим се опет на подвиг вратили, да остану даље у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), јер су напустили стадо Господње и себи љагу навукли, што ниједан од Апостола није учинио. Јер и блажени Апостол Павле, који је многа гоњења претрпео и многе подвиге борби показао, знајући да је „боље отићи и са Христом бити“, (ипак) додаје и каже: „Али остати у телу, потребније је ради вас“ (Флб 1, 24). Јер, „гледајући не своју корист, него многих, да се спасу“ (1Кор 10, 33), сматрао је да је нужније од свога успокојења да остане са браћом и стара се о њима. Који хоће да „учитељ буде у учењу (своме), постајући образац за верне“ (Рм 12, 7). Отуда они који, просуђивани (ἐπιδικαζόμενοι) у тамници, отпадоше од (свештене) Службе, и опет се повратише, врло су безосећајни. Јер како траже оно што су напустили, кад су могли бити браћи врло корисни у таквом времену? И док нису били погрешили, имали су извињење за свој неразуман поступак; али кад су пали, као погорђени и на себе љагу навукли, више не могу свештенослужити (λειτουργεῖν). Зато нека се у смиреноумљу већма старају, како ће, преставши са сујетом, окончати (свој живот). Јер им је довољно општење (ἡ κοινωνία), са надзором и тачношћу, које бива с два разлога: и да не изгледају да на силу грабе да одавде (= из живота) отиду; и да се неки, који су пали, не изговарају као да су због епитимије клонули (духом). Овакви ће више од свих имати срамоту и стид, као онај који је темељ положио, а није могао да доврши. Јер ће, вели, „сви пролазници почети ругати му се, говорећи: Овај човек постави темељ, и не могаше да доврши“ (Лк 14, 29-30).
Кирил Алек. 3: А писмену оставку каже (тај Петар) да није дао по својој вољи, него по принуди и из страха и због претње неких. А и иначе је (јасна) ствар: да није угодно установама (τοῖς θεσμοῖς) Цркве да неки од јерургâ (= свештенослужећих) подноси писмене оставке. Јер, ако су достојни да литургишу (= служе), нека у томе и буду (= остану); а ако су недостојни, нека не одлазе оставком, него већма кад су осуђени за ствари (= дела), на које неко износи многи приговор, пошто се налазе ван сваког (Црквеног) поретка. Поздрави Братство које је с тобом, а тебе поздравља у Господу братство које је са нама.