За оглашене који су пали (у време гоњења), Свети и Велики Сабор одлучи: да (кад се обрате) само три године буду са онима који слушају (Св. Писмо), после тога нека се моле са оглашенима.
У погледу оглашених, а који су пали били, свети и велики сабор наређује, да они за три године проведу са онима који слушају, и за тијем нека се моле заједно са оглашенима.
Περὶ τῶν κατηχουμένων, καὶ παραπεσόντων, ἔδοξε τῇ ἁγίᾳ καὶ μεγάλῃ συνόδῳ, ὥστε, τριῶν ἐτῶν αὐτοὺς ἀκροωμένους μόνον, μετὰ ταῦτα εὔχεσθαι μετὰ τῶν κατηχουμένων.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
I Вас. 11: За оне који су у време Ликинијеве тираније (318–323. г.) одступили (од вере) без принуде, или без одузимања (им) имања, или без опасности, или нечега сличнога, Сабор одлучи, да, иако су били недостојни човекољубља, ипак да се милостиво поступи према њима. Који се, дакле, искрено покају нека три године проведу међу слушајућима (Св. Писмо) као верни, и седам година нека припадају (с покајницима, молећи опроштај), и две године нека учествују са народом у молитвама, без Приноса (= без Причешћа у Литургији).
I Вас. 12: А они који су позвани благодаћу (у веру = Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве (римске војске), али се после вратише на своју бљувотину као пси (2Петр. 2, 22), тако да неки и сребро употребише и (разним) угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви (кад се обрате), после трогодишњег слушања (Св. Писма), нека десет година припадају (с покајницима, молећи опроштај). Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који (од таквих), са страхом (Божијим) и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који (епитимију) равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у Цркву (= Храм) довољна за обраћење, такви нека испуне све време (одређеног кајања).
I Вас. 13: За оне пак (од наведених), који буду на самрти, чуваће се и сада стари и канонски закон, тако да: ако је неко на исходу (живота), нека не буде лишен последњег и најпотребнијег напуства (ἐφοδίου = Причешћа). Али ако се, као већ оплакан и удостојен Причешћа, поврати опет међу живе, такав нека буде само у молитви са онима који су у (пуном) општењу. И уопште, о свакоме који је на исходу (живота), а тражи учешће (= Причешће) у Евхаристији, епископ, после провере, нека му подели од Приноса (= Причешћа Литургије).
Трул. 96: Који се кроз Крштење обукоше у Христа (Гал. 3, 27), исповедише даће подражавати његов живот у телу (τὴν ἐν σαρκὶ αὐτοῦ πολιτείαν μιμεῖσθαι = иже въ плъти ѥго житию оуподобитисѧ). Зато, оне који умишљеним плетеницама намештају кинђурење косе на глави, на штету оних што их гледају, те тако замамљују неутврђене душе, лечимо (их) Отачки кроз одговарајућу епитимију, васпитавајући их и учећи да живе целомудрено, те да, остављајући обману и таштину материјалног, свагда преносе ум (свој навише) ка непропадљивом и блаженом животу, и да честито у страху (Божјем) имају понашање, и, колико је могуће, Богу се приближују очишћењем кроз (Христоподобно) живљење, и да већма унутрашњег него ли спољашњег човека украшавају врлинама и добрим и непорочним владањем (1Петр. 3, 3–4), тако да у себи не носе никакав остатак ђавоље обмане. А ако неко поступа против овога канона, нека буде одлучен (од Причешћа).
Неокес. 5: Оглашени, ако улази у Цркву (Κυριακόν = Господњи /Храм/) и стоји у реду оглашених, па сагреши, ако је међу онима што клече, нека, више не грешећи, пређе у слушаоце (Св. Писма); а ако и као слушалац још греши, нека буде изагнан (ван Цркве).
Лаод. 19: Да треба (на Св. Литургији), после проповеди епископа, најпре посебно чинити молитве за оглашене, па кад оглашени изиђу, да бива молитва за кајуће се; и кад и ови, по полагању (на њих) руке, изађу, тада нека бивају за верне три молитве: једну, прву, чинити тајно, а другу и трећу вршити на глас. Потом тако давати мир (= пољубац мира), па пошто презвитери даду мир (= пољубац) епископу, тада ће лаици (епископу и узајамно) давати мир (= пољубац), и тако свршавати Свето Приношење (τὴν ἁγίαν Προσφορὰν ἐπιτελεῖσθαι = свѧтоѥ приношениѥ съвьрьшити = вршити Св. Евхаристију); и само је свештеним лицима допуштено да улазе у Жртвеник (= Олтар) и причешћују се (тамо).
Вас. Вел. 20: Које женске, будући у јереси, положише завет девичанства, па после тога изабраше брак, не сматрам да их треба осуђивати. „Јер оно што закон говори, говори онима који су у закону“ (Рм 3, 19). А које још нису прихватиле јарам Христов, не познају ни закон Господњи, тако да се могу примити у Цркву, имајући са свим другим и у овоме опроштај од (праве) вере у Христа. И уопште све што бива у животу током оглашења (=катихизације), не потпада под одговорност. Такве пак, очигледно, Црква не прима без Крштења, тако да су њима најважнија преимућства (τὰ πρεσβεῖα = почасти) (препо)рођења (= Св. Крштења).
Тим. Алек. 4: Питање 4. Ако неко, будући оглашен, болујући сиђе с ума и не може да сам исповеди веру, а родбина његова моли да прими Свето Крштење док још живи, треба ли да га прими, или не? Одговор. Треба да прими, ако га нечисти дух не искушава.
Тим. Алек. 6: Питање 6. Ако је оглашена (=некрштена) жена пријавила своје име, да ће се просветлити (Св. Крштењем), па на дан Крштења дође јој уобичајено за женске (= циклус), треба ли је тога дана просветлити, или одложити, и колико одложити? Одговор. Треба одложити, док се не очисти.
Кирил Алек. 5: Ако неки подносе искључење (из општења = Причешћа у Цркви) будући под епитимијом због (својих) грехова, па им дође да скончају (= умру) још будући оглашени, нека се крсте, и нека не путују (на онај свет) из људских стварности без удела у Благодати, то јест непричешћени (ἀκοινώνητοι). Јер и ово приличи да установе Цркве пазе на то. Поздравите Братство, које је са вама, а које је са нама, поздравља вас у Господу.
Зонара: Если некоторые, присоединившись к вере и быв оглашенными, отпадут, святые отцы определили низводить таковых из чина и состояния оглашенных, и подвергать их епитимии слушающих на три года, а потом опять возвращать их в прежний чин и состояние, и молиться им вместе с оглашенными.
Аристен: Если какой оглашенный отпадет, таковый три года да послушает, - и только, а потом пусть молится с оглашенными. Два вида оглашенных: одни только – что приступили, а другие сделались уже более совершенными, быв довольно наставлены в истинах веры. Итак более совершенный оглашенный, если отпадет и согрешит, не оставляется без епитимии, хотя и святое крещение достаточно для омытия всякой душевной скверны; но поставляется в разряд слушающих, и чрез три года опять молится вместе с оглашенными. Ищи еще 5-е правило Неокесарийского собора.
Валсамон: Святые отцы определяют: от неверия обратившегося к истинной вере и оглашенного, но после оглашения опять впавшего в заблуждение и пожелавшего прежнего идолослужения, если опять обращается, не просто принимать на место оглашенных, но прежде в течение трех лет стоять ему вне храма с слушающими; а по исполнении сего времени восстановить его в прежний чин и состояние оглашенных.