Да не треба, осим канонских појаца (Псалтира), који узлазе на амвон и из књиге (Псалтира) певају, неки други да певају (Псалтир) у Цркви.
Осим каноничких појача, који на амвон стају и из књиге поје, нико други не може појати у цркви.
Περὶ τοῦ μὴ δεῖν πλὴν τῶν κανονικῶν ψαλτῶν, τῶν ἐπὶ τὸν ἄμβωνα ἀναβαινόντων καὶ ἀπὸ διφθέρας ψαλλόντων, ἑτέρους τινὰς ψάλλειν ἐν ἐκκλησίᾳ.
Ап. 26: Од оних који су нежењени ступили у клир, заповедамо, да се могу (потом) женити, ако хоће, само чтеци и појци.
I Вас. 16: Они презвитери, или ђакони, или уопште који се каноном испитују (= клирици), који дрско, немајући пред очима ни страх Божији, нити знајући Црквени канон (Апостолски 14–16), остављају своју Цркву, такви никако не требају бити примљени у другу Цркву, него их треба свакако приморати да се поврате у своје парохије (παροικίας = епархије, тј. парохије); или, ако устрају (противећи се), нека буду одлучени (ἀκοινωνήτους = ван општења). Ако се пак који (епископ) усуди да отме (клирика) припадајућег другоме (епископу), и у својој га Цркви постави (χειροτονῆσαι /у виши чин/), без сагласности његовог епископа од кога је тај клирик отишао, такво постављење (χειροτονία) нека је неважеће.
Трул. 4: Ако се неки епископ или презвитер или ђакон или ипођакон или чтец или појац или вратар, смеша са женом Богу посвећеном, нека се свргне, јер је невесту Христову оскврнио; а ако је лаик, нека буде одлучен.
Трул. 33: Пошто смо дознали да се у Јерменској земљи примају у клир само они који су из свештеничког рода, чиме, тако поступајући, следе јудејским обичајима, а неке од њих и без пострижења постављају за свештенопојце и читаче Божанског Закона, решисмо: да од сада, они који хоће неког да узведу у клир, не смеју гледати на род (= порекло) постављанога, него да испитују да ли су, сходно изнетим у Светим Канонима условима, достојни да се постављају у клир, и њих нека производе у Црквену службу, било да јесу или нису од предака свештеника. Али и не треба допуштати никоме да, по поретку постављаних у клир, народу са амвона чита Божанствене речи (Св. Писма), ако дотични није примио свештено пострижење и канонски добио благослов од свога (архи)пастира. Ако се ко затече да поступа против прописанога, нека буде одлучен.
Трул. 75: Који долазе у Цркве ради певања, желимо да не употребљавају гласове непримерене, и не принуђују природу на крике, нити да избирају нешто што је неодговарајуће и несвојствено Цркви, него са највећом пажњом и скрушеношћу да приносе песме Видиоцу скривености Богу (τῷ τῶν κρυπτῶν ἐφόρῳ Θεῷ = таиныхь видцоу Богоу), јер је и Света Реч (Божија) учила „да синови Израиљеви буду побожни“ (εὐλαβεῖς = благобоѧзниви). (ЗМојс. 15, 31).
VII Вас. 14: Да поредак влада у свештенству јасно је свакоме; а да се са тачношћу држе свештеничка произвођења, угодно је Богу. Али пошто видимо да неки без рукопроизвођења (ἐκτὸς χειροθεσίας) од детињства добијају постриг клирика, а не добивши од епископа хиротесију (= полагање руку), и читају на (Црквеном) Сабрању са амвона, чинећи то неканонски, заповедамо: да од сада то не бива. А исто држати и за монахе. Рукопроизвести, пак, чтеца дозвољено је свакоме игуману само у своме Манастиру, ако је сам игуман био рукопроизведен од епископа на игуманско предстојништво, а (притом) је он очигледно презвитер. Исто тако, по староме обичају, и хороепископи треба, по дозволи епископа, да производе чтеце.
Лаод. 59: Да не треба у Цркви говорити посебне (ἰδιωτικούς) песме, нити неканонске књиге, него само канонске књиге Старога и Новога Завета.
Картаг. 103: И ово би угодно (одредити): да сви врше молитве (ἱκεσίας = precibus = молбе, прозбе) које су на Сабору потврђене, било почетне (молитве), било за време Приношења, било при полагању руку; а уопште друге, противне вери, никада не произносити, него нека се изговарају оне које су од мудријих сабране.