Не треба маси (τοῦς ὄχλοις = светини /Милаш/) допустити да учествује у изборима оних који ће бити постављани за свештенство.
Не треба допустити свјетини да учествује при изборима оних, који се имају поставити за свештенство.
Περὶ τοῦ μὴ τοῖς ὄχλοις ἐπιτρέπειν τὰς ἐκλογὰς ποιεῖσθαι τῶν μελλόντων καθίστασθαι εἰς ἱερατεῖον.
I Вас. 4: Епископ свакако треба да се поставља од свих епископâ у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица сакупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту.
Антиох. 19: Епископ нека се не поставља (χειροτονεῖθαι = рукополаже) без Сабора и присуства обласног митрополита, а кад је он присутан, најбоље је да с њиме буду сви саслужитељи (= епископи) у области, које митрополит треба да позове посланицом. Ако ли се сви саберу, најбоље је; а ако то буде тешко, свакако (треба) да већина буде присутна, или да писмима дају сагласност, и тако да већином присутних, или (већином) гласова, бива постављење (епископа). Ако ли се поступи другачије, мимо установљеног, нека ни хиротонија (= постављење) ништа не вреди. Ако је пак по одређеном канону било постављење, а неки противрече због своје свадљивости, нека важи глас већине.
Сард. 10: Осија епископ рече: И ово сматрам да је нужно: да се са сваком тачношћу и марљивошћу испита да, ако се неки богат или учен из грађанскога звања (σχολαστικὸς ἀπὸ τῆς ἀγορᾶς) нађе достојним за епископа, не треба га претходно постављати ако не изврши (тј. прође) службу и чтеца, и ђакона, и презвитера, како би кроз сваки степен, ако се сматра достојним, могао напредујући узићи на висину епископства (εἰς τὴν ἁψίδα τῆς ἐπισκοπῆς = на вьрхъ епискоупьства). А за сваки степен чина (свештеног) треба, очигледно, оставити не малу дужину времена, чиме ће се моћи упознати његова вера и врлинскост понашања (ἡ τῶν τρόπων καλοκαγαθία = и образтъ благостъıнѧ) и постојанство и кротост, те он, сматран за достојнога Божанственог свештенства, добије највишу част. Јер није пристојно, нити знање (ἐπιστὴμη = наука), ни добро владање прихвата, да се на то (свештено звање) иде дрско и олако, те да се на брзу руку поставља епископ, или презвитер, или ђакон, јер ће такав с правом бити сматран за новообраћеног (νεόφυτος). Особито када се и најблаженији Апостол (Павле), који је био Учитељ народâ, показује да спречава да бивају брза постављења (1Τим. 3, 6; 5, 12). Јер, испитивање за дуже времена, може поуздано да покаже и понашање и нарав свакога. Сви рекоше: Да им се (ово) свиђа, и да се нипошто не треба ово кварити (= мењати).
Лаод. 5: Да хиротоније (свештених лица) не треба да буду у присуству слушалаца.
Лаод. 12: Да се у Црквено старешинство (ἀρχήν = началѣ = началство) епископи постављају одлуком митрополита и оближњих епископâ (тј. Сабора), пошто су дуго времена проверавани у слову (= науци) вере и у понашању доброга живота.
Картаг. 50: Треба одредити и ово: да, кад некад приступимо избору епископа, и дође до неког спорење, пошто су се такве ствари код нас догађале, биће већ смело да се само три (епископа) нађу ради решавања (питања) ко ће бити хиротонисан; него нека се споменутом броју придода један или двојица; и пред самим народом, коме ће се (дотични) рукополагати, нека се најпре испитају лица која се противе, а затим нека се разаберу и њихови наводи, па кад се (дотични) покаже чист пред лицем народа, нека се тада хиротонише. Ако ваша Светост ово прихвата, нека се једнодушним одговором вашег Достојанства потврди.