Ако је неко у болести просветљен (Крштењем), не може бити произведен за презвитера; јер вера његова није из добровољности, него из нужде; осим (= изузетно може) због његове ревности и вере после тога, и због недостатка људи (= клирика).
Који је у болести просвијетљен био крштењем, не може се произвести за презвитера, јер вјера његова није из освједочења, него из неопходности; моћи ће само бити примљен, ако послије покаже ревност и вјеру, или због недостатка људи.
Ἐὰν νοσῶν τις φωτισθῇ, εἰς πρεσβυτέριον ἄγεσθαι οὐ δύναται, οὐκ ἐκ προαιρέσεως γὰρ ἡ πίστις αὐτοῦ, ἀλλ’ ἐξ ἀνάγκης, εἰμὴ τάχα διὰ τὴν μετὰ ταῦτα αὐτοῦ σπουδὴν καὶ πίστιν καὶ διὰ σπάνιν ἀνθρώπων.
Ап. 46: Епископа, или презвитера, који признају крштење или жртву (=принос, Литургију) јеретикâ, наређујемо да се свргну. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? или какав удео има верни са неверником (2Кор. 6, 15)?
Ап. 47: Епископ, или презвитер, ако изнова крсти онога који истински има Крштење, или ако не крсти онога који је од нечестивих (τῶν ἀσεβῶν = јеретика) био оскрнављен (лажним крштењем), нека се свргне; јер исмејава Крст и смрт Господњу и не разликује свештенике од псевдо-свештеникâ .
Ап. 49: Ако неки епископ, или презвитер, сходно одредби (τὴν διάταξιν) Господњој, не крсти у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19), него у три безначална, или у три сина, или у три утешитеља, нека буде свргнут.
Ап. 50: Ако неки епископ, или презвитер, не изврши у једној тајни (Крштења) три погњурења (βαπτίσματα), него једно погњурење које се даје (= врши) у смрт Господњу, нека буде свргнут. Јер Господ није рекао: У моју смрт крстите, него: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19).
Ап. 61: Ако буде каква тужба противу (неког) верника за блудочинство, или прељубу, или друго какво забрањено дело, и ако се то докаже, нека се (такав) у клир не прима.
Ап. 75: Нека се не прима јеретик да сведочи противу епископа, али ни само један верник. Јер треба „на устима два или три сведока да остане свака реч“ (Мт. 18, 16; 1Тим. 5, 19).
Ап. 80: Онај који је из незнабожачког живота (тек) пришао (Цркви) и крстио се, или се пак из неваљалог (φαύλης = поквареног) начина живота тек обратио, није праведно да одмах буде произведен за епископа (1Тим. 3, 6). Јер је неправедно да онај који још није искуство показао (= није постао искусан), постане учитељем других, осим ако се негде то догоди по Божијој благодати.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
I Вас. 9: Ако су неки непроверено постављени за презвитере, или (претходно) испитивани исповедише своје грехе, па и признавши их, људи, идући противу канона, положише на њих руке, такве (иако рукоположене) канон не допушта (да остану у клиру). Јер беспрекорност тражи Католичанска Црква (1Тим. 3, 2).
II Вас. 7: Који од јеретикâ приступају Православљу и уделу спасаваних, примамо (их) по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце, и Саватијанце и Новацијане, који се називају катарима и левима, и Тесарескедекатите (=Четрнаест/однев/нике) или Тетрадите, и Аполинаријевце – примамо пошто поднесу писмену изјаву (λιβέλλους - написаниѧ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска и Апостолска Црква; и запечаћујемо их, то јест прво помазујемо Светим Миром чело, очи, ноздрве, и уста и уши, и запечаћујући их говоримо: Печат дара Духа Светога! Евномијанце пак, који се крштавају једним погњурењем, и Монтанисте, који се овде зову Фригима, и Савелијанце, који научавају ијопаторство (υἱοπατορίαν = „синоочинство“ = монархијанизам) и друге неке опачине чине, и све остале јереси – пошто их овде има много, нарочито који долазе из Галатијске земље – све њих, који хоће да приступе Православљу, примамо као Јелине (= многобошце): и први дан их чинимо Хришћанима, други оглашенима, затим их трећи (дан) заклињемо трикратним дувањем у лице и уши, и тако их поучавамо (у вери) и чинимо да дуго времена пребивају у Цркви (= храму) и да слушају Свето Писмо, и тада их крштавамо.
Трул. 95: Оне који се од јеретикâ обраћају Православљу и уделу спасаваних (τῇ μερίδι τῶν σῳζομένων), примамо по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце и Новацијане, који себе називају Катарима и Левима, и Четрнаест(однев)нике, то јест Тетрадите, и Аполинаријевце, — пошто (лично) даду писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска (= Православна) и Апостолска Црква, – примамо запечаћујући их, то јест најпре помазујући Светим Миром чело и очи и ноздрве и уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: „Печат дара Духа Светога!“ А односно Павлијанистâ, који затим прибегоше Католичанској Цркви, одредба је донета: да се они свакако изнова крштавају (ἀναβαπτίζεσθαι = хрьщати отъ начала). Евномијанце пак, који се једним погњурењем крштавају; и Монтанисте, који се овде називају Фригима; и Савелијанце, који исповедају ијопаторство (υἱοπατορίαν = синоочинство) и друге неке злочести чине, и све остале јереси, јер овде их много има, особито долазећих из Галатске стране, све који од њих хоће да прибегну Православљу, примамо као јелине (= незнабошце). И први дан их чинимо хришћанима, други дан оглашенима, затим трећи дан вршимо им заклињања (= егзорцизме = изгоњење демонâ) уз трикратно дување у лице и уши; и тако их поучавамо (у вери), и чинимо да дуже остају у Цркви и слушају (Света) Писма, и тада их крштавамо. И (такође Гностике) Манихејце и Валентинијанце и Маркионисте, и оне долазеће из сличних јереси, примамо као јелине (= незнабошце) и изнова крштавамо. А Несторијанци и Евтихијанци и Севиријанци, и они из сличних јереси, треба да поднесу писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и да анатемишу своју јерес, и (такође) Несторија и Евтиха и Диоскора и Севира (Антиохијског), и остале вође таквих јереси, и оне који исто с њима верују, и све напред споменуте јереси, и тако да примају Свето Причешће.
Сард. 10: Осија епископ рече: И ово сматрам да је нужно: да се са сваком тачношћу и марљивошћу испита да, ако се неки богат или учен из грађанскога звања (σχολαστικὸς ἀπὸ τῆς ἀγορᾶς) нађе достојним за епископа, не треба га претходно постављати ако не изврши (тј. прође) службу и чтеца, и ђакона, и презвитера, како би кроз сваки степен, ако се сматра достојним, могао напредујући узићи на висину епископства (εἰς τὴν ἁψίδα τῆς ἐπισκοπῆς = на вьрхъ епискоупьства). А за сваки степен чина (свештеног) треба, очигледно, оставити не малу дужину времена, чиме ће се моћи упознати његова вера и врлинскост понашања (ἡ τῶν τρόπων καλοκαγαθία = и образтъ благостъıнѧ) и постојанство и кротост, те он, сматран за достојнога Божанственог свештенства, добије највишу част. Јер није пристојно, нити знање (ἐπιστὴμη = наука), ни добро владање прихвата, да се на то (свештено звање) иде дрско и олако, те да се на брзу руку поставља епископ, или презвитер, или ђакон, јер ће такав с правом бити сматран за новообраћеног (νεόφυτος). Особито када се и најблаженији Апостол (Павле), који је био Учитељ народâ, показује да спречава да бивају брза постављења (1Τим. 3, 6; 5, 12). Јер, испитивање за дуже времена, може поуздано да покаже и понашање и нарав свакога. Сви рекоше: Да им се (ово) свиђа, и да се нипошто не треба ово кварити (= мењати).
Лаод. 3: Да не треба недавно крштенога (φωτισθέντα = просветљенога) приводити (брзо) у свештени чин.
Лаод. 13: Не треба маси (τοῦς ὄχλοις = светини /Милаш/) допустити да учествује у изборима оних који ће бити постављани за свештенство.
Лаод. 47: Да треба они који су у болести примили Крштење, и после су оздравили, да изучавају Веровање (= Символ вере), и упознају да су се удостојили Божанственог дара.
Картаг. 45: Да болесници, који не могу за себе одговарати, тада се крштавају када, њиховом слободном вољом, други за њих даду сведочанство на своју одговорност. Да глумцима, лакрдијашима и сличним таквим особама, или отпадницима (ἀποστάταις = apostaticis =отъстоупьникомъ), када се кају и Богу враћају, не треба одрицати благодат и помирење (са Црквом).
Прводруги 17: Старајући се у свему о Црквеном добропоретку (τῆς ἐκκλησιαστικῆς εὐταξίας = складном реду у Цркви), те нужно постависмо да одредимо да се убудуће ниједан лаик, или монах, не узводи брзо на висину епископства, него да претходно буде испитиван у Црквеним степенима (клира) и тако да прими рукоположење за епископа. Јер, иако су до сада неки од лаика, или монаха, по захтеву нужде, брзо били удостојени епископске части, и заблистали врлинама и своје Цркве високо уздигли, ипак, не никако стављајући за закон Цркви оно што ретко бива, одређујемо: да убудуће то више не буде, него да правилно (κατὰ λόγον = по реду) рукополагани прође (све) свештене степене, остајући у свакоме чину узакоњено Време.
Вас. Вел. 1: Када, вели (Св. Писмо), неразумник пита (за савет), то ће му се сматрати мудрошћу (Приче 17, 28); док питање мудрога, како је и прилично, умудрује и неразумнога. Ово се, благодаћу Божјом, догађа нама кад год добијемо писма твоје трудољубиве душе, јер од самог (твог питања) постајемо пажљивији (ἐπιστατικώτεροι = ученији) и разборитији од себе самих. Много шта, што не знамо, научавамо се, и постаје нам учитељ ово старање о одговору. Тако и сада, не узевши пре никада да размишљамо о ономе што си питао, принуђени смо (сада) да тачно размотримо (=проучимо) и, ако смо нешто чули од старијих, да се подсетимо, и оно што сродно томе од њих научисмо, да сами логички прегледамо (ἐπιλογίσασθαι = разложно прибројимо). [Канон 1] О Катарима, Пепузијанима и Енкратитима По питању Катара, и раније је (о томе) говорено, и добро си подсетио да треба следити обичај сваке области, јер су о њиховом крштењу различито поступали они који су тада о томе расправљали. А (крштење) Пепузијанâ (=Монтанистâ) сматрам да нема никакву основу (λόγον = разлог, за признавање), и чудим се како је то превидео [велики] Дионисије (Александријски), који је био канониста. Јер су стари (Оци) оценили да се признаје само оно крштење које ниучему не одступа од (праве) вере. Зато су једне (групе) назвали јереси, друге расколи, а треће парасинагоге. Јереси су они који су сасвим отцепљени и отуђени од саме вере (Цркве); а расколи су они који су се због неких Црквених разлога и излечивих (=поправљивих) питања разишли међу собом, а парасинагоге су сабрања (съньмища = нелегалне скупине) која бивају од непокорних презвитерâ или епископâ, или од (црквено) неваспитаног народа. На пример: ако је неки изобличен у неком греху и одлучен је од Литургије (=свештенослужбе), и није се потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво и Литургију (= старешинство и свештенослужбу), и заједно са њим још неки одступе, напустивши католичанску (= Саборну = Православну) Цркву, то је парасинагога. Раскол је када о покајању (неки) имају разлику према онима који припадају Цркви. Јереси су, на пример: Манихејаца, Валентинијанаца, Маркиониста и самих ових Пепузијанаца (=Монтанистâ), јер је (ту) непосредно разлика у самој вери у Бога. Зато се изволи онима од почетка (= Оцима - да одреде): крштење јеретика сасвим одбацивати; а оно расколникâ, пошто су они још из Цркве, прихватити; а оне који су у парасинагогама, пошто се поправе достојним покајањем и обраћењем, треба опет присаједињавати Цркви, тако да често и они који су у степену (= клиру црквеном) отишли са непокорнима, када се покају, примају се у исти степен (τάξιν = поредак = чин). Пепузијани (=Монтанисти), дакле, очито су јеретици, јер су похулили на Духа Светога, придајући безаконо и бестидно назив Параклита (=Утешитеља) Монтану и Прискили. Зато, било тиме што боготворе људе, за осуду су; било тиме што упоређењем с људима вређају Духа Светога, и тако подлежу вечној осуди, јер је хула на Духа Светога неопростива (Мт 12, 31-32). Какав, дакле, основ (λόγον = разлог) има признати њихово крштење, кад они крштавају у Оца, и Сина, и Монтана и Прискилу? Јер нису крштени они који се крстише у оно што нама није предано (од Господа – Мт 28, 19). Тако, премда је ово промакло Великом Дионисију (Александријском), но нама није да се држимо подражавања грешке. Јер безаконито (τό ἄτοπον) је сáмо по себи очито и јасно свима који имају способност и најмањег расуђивања. А Катари (=Новацијани), и они су од расколника, премда су стари (Оци) сматрали, велим за оне око Кипријана (Картагенеког, 3. век) и нашег Фирмилијана (Кесаријског, 3. век), да их све подвргну под једну одлуку: Катаре и Енкратите и Идропарастате и Апотактите. Јер је почетак одвајања (њиховог) био кроз раскол, а одступници од Цркве нису више имали на себи благодат Духа Светога, јер је нестало преношење (ἡ μετάδοσις) (благодати) чим се прекинуло прејемство (τὴν ἀκολουθίαν). Јер први који се одвојише (од Цркве) имађаху од Отаца рукоположења, и полагањем руку њихових имали су духовну благодат (τὸ χάρισμα τὸ πνευματικόν = даръ доуховнъıи). Они пак који су се отцепили, поставши лаици, немадоше власти ни да крштавају ни да рукополажу, те већ не могоше давати другима благодат Духа Светога, од које су сами отпали. Зато су (Оци нама) заповедили да, оне који (од њих) прилазе Цркви, као крштене од лаика, треба очишћавати истинским Крштењем Цркве. Но пошто уопште би угодно некима из Азије, ради икономије многих (οἰκονομίας ἕνεκα τῶν πολλῶν = съмотрении ради многъıихъ = ради /снисходљивог/ промишљања о многима), да се прихвати њихово Крштење, нека буде прихваћено. Али треба да схватимо злодејство (κακούργημα = лукаво дело) Енкратитâ који, да себе учине непријемљивим у Цркву, смислише даље да (то) предупређују својим крштењем, чиме су и сам свој обичај преиначили. Сматрам, зато, да пошто ништа заповеђено (од Отаца) о њима није примљено (од нас), ми треба њихово крштење да одбацујемо; макар да је неко од њих и примио (крштење), кад приступа Цркви треба (га) крстити. Ако ли ће пак ово бити препрека за општу икономију (καθόλου οἰκονομίᾳ = широко снисхођење), опет треба држати обичај и следити оцима који су наше ствари уредили (οἰκονομήσασι = решили икономијом). Јер се бојим да, кад ми желимо да они одустају од (свога) крштења, да због строгости нашег предлога не препречимо спасаване. Ако ли они држе (=признају) наше крштење, то нека нас не зауставља, јер нисмо дужни да им узвраћамо благодарношћу, него да служимо тачности канона (ἀκριβείᾳ κανόνων = тачношћу правилâ). На сваки пак начин нека се одреди: да они који од њиховог крштења приступају (Цркви), треба да се свакако (најпре) миропомажу од верних (=од православних свештеника), и тако да приступају (Светим) Тајнама. А знам да смо браћу око Зоина и Саторнина, који су из њихове групе, примили на епископски престо, тако да не можемо одвајати од Цркве оне који су били спојени њиховој групи, јер смо, примањем (њихових) епископа, тиме на неки начин изложили правило (=установили канон) о општењу (τῆς κοινωνίας = заједништву) са њима (=Енкратитима).
Вас. Вел. 5: Оне од јеретикâ који се при крају живота кају, треба примати; но примати их, очигледно, не без разбора (ἀκρίτως), него испитавши да ли показују истинско покајање, и да ли имају плодове који сведоче о старању за спасење.
Вас. Вел. 89: Много ме жалости што су напуштени канони Отаца и што је свака тачност Цркава изагнана, те се бојим да постепено, ако таква немарност буде напредовала овим путем, не дођу у потпуни неред ствари Цркве. Стари обичај, који је владао (ἐμπολιτευομένη = живоущии = практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, (тек) проверавајући (=испитујући) са сваком тачношћу, примао, и веома су разабирали сво њихово владање: да ли нису клеветници, да нису пијанице, да нису склони кавгама, и да ли васпитавају своје млађе, како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр 12, 14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих сведока, и о томе обавестивши епископа (= Митрополиша, тј. надлежног епископа над хороепископима), тада (тако) убрајали (тога) (црквено)служитеља у ред свештенства. Сада пак, као прво, ви сте мимоишли нас (= Митрополита), и нисте пристали ни да нас (о томе) известите, присвојивши себи сву власт. Затим, потпуно занемаривши ту ствар, допустили сте презвитерима и ђаконима да кога они хоће, без испитивања живота, по пристрасности, или по сродству, или по неком другом пријатељству, уводе у Цркву недостојне. Зато се много (црквено)служитеља броји у свакоме селу, а ниједан није достојан литургисања Жртвенику (= служења Олтару), као што ви сами сведочите, немајући људи при изборима. Пошто, дакле, видим ствар да надаље немилосрдно (ἀνήκεστον = неизлечиво) напредује, особито сада кад многи, бојећи се мобилисања (у војску), увлаче се у службу (Црквену), нужно сам предузео да обновим каноне Отаца, и пишем вам да ми пошаљете попис (црквено)служитеља свакога села, и од кога је уведен, и каквога је живота. А имајте и ви код себе (тај) попис, да се могу ваши пописи упоређивати са онима што се код нас чувају, и да нико не може да себе накнадно уписује, када хоће. Тако, дакле, после првога индикта, ако су неки уведени од стране презвитера, нек буду враћени међу лаике, и нека изнова буде од вас испитивање; па ако су достојни, нека се вашом одлуком примају, пошто ћете очистити Цркву уклањајући из ње недостојне. А убудуће, испитујте достојне и примајте их, али (их) немојте убројати (у клир) док нама не доставите (списак); иначе знајте да ће бити (опет) лаик који буде примљен у (црквену) службу без наше сагласности.
Григ. Ниски 1: Једно од онога што доприноси Светом Празнику (Пасхе) јесте и то да схватимо закониту и канонску икономију (=распоређење, снисхођење) о сагрешившима, како би се излечила свака болест душевна, која настаје неким грехом. Јер овај свеопшти (Васкршњи) Празник стварања (τῆς κτίσεως = творевине), који се, према устаљеноме кретању годишњег круга, испуњује сваке године по свему свету, и свршава због васкрсења палога (човека), - а пад пак јесте грех, а васкрсење је усправљање из греховног пада, - добро ће бити да се у овај дан приведу Богу не само они који су благодаћу Бање Благодати (=Крштења) препорођењем преобраЖени (ἐκ παλιγγενεσίας μεταστοιχειουμένους), него и они који се покајањвм и обраћењем од мртвих дела (Јевр 9, 14) поново враћају на живи пут (τὴν ζῶσαν ὁδὸν), да и они буду руковођени ка спасоносној нади (τὴν σῴζουσαν ἐλπίδα), од које су се због греха удаљили. А није мало дело изекономисати (=распоредити) правим и провереним судом речи (λόγους = разлоге) о овоме, сходно преднајави Пророка, који заповеда: да треба економисати (=распоређивати) речи на суду, да, као што реч (Пророчка) каже, „не поколеба се до века, и буде на вечан спомен праведник“ (Пс 111, 5. 6). Јер, као што при лечењу тела, један је циљ лекарске вештине: да болесник оздрави, а начин старања (=лечења) је различит. Јер према разлици болести примењује се лекарски метод за сваку болест; тако и у душевној болести, будући да је многа разлика страсти (=духовних болести), нужно ће бити разноврсна и терапевтичка (=лечебна) вештина, која према разлогу болести дејствује лечење. А како да бива тај технички (=вешти) метод о предстојећем проблему, тако ћемо и распоредити (нашу даљу) реч. Три су (моћи = силе = особине = својства) која се сагледавају у души нашој, сходно првом дељењу: разумност, жељност и срчаност (τό τε λογικὸν, καὶ τὸ ἐπιθυμητικόν, καὶ τὸ θυμοειδές = словесна, желатељна и гневна способност). У њима се налазе и подвизи оних који живе врлински, и падови оних који су пороку наклоњени. Зато треба онај који ће да болесноме делу душе пружи одговарајући лек, најпре да размотри у чему се састоји страст (τό πάθος = страдање), затим да тако пружи одговарајући (страсти = страдању) лек, да се не деси, због неискуства терапевтичке вештине, да је други део који страда, а други који прима лечење. Као што заиста видимо да то бива код многих лекара, да, стога што не познају право болесно место (на телу), оним чиме лече само погоршавају болест. Јер често болест бива због појачане ватре, па онима који су оболели од прехладе помаже топлота, и оснажује их, кад им се она разборито прилаже; а ово исто, нерасудно употребљавајући, учиниће теже излечивом онима који су у великој ватри. Као што, дакле, за лекаре најнеопходнијим се сматра познавање својства елемената (тела), да могу свакоме делу, налазећи се у добром или злом стању, поправити онај (део = орган) који се налази у неприродном стању, тако и нама, враћајући се овој подели душевних моћи (= делова, способности), учинићемо опште созерцање (= сагледавање) као почетак и темељ за одговарајуће лечење страсти. Пошто, дакле, као што рекосмо, бива трострука подела својства душевних покрета: на разумност, жељност и срчаност (=гњевност), (онда) разумног дела (душе) подвиг јесте: благочастиво схватање о Богу (тј. правилно = православно веровање), и расуђујуће познање добра и зла, и јасно и непомућено мишљење (δόξαν) о природи предмета пред нама: шта је у постојећим стварима пријемљиво (αἱρετόν = врлинско), а шта гнусно и одбациво (= лоше и порочно). И опет, свакако ће се у томе (истом) делу (душе) порок по супротности посматрати: кад буде нечестивост (ἀσέβεια = безбожност) о Богу, нерасудност о истинском добру (ἀκρισία περὶ τὸ ὄντως καλόν = погрешно суђење о правом /суштинском/ добру), изврнуто и погрешно схватање о природи ствари, тако да (у том случају) „ставља се светлост као мрак, а мрак као светлости“, као што вели (Свето) Писмо (Ис 5, 20). А односно дела жељности (= емоција душе), врлински покрет (=подвиг) јесте да се управља жеља (τὸν πόθον = емоција, чежња) ка суштински жељеноме и истински доброме, и када се сва љубавна сила и наклоност (ἐρωτικὴ δύναμίς τε καὶ διάθεσις = еротска способност и расположење) што је у нама, употреби на уверење да ништа друго по својој природи није жељено осим врлине и природе која извире врлину. Преступ пак и грех овога дела (душе) јесте: кад неко пренесе жељност (=емоције) на празну сујету (τὴν ἀνυπόστατον κενοδοξίαν = непостојећу /умишљену/ славу), или на извањску лепотност тела, од чега бива среброљубље и славољубље и сластољубље и све томе слично, што потиче од ове врсте порока. И опет срчаном (θυμώδους = гњевном, афективном) расположењу (дела душе) подвиг је одвратност према злу (=пороку), и борба против страсти, и учвршћење душе у јуначности (ἀνδρείαν = храбрости, издржљивости), да се не плаши онога што многи сматрају страшним, него да се до крви бори са грехом (Јевр 12, 4), и да презире смртну претњу и болне муке, и да се раздвоји од сласти (=уживања), и уопште да буде над свим оним чиме се многи, због навике или предубеђења, страсно држе, и да се бори (само) за веру и врлину. А падови (ἀποπτώματα = склизнућа) овог дела (душе) свима су јавни: завист, мржња, љутина, клевете, завере, свадљива и осветољубива расположења, која за дуго продужују злопамћење, и многе доводе до убиства и крви. Јер кад неваспитани разум (ἀπαίδευτος λογισμός) не налази где да најкорисније употреби оружје, тад оштрину жељеза окреће на себе, те постаје, дано нам од Бога одбрамбено оружје, пагубно за онога који га зло употребљава.
Григ. Ниски 4: Подела грехова који бивају од жељења (=похоте) и уживања (=сластољубља) оваква је: једно се назива прељуба, а друго блуд. Некима који су тачнији (=строжији) би угодно да се и грех блуда сматра прељубом, јер је само једна законита веза (συξυγία = брак), и жене са мужем, и мужа са женом. Све пак што није законито, свакако је противзаконито; и који не држи своје, очито је да држи туђе, јер је човеку Богом дана једна помоћница, и жени је прикладно дата једна глава (1Кор 1, 3). Дакле, ако је неко стекао свој сасуд (1Сол 4, 4), као што Божанствени Апостол назива, закон природе (таквоме) дозвољава да га праведно користи (=употребљава); ако се пак неко изван свога креће, свакако да дира у туђе; а туђе је свакоме све што није његово, макар и немао признатога господара. Дакле, није далеко блуд од греха прељубе за оне који овај разлог тачније (=строжије) испитују, пошто и Божанствено Писмо каже: „Не буди брз ка туђинки“ (Приче 5, 20). Но пошто Оци показаше неку снисходљивост према немоћнијима, разлучен је овај грех општом поделом, (тако) да се блудом назива кад се испуни похотљива жеља без учињене неправде другоме, а прељуба је кад бива штета и увреда другоме. У ово се убраја и скотолоштво (= блуд са животињом) и педерастија, јер је и то прељуба противу природе, јер и оно што је туђе и оно што је противу природе, неправда је. Пошто је таква подела у овој врсти греха учињена, општи је лек (за ово): да човек покајањем постане чист од страсне помаме (λύσσης = беснила) у таквим уживањима (букв.: у таквом хедонизму). А пошто се код оскврњених блудом није са тим грехом смешала никаква неправда (=увреда према другима), зато је одређено двоструко време покајања онима који су се прељубом оскврнили, и у неким другим забрањеним пороцима, као у скотолоштву, и помами за мушкарцем (=хомосексуализму). Јер, као што рекох, код таквих се удвостручује грех: један је безаконо сластољубље, а други у неправди (=увреди) нанетој другоме. А нека разлика постоји и у начину кајања за грехе сластољубља: јер, који је сам побуђен да исповеди своје грехе, таквоме, који је личном побудом решио да изобличи своје тајне (грехе), пошто је (тиме) већ почео да лечи своју страст и показао знак промене на боље, он нека буде с човекољубивијом епитимијом; који је пак затечен у злу, или га је какво подозрење или тужба невољно изобличила, (томе) треба да је дужа епитимија повратка (=обраћења), тако да, кад се строгошћу (δι’ ἀκριβείας) очисти, нека се тако прими у општење Светиње (= Причешће Св. Евхаристије). Канон (=правило) је, дакле, такав да: који се оскврне блудом, за три године бивају сасвим удаљени од молитве (у Храму), а три (следеће) нека учествују само у слушању (Св. Писма); у друге три године нека се моле заједно са припадајућим повратницима, и тада нека се Причешћују Светињама. За оне пак који буду ревноснији у обраћењу, и животом показују повратак добру, могуће је распоређивачу (τῷ oἰκoνoμoῦντι = духовном иконому = епископу/свештенику) да на корист, по Црквеној икономији, скрати време слушања, и брже доведе до обраћења; и опет и то време да скрати и скорије (га) приведе општењу (=Причешћу) како по својој увиђавности (δοκιμασία = расуђивању) просуди владање леченога (покајника). Јер, као што је забрањено бацати бисере пред свиње (Мт 7, 6), тако би било неумесно лишавати драгоценога бисера онога који је својом чистотом и бестрашћем већ постао човек. Безакоње пак које бива прељубом или другим врстама нечистоте, као што је речено напред, лечиће се у свему истим судом, којим и преступ блуда, само ће се време удвостручити. А и у овоме треба пазити и на расположење леченога, онако како и са онима који су захваћени нечистотом блуда, тако да им, брже или спорије, бива причешће Добром (= Св. Тајнама у Литургији).
Кирил Алек. 4: Треба чинити старање о свему што је корисно и неопходно за изграђивање народа и што доприноси уважењу Светих Цркава. Јер је написано: „Побожнима учините синове Израиљеве“ (3Мојс 15, 31). Оци пак Манастирâ, који су у области Тиваиде, људи побожни и имајући начин живота (πολιτείαν) достојан дивљења, дошавши у Александрију, и запитани од мене о стању тамошњих Манастира, казаше да се многи саблажњавају због оваквог узрока. Неки, недавно ожењени, и као да су тек изишли из брачне одаје, заокупљају неке од Богољубезњејших епископа и, пошто ваљда нико ништа против њих не износи, рукополажу се за клирике, то јест презвитере. Други пак неки, из самих тих Манастирâ искључени као неуредни, опет измамљују рукоположења и, поставши клирици, улазе опет у исте Манастире одакле су избачени, и хоће да врше Приношење (= Литургију) и да чине што је уобичајено клирицима, тако да неки који их знају напуштају Сабрања (= Литургију) и не прихватају да се причесте када они служе Литургију. Пошто, дакле, као што рекох, све треба чинити за изграђивање народа, нека ваша Богочестност пази на ово. И ако треба неко да се рукоположи за клирика, треба (марљиво) испитивати живот његов, и да ли је икада имао жену, или не; и како и када ју је узео; и да ли се уздржава (кад треба); и да ли није неки од искључених или од другог Богочестњејшег епископа, или из Манастира; и тада нек буде рукоположен кад се нађе беспрекоран. Јер тако ћемо сачувати чистом, и своју савест и свештену и часну свештеничку службу непорочном.
Кирил Алек. 5: Ако неки подносе искључење (из општења = Причешћа у Цркви) будући под епитимијом због (својих) грехова, па им дође да скончају (= умру) још будући оглашени, нека се крсте, и нека не путују (на онај свет) из људских стварности без удела у Благодати, то јест непричешћени (ἀκοινώνητοι). Јер и ово приличи да установе Цркве пазе на то. Поздравите Братство, које је са вама, а које је са нама, поздравља вас у Господу.