За сведоке, ради сведочења, не треба примати оне за које је одлучено да се ни као тужиоци не примају, или још ни оне које тужилац наведе из свога дома. Сведочење пак у узрасту до четрнаест година, не може се примати.
Μάρτυρας δὲ εἰς μαρτυρίαν μὴ εἰσδέχεσθαι τοὺς μηδὲ πρὸς κατηγορίαν εἰσδεχθῆναι παραγγελθέντας ἢ ἔτι μὴν οὓς αὐτὸς ὁ κατήγορος ἐκ τοῦ ἰδίου οἴκου προσκομίσει. Μαρτυρία δὲ ἐντὸς κείρας ἐνιαυτῶν δεκατεσσάρων μὴ προσδεχθείη.
Ап. 75: Нека се не прима јеретик да сведочи противу епископа, али ни само један верник. Јер треба „на устима два или три сведока да остане свака реч“ (Мт. 18, 16; 1Тим. 5, 19).
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
Картаг. 8: Нумидије, епископ Максулитански, рече: Има много оних који су недоброга (= неваљалога) владања, који сматрају да треба било како да туже Оце и епископе. Треба ли такве примати, или не? Аврелије епископ рече: Ако је, дакле, угодно вашој Љубави да се, оних који су уплетени у неке мржње, одбацује глас оптужбе против Отаца? Сви епископи рекоше: Ако је такав покварен (διαβεβλημένος = criminosus), нека се не прими (оптужба).
Картаг. 19: Аврелије епископ рече: Ако неки епископ бива оптужен, тужилац има изнети ствар пред прве епископе (= митрополите) у тој земљи, а оптужени да не буде лишен општења (τῆς κοινωνίας = communione). Ако ли (оптужени), будући писмено позван на суд да одговара пред изабранима да суде, уопште се не јави у одређени дан, то јест у року од једног месеца од дана кад се покаже да је писмо примио; па ако докаже (= поднесе) истините и нужне разлоге, који су га спречили да дадне одговор за изнето против њега, нека у току другог месеца има потпуну прилику (за одбрану); после пак другога месеца нека нема општења, док не докаже да је чист (καθαρός = невин). Ако ли не хтедне доћи ни на свеопшти годишњи Сабор, да се бар ту заврши његова ствар, судиће се као да је сам против себе изрекао пресуду. А за то време док је ван општења, да нема општења ни у својој Цркви, нити у парикији (ἐν παροικίᾳ = parochia = у /целој/ Цркви). Тужилац пак његов, ако се није нигде уклањао у оне дане док се ствар разматрала, нека се никако не лишава општења. Ако ли се некуда уклонио и сакрио, па се (оптужени) епископ васпостави у општење, нека се тужилац искључи из општења, али тако да му се не одузме прилика (за потврду) тужбе у тој ствари, ако може да докаже да у датом року, не што није хтео, него није могао доћи (на суд). А јасно је и то, да, док траје истрага о тој ствари на суду епископа, ако је (дошло суду) да је лице тужиоца било оптужено, неће се он примити као тужилац, осим ако захтедне да се о његовој (личној) ствари, а не о црквеној, води истрага.
Картаг. 30: Такође би угодно (одредити): да оптужени, или тужилац, у месту одакле је оптужени, ако се боји каквог насиља од наметљивог мноштва (светине), нека изабере себи оближње место, у коме му неће бити тешко довести сведоке (пред суд), где ће се ствар решити.
Картаг. 59: Треба још замолити (цареве) да се удостоје одредити да: ако неки (хришћанин) хтедне обновити судски поступак у Цркви, на основу апостолског права, које припада Црквама (1Кор. 6, 1–5), па једна од странака је можда незадовољна пресудом клирика, не може се пред суд позивати да сведочи онај клирик који је претходно ту ствар (судски) судио, или је суђењу присуствовао; и да се не позива (на суд) да сведочи неко ко је близак са црквеним лицем.
Картаг. 128: Угодно би свима (решити): да, пошто је одредбама пређашњих Сабора односно особа које могу подносити тужбе на клирике, било установљено, али није тачно означено које се особе не могу примати, ради тога одређујемо да се не може правилно примити да подноси тужбу онај који је већ био одлучен од општења и још је у том одлучењу, било да је клирик, или лаик тај који хоће да тужи.
Картаг. 129: Такође би угодно (одредити): да се не примају тужбе ни од робова, ни од ослобођених, нити од свих оних које не примају за криминалне тужбе грађански закони; и још ни од оних који имају на себи љагу срамоте, то јест: од глумаца, и од свих оних особа које се баве срамотним пословима, и још такође ни од јеретикâ, или незнабожацâ, или Јудејâ. Али, ипак, свима овима, којима се пориче оваква тужба, не може се порицати слобода да подносе тужбе по својим приватним стварима (= узроцима).
Картаг. 130: Такође би угодно (решити): да, сваки пут кад се од тужилаца изнесе много преступа противу клирика, па се од њих не може доказати ни онај о коме се прво повела истрага, не треба њих (= као тужиоце) примити да износе остале (преступе).
Картаг. 132: Тако исто би угодно (одредити): да, кад епископ каже да је неко насамо њему свој преступ исповедио, а тај пориче, тај епископ нека не сматра да му је увреда тиме нанесена, што се њему једноме не верујем макар и кад наведе да због смућења (= саблазни) своје савести неће да општи са порицатељем (преступа).