Ако нека жена остави свога мужа и хоће да се удаљи (од њега), гнушајући се брака, нека је анатема.
Која жена остави свога мужа и хоће да се уклони, јер се брака гњушава, нека је анатема.
Εἴ τις γυνὴ καταλιμπάνοι τὸν ἄνδρα καὶ ἀναχωρεῖν ἐθέλοι, βδελυττομένη τὸν γάμον, ἀνάθεμα ἔστω.
Ап. 5: Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не изгони своју жену) под изговором побожности (εὐλαβείας). Ако је изагна, нека буде одлучен (од општења = Причешћа), а ако остане упоран (у томе), Нека се свргне (= рашчини).
Ап. 48: Ако неки лаик (=верник) прогна жену своју, па узме другу, или (узме) од другога отпуштену, нека буде одлучен.
Ап. 51: Ако се неки епископ, или презвитер, или ђакон, или уопште (неко) из свештеничког каталога (= клира), уздржава од брака, и меса, и вина, не ради подвижништва (δι’ ἄσκησιν = ради вежбања у добру - ср. 1Кор. 7, 5), него из гнушања, заборављајући да је све (створено) „врло добро“ и да је Бог „створио човека мушко и женско“ (Пост. 1, 27. 31), него хулећи осуђују творевину (Божију) — такав или нека се исправи, или нека буде свргнут и искључен из Цркве. Исто тако и лаик (= монах и световњак).
Трул. 13: Пошто смо дознали да је у Цркви Римљанâ као канон прихваћено да они, који ће бити удостојени рукоположења за ђакона или презвитера, имају се обавезати да се више неће спајати са својим женама, ми, (стога), следујући староме канону апостолске тачности и поретка (Апостолски канони 5 и 51), хоћемо да свештених особа законити брак остане и сада (надаље) на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се они лишавају у одговарајуће време међусобног општења. Тако, ако се неко нађе достојан рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера, такав нека се нипошто не спречава да узиђе на тај степен живећи са законитом женом, нити да се у време рукоположења од њега захтева да исповеди (= обећа) да ће одступити од законитог општења са својом женом, да тиме не будемо принуђени да вређамо Богом установљени и Његовим присуством благословени брак (Јн. 2, 1–11). Јер глас Јеванђеља говори: „Што је Бог саставио, човек да нераставља“ (Мт. 19, 6); и Апостол учи: „Брак је частан и постеља чиста“ (Јевр. 13 ,4); и (опет): „Јеси ли се привезао за жену? не тражи да се раздрешиш“ (1Кор.7, 27). А знамо да, као што и у Картагени окупљени (Оци), промишљајући о чистоти живота свештенослужитељâ, рекоше: „да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, да у своја договорена времена уздржавају се од супружница“ (1Кор. 7, 5); „да бисмо, оно што је кроз Апостоле предано и од саме старине држано, и ми такође држали, знајући време сваке ствари (Пропов. 8, 17), а нарочито поста и молитве. Јер треба они, који Светом Жртвенику предстоје, да у време служења (μεταχειρήσεως = употребе) Светињâ, у свему буду уздржљиви, да би могли добити оно што од Бога у простоти траже“ (Картагенски 3, 4, 25, 70). Ако се пак неко усуди, идући противно Апостолским канонима (Апостолски 5. и 51), некога од свештених лицâ: презвитерâ или ђаконâ или ипођаконâ, да лиши свезе и општења са законитом женом, нека буде свргнут. Тако исто, ако неки презвитер или ђакон, под изговором побожности, одагна своју жену, нека буде одлучен (од општења); а ако остане упоран, нека се свргне.
Трул. 87: „Која остави свога мужа, ако пође другоме, прељубница је“, по Светом и Божанственом Василију (канон 9), који је ово добро навео из пророштва Јеремијиног (3, 1): „Ако постане жена другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него упрљана нека се прља“; и опет: „Који има прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Дакле, „ако се покаже да је (жена) без разлога отишла од мужа, он је достојан снисхођења, а жена епитимијâ; а снисхођење је њему – у давању општења у Цркви“ (πρὸς τὸ κοινωνεῖν τῇ Ἐκκλησίᾳ = къ обьщению Церкви) (Василијев канон З5). „Онај пак који остави законито му сједињену жену, и доведе другу, по изреци Господњој (Лк. 16, 18), подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају (Св. Писмо), три године припадају (тражећи опроштај), и (тек) седме године стоје са вернима, и тако се удостојавају Приношења (= Причешћа), ако се са сузама покају“ (Св. Василије, канон 77).
Гангр. 1: Ако неко куди брак, и гнуша се или укорева жену која с мужем својим спава, а верна је и побожна, као да (у браку) не може ући у Царство Божије, нека је анатема.
Гангр. 4: Ако ко прави разлику односно ожењеног презвитера: да не треба, кад он врши Литургију, примати Причешће од њега, нека је анатема.
Гангр. 9: Ако ко живи у девичанству или уздржаности, као удаљујући се од брака зато што се гнуша истог, а не ради самог девичанства као (по себи) доброг и светог, нека је анатема.
Гангр. 10: Ако се ко од девствујућих ради Господа, преузноси над ожењенима, нека је анатема.
Зонара: Не добро доброе, если не добро совершается. Ибо доброе дело – целомудрие и воздержание от совокупления в браке, но когда оно бывает по учению великого Павла, который говорит: не лишайте себе друг друга, точию по согласию. И опять: жена своим телом не владеет, но муж, такожде и муж своим телом не владеет, но жена (1 Кор. 7, 4. 5). А если жена оставляет мужа, не желающего разлучения с нею, или муж – жену, не желающую развода, и расторгнуть брак хочет одно из сожительствующих лице, избегая законного сожития, как гнусного, то подвергается анафеме.
Аристен: И те жены, которые расторгают союз с мужьями, гнушаясь браком, анафема.
Валсамон: Великий Павел говорит супругам: не лишайте себе друг друга, точию по согласию. И опять: жена своим телом не владеет, но муж; и муж своим телом не владеет, но жена (1 Кор. 7, 4. 5). Таким образом оставившая мужа по причине гнушения законным браком, предается анафеме, как противящаяся Божией заповеди, которая соединила супругов в плоть едину, и прочим божественным писаниям. Тоже самое и по отношению к мужьям. И это, когда кто-нибудь отделится от своего супруга по таковой причине. Ибо если сделает это по причине стремления к монашеской жизни, не будет подлежать обвинению.