Убиства у ратовима Оци наши нису бројали у убиства, дајући опроштај (=снисходећи), како ми се чини, браниоцима чедности (=целомудрености) и Благочешћа (εὐσεβείας = Праве вере Хришћанске). Уосталом, било би добро саветовати да се они, пошто им руке нису чисте, за три године уздржавају само од Причешћа.
Τοὺς ἐν πολέμοις φόνους οἱ Πατέρες ἡμῶν ἐν τοῖς φόνοις οὐκ ἐλογίσαντο, ἐμοὶ δοκεῖ συγγνώμην διδόντες τοῖς ὑπὲρ σωφροσύνης καὶ εὐσεβείας ἀμυνομένοις. Τάχα δὲ καλῶς ἔχει συμβουλεύειν, ὡς τὰς χεῖρας μὴ καθαρούς, τριῶν ἐτῶν τῆς κοινωνίας μόνης ἀπέχεσθαι.
Анк. 22: За намерна убиства, треба (убице) да припадају (све време с покајницима), а тек на крају живота да се удостоје Савршеног (= Причешћа).
Анк. 23: За ненамерна убиства, пређашња наредба заповеда: да за седам година могу добити Савршено општење (= Причешће), проходећи установљене степене (кајања); друга пак наредба заповеда да требају испунити време од пет година.
Атанас. Вел. 1: Све творевине Божије су добре и чисте, јер ништа некорисно или нечисто није створила Реч Божија. „Јер смо ми Христов миомир међу онима који се спасавају“ (1Кор 2, 15), по Апостолу. Али пошто су стреле ђаволове различите и многоврсне, и он чини да се мисао безазленијих узнемирује, и спречава браћу од уобичајеног вежбања (γυμνασίας = подвига), сејући у њима мисли нечисте и прљаве, хајде да укратко, благодаћу Спаситеља нашег, одагнамо и превару лукавога и утврдимо мисао простијих. „Чистима је све чисто, а код нечистих и савест и све је оскврњено“ (Тит 1, 15). А чудим се лукавости ђавола, да он сâм, будући трулеж и пропаст, подмеће наизглед мисли чистоте, а то што чини јесте већма замка неголи искушење. Јер, како претходно рекох, да одврати подвижнике од уобичајеног и спасоносног учења, и наизглед их у томе држи, он им покреће таква бубњања (βομβύκια =страхове - Зонара), која никакве користи животу не доносе, него празне распре и брбљарије, којих се треба клонити (2Тим 2, 23). Јер, реци ми, љубљени и најпобожнији (брате), какав грех или нечистоту има неко природно истечење? Као кад би неко хтео сматрати кривицом и слине што из ноздрва излазе, и пљувачку из уста; а још можемо казати и више: излучења стомака, која су живом бићу неопходна за живот. И још, „ако верујемо да је човек дело руку Божијих“, сходно Божанским Писмима (Пс 137, 8), како је могло од чисте Силе (Божије) настати неко дело прљаво? И ако „смо род Божији“, сходно Божанским Делима Апостолским (17, 28), ништа у себи нечисто немамо. Јер, само се тада прљамо, кад чинимо најсмрдљивији грех. А када невољно бива неко природно истечење, тада, по природној нужди, како рекосмо, и то подносимо. Али, пошто неки хоће само да противрече правилно казаноме, боље рећи Божијим створењима, те изврћу и Јеванђелску реч, (која каже): „да не прља човека оно што улази, него оно што излази“ (Мт 15, 11), потребно је да изобличимо и ову њихову неразумност, пошто то не бих (чак) назвао питањем. Јер, најпре, будући неутврђени, они по своме незнању изврћу и (Света) Писма. А та Божанска реч оваква је (по значењу). Пошто су неки, слично овима, исказивали сумње о јелима, Сам (Господ), разрешујући њихово незнање, то јест износећи на јавност њихову заблуду, каже: „Не прља човека оно што улази, него оно што излази“. Затим додаје и откуда то излази: „из срца“, јер зна да су онде зле ризнице нечистих помисли и осталих грехова. А Апостол, научен томе, још краће каже: „Јело нас не поставља пред Богом“ (1Кор 8, 8). Зато ће неко сада с правом рећи: Неће нас неко природно истечење довести до казне. А свакако ће и лекари - да се макар од оних спољних (људи) убеде - рећи у одбрану овога: да су живом бићу дати неки неопходни изласци, кроз које сваки орган у нама избацује оно сувишно, као што су сувишци главе, коса, и влажна лучења (=зној), и пражњења из стомака; дакле је и оно (ноћно истечење) сувишак сперматских извора. Према томе, какав је - за Име Божје! - грех, богољубљени старче, кад је Сам Господар, Који је саздао живо биће, хтео и створио ове органе да имају такве изласке? Али, пошто треба предупредити супроћење лукавих, јер ће они рећи: дакле, није грех ни права употреба ако су органи створени од Створитеља; ми ћемо на то питањем зауставити (их), говорећи: О којој употреби говориш? О законитој, коју је и Бог допустио, говорећи: „Рађајте се, множите се и напуните земљу“ (1Мојс 1, 28)? Коју је Апостол прихватио, говорећи: „Частан нека је брак, и постеља неупрљана“ (Јевр 13, 4). Или пак о оној уличној, која бива тајно и прељубно? Јер и у другим стварима, које бивају у животу, наћи ћемо разлике по томе како бивају. Као (на пример): убијати није допуштено, али убијати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале; јер се тако најбољи у рату удостојавају великих почасти, и споменици им се подижу казујући њихове подвиге. Тако једно исто, по нечему и у неко време није допуштено, а по нечему и у прилично време допуштено је и дозвољено. Такав је исти смисао (ό λόγος) и у погледу (телесног) сједињавања. „Блажен је који, носећи слободан јарам у младости својој, служи се природом за рађање деце“ (Плач 3,27); а ако (се служи природом) за неморал, очекује га казна, коју је Апостол написао за блуднике и прељубнике (Јевр 13, 4). Јер о овоме постоје два пута у животу: један умерени и животнији (μετριωτέρας καὶ βιωτικῆς), велим за брак, а други је анђеоски и најсавршенији - девственички. Ако је неко изабрао световни пут, то јест брак, неће имати прекор, али неће добити толике дарове; но ће (их) добити, јер и он доноси „плод по тридесет“ (Мт 13, 8). А ко заволи пут чисти и надсветски (ὑπερκόσμιον = прѣоукашєноѥ), мада је то оштар (τραχεῖα = стрмовит) и тешкоостварив пут (=девичанство) наспрам првога (=брак), има међутим дивније дарове, јер израста савршени плод по сто (Мт 13, 8). Тако су нечиста и лукава питања њихова добила своја решења, раније већ решена у Божанственим Писмима. Утврђуј, дакле, о оче!, поверена ти стада, из Апостолских речи тешећи, из Јеванђелских разгаљујући, из Псаламских саветујући, (и) говорећи: „Оживи ме, по речи Твојој“ (Пс 118, 17), а реч је Његова: служити Му од чистога срца. Јер знајући то, и сам Пророк, као да сам себе предсказујући вели: „Срце чисто саздај у мени, Боже“ (Пс 50, 11), да ме не смућују нечисте помисли. И опет Давид (каже): „И Духом Владалачким утврди ме“ (Пс 50, 14), да, ако се некад мисли моје и узмуте, јака Сила од Тебе, будући као темељ, учврсти ме. Зато и ти, овако и слично саветујући, говори онима који се споро покоравају Истини: „Научићу безаконике путевима Твојим“ (Пс 50, 15). И уздајући се у Господа да ћеш их убедити да се уклоне од таквог зла, певај: „И грешници ће се Теби обратити“ (Пс 50, 15). Нека буде да, они који из злоћудности (κακοήθως) намерно питају, престану од таквога сујетног посла, а они који из слабоћудности (εὐήθεια) сумњају, да се утврде Владалачким Духом. Ви пак, који поуздано знате Истину, држите је чврсту и непоколебиву у Христу Исусу, Господу нашем, са Којим слава и моћ Оцу, заједно са Светим Духом, у векове векова. Амин.
Вас. Вел. 8: Ко у гњеву употреби секиру против своје жене, убица је. А добро си ме подсетио, и то достојно твоје разборитости, да о томе кажем опширније, јер су велике разлике између намерних и ненамерних (делâ). Јер, сасвим је нехотично и далеко од намере чиниоца, кад се неко баци каменом на псето, или дрво, и погоди човека; јер је намера била да отера звер, или отресе плод (с дрвета), а погођени је, пролазећи туда, случајно (αὐτομάτως) подишао под ударац, тако да је ово нехотично. Нехотично је, такође, кад неко, желећи да некога поврати (на прави пут), бије га кајишем или меким прутом, па бијени умре. Јер се овде гледа на намеру, да је хтео поправити грешећега, а не убити. Међу нехотична дела спада и оно: кад се неко брани у борби, па штапом или руком нанесе рану (=ударац) на опасно место, да га заболи, а не да га сасвим убије, али се ово већ приближује намерноме (делу), јер који се послужио таквим оруђем за одбрану, или који је непоштедно нанео ударац, очито да је такав овладан страшћу, не штедећи човека. Такође спада у ненамерна (дела), кад се неко послужи дебелим штапом или каменом преко људске моћи, и друго је нешто намеравао, а друго нешто учинио. Јер је у гњеву нанео такву рану да је ударенога убио, мада је можда намеравао да сруши (συντρίψαι = обори) дотичнога, а не да га сасвим усмрти. Но који се послужио мачем, или нечим сличним, нема никаквог извињења, а особито који је бацио секиру, јер га није ударио руком, тако да би му мера ударца зависила од њега, него се бацио тако да је и тежином жељеза и оштрицом и брзином бацања, нужно био убиствен ударац. И опет, сасвим је намерно (дело), и без икакве сумње, као што је (напад) од разбојника и у време ратних најезди. Јер ови убијају ради новца, избегавајући (сваку) контролу, а они у рату долазе ради убиства, нити да застраше, нити да уразуме, него с јавном намером да убију противнике. И, такође, кад неко због неког другог разлога састави вештачки лек (περίεργον φάρμακον), па умори (некога), такво (дело) се сматра намерним, као што жене често чине, настојећи да некаквим чаролијама и амајлијама примаме неке (људе) себи да их воле, те, дајући им лекарства (φάρμακα), помућују свест; такве, дакле, убијајући, мада су друго желеле, а друго учиниле; ипак, због извештаченог и забрањеног поступка, сматрају се за намерне убице. И оне које дају лекарства за побачај, убице су и оне, а и оне које узимају плодоубиствене (ἐμβρυοκτόνα = ембриоцидне) отрове (= Трулски канон 91). Толико о томе.
Вас. Вел. 43: Ко нанесе смртни ударац ближњему, убица је, било да је започео ударац, било да се бранио.
Вас. Вел. 55: Који се сукобе с разбојницима (и убију), ако су изван (службе, тј. лаици), одлучују се од заједништва у Добру (= од Причешћа); а ако су клирици, свргавају се са (свога) степена. „Јер сваки, казано је, који се маши за нож, од ножа ће погинути“ (Мт 26, 52).
Григ. Ниски 5: Остаје, уз ово, да се подвргне разматрању гњевљиви (= срчани, афективни) део душе, када та сила (душе) скрене од добре употребе срчаности (=гњева) и падне у грех. А пошто је много греха и сваковрсних порока (=зала), који потичу од (способности) гњева, нађоше за сходно (Свети) Оци наши да се не упушта сувише у прецизирање (=разбирање) истих, нити сматрати за потребно много старање за лечење свих услед гњева падова (=греха), - мада (Свето) Писмо забрањује не само наношење најмање ране (другоме), него и сваку псовку или хулу (Кол 3, 8), и све друго што гњев чини, - само је епитимијама скренута пажња на злочин убиства. А подељено је ово зло (убиства) разликовањем на намерно и ненамерно. Намерно је убиство, најпре оно намерно дрзнуто после припреме да се изврши тај злочин. Затим се међу намернима сматра и оно кад неко у сукобу или борби, бијући и будући бијен (од других), нанесе некоме руком смртни ударац. Јер, ко је једном савладан јарошћу и подлегао афекту гњева, не долази му у време страсти на ум ништа што би могло зауставити зло, тако да чин (=резултат) убиства настао из борбе, сматра се чином намерним, а не случајним. Ненамерни пак (злочини) имају јасне знаке (распознавања): када неко имајући у намери нешто друго, случајно учини нешто убитачно. За ова, дакле, (намерна убистава), онима који се обраћењем (=покајањем) лече за намерни злочин, троструко се продужује време (кајања). Наиме, три пута девет година је одређено, одредивши за сваки ступањ по девет година, тако да за деветогодишње време буде сасвим одлучен и удаљен од Цркве, и толико исто година да остане у слушању (Речи Божије), удостојивши га само да слуша учитеље и (Свето) Писмо и стајања са народом; за трећу опет деветогодишњицу, са припадајућима у обраћењу (=покајању) да се моли, и тада нека приступа Причешћу Светиње (=Евхаристије). Јасно је да ће и у овоме бити исто старање распоређујућега (τοῦ οἰκονομοῦντος = епископа) Црквом, и према начину обраћења (=покајања) скратиће му и трајање епитимије, тако да уместо девет година у сваком степену може бити само осам или седам или шест или пет, ако величином обраћења (=покајања) побеђује време, и великом ревношћу у исправљању (своме) превазилази оне који у дугом (одређеном) року спорије (=немарније) чисте себе од нечистоте. Ненамерно пак убиство, просуђује се да заслужује опроштај, али да оно није достојно похвале. А ово рекох да буде јасно да, макар неко и нехотично оскврнио себе убиством, те као поставши већ нечист услед злочина, канон одређује да буде искључен из свештеничке благодати. Колико пак времена за очишћење (=покајање) је одређено за прости (=обични) блуд, толико је времена просуђено довољно и за нехотично убиство. Јасно је да и у томе, узевши у обзир расположење кајућега се, ако буде достоверно обраћење, није свакоме потребно строго држати број година, него скраћењем довести га у васпостављање у Цркву и у Причешће Доброга (=Евхаристије). Ако ли се пак неко нађе на крају живота, а није испунио све време одређено канонима, човекољубље (Светих) Отаца заповеда да се удостоји Причешћа Светиња, те да не оде лишен сапутништва (= путне опреме) на оно последње и дуго путовање. Ако ли се, пошто је удостојен Причешћа Светиње, опет поврати у живот, нека дочека одређено (му) време, остајући у ономе степену у коме се налазио пре но што му је из нужде даровано Причешће.
Зонара: Не в виде обязательного предписания, а в виде совета предлагает святый, чтобы убивающие на войне в течение трех лет воздерживались от причащения. Впрочем, и этот совет представляется тяжким; ибо он может вести к тому, что войны никогда не будут причащаться божественных даров, и в особенности лучшие, - те, которые отличаются отвагою: ибо они никогда не будут иметь возможности в течение трех лет прожить в мире. Итак, если те, которые, ведут войны одну за другой и умерщвляют неприятеля, удаляются от причащения, то они во всю жизнь будут лишаемы благого причащения, что для христиан – нестерпимое наказание. Но зачем считать имеющими нечистые руки тех, которые подвизаются за государство и за братьев, чтобы они не были захвачены неприятелями, или чтобы освободить тех, которые находятся в плену? Ибо если они будут бояться убивать варваров, чтобы чрез это не осквернить своих рук, то все погибнет, и варвары всем овладеют. В виду этого и древние отцы, как свидетельствует сам Василий Великий, не причисляли к убийцам тех, которые убивают на войне, извиняя их как поборников целомудрия и благочестия; ибо если будут господствовать варвары, то не будет ни благочестия, ни целомудрия: благочестие они отвергнут, чтобы утвердить собственную религию; а в целомудрии никому не будет дозволено подвизаться, так как все будут принуждены жить так, как они живут. А великий в божественном учении Афанасий в своем каноническом послании к монаху Аммуну говорит буквально следующее: «непозволительно убивать, но убивать врагов на брани и законно и похвалы достойно». Итак, я думаю, что это предложение Василия Великого никогда не действовало; но, по крайней мере, оно приносило иногда пользу тем, кто защищал церковные предания. Так мы знаем из истории, что когда император Никифор Фока стал требовать чтобы убиваемые на войне причислялись к мученикам, и подобно им были чтимы и прославляемы, тогдашние архиереи представляли со своей стороны, что такое чествование было бы несправедливо, и, не быв выслушаны, воспользовались наконец словами Василия Великого, как правилом, говоря: «каким образом мы можем причислять к мученикам падших на войне, когда Василий Великий отлучил их на трехлетие от таинств, как имеющих нечистые руки»?
Аристен: Убийства не войне не считались древними отцами за убийства, как пишет и Афанасий Великий к монаху Аммуну, говоря, что доблестных в брани должно сподоблять великих почестей и воздвигать им памятники, возвещающие геройские их деяния: они убивают врагов и делают дело законное и достойное похвалы. И сей великий муж не отвергает мнения (древних отцев), имея в виду, что войны защищают целомудрие и благочестие. Впрочем, он советует, что хорошо было бы таковому воздерживаться только от причащения, потому что он имеет нечистые руки.
Валсамон: Настоящим правилом святый предлагает в виде совета, чтобы совершившие убийство на войне воздерживались от причащения три года, хотя (древние) отцы дали таковым прощение и не считали их наряду с убийцами, так как они подвизались за благочестие и целомудрие верных, которые иначе могли бы подвергнуться (варварскому) пленению. Хотя правило это изложено достойно святолепия божественного отца, но оно не действует, потому что может случиться, если оно будет принято, что войны, находясь постоянно на войне и убивая неприятелей; никогда не будут причащаться, что невыносимо. А написано, что когда император Фока потребовал, чтобы убиваемые на войне причислялись к мученикам, тогдашние архиереи, воспользовавшись этим правилом, заставили царя отказаться от своего требования, говоря: «каким образом мы причислим к мученикам падших на войне, которых Василий Великий устранил от таинств, как имеющих нечистые руки»? Когда же, по царскому приказанию, предстали пред собором различные священники, а также и некоторые епископы, и признались, что они участвовали в битве с неприятелями и убили многих из них, то божественный и священный собор, следуя настоящему правилу и 43-му того же святого и другим божественным постановлениям, хотел, чтобы они более не священнодействовали; но большинство и особенно те, которые были более воинственны, настояли на том, что они даже достойны наград. А многие за то, что убили людей во время игры в палки, были причислены к вольно-невольным убийцам, так как эта игра не принадлежит к числу тех пяти игр, которые признаются законом и называются состязаниями от (то есть кулачный бой, бег, прыгание, кидание диска и борьба); отчего те, которые убивают в этих играх, не подвергаются предосуждению.