Питање 12. Ако лаик сања нешто нечисто (= има ноћно истечење), и запита свештеника, треба ли му допустити Причешће, или не? Одговор. Ако је подлегао жељи женске, не треба (да га причести); ако га пак сатана искушава, да би га тим изговором одбио од Причешћа Божанствених Тајни, треба га причестити, јер неће напасник престати да га куша, нападајући га у онај час кад треба да се причести.
Ἐὰν ὀνειρασθεὶς ὁ λαϊκὸς ἐρωτήσῃ κληρικόν, εἰ ὀφείλει ἐπιτρέψαι αὐτῷ κοινωνῆσαι ἦ οὔ; Ἀπόκρισις. Εἰ μὲν ὑπόκειται ἐπιθυμίᾳ γυναικός, οὐκ ὀφείλει, εἰ δὲ ὁ σατανᾶς πειράζει αὐτόν, ἵνα διὰ τῆς προφάσεως ταύτης ἀλλοτριῶται τῆς κοινωνίας τῶν θείων μυστηρίων, ὀφείλει κοινωνῆσαι, ἐπεὶ οὐ παύσεται ὁ πειράζων κατ' ἐκεῖνον τὸν καιρόν, ὅτε ὀφείλει κοινωνεῖν, ἐκτιθέμενος αὐτῷ.
Дион. Алек. 4: А који су имали нехотимично ноћно истечење (семена), нека и они следују своју савест, и нека сами себе испитују: да ли имају или немају (неку) сумњу о томе. Јер, као што о јелима вели (Апостол): „који сумња, осуђен је ако једе“ (Рим 14,23), тако и у овоме нека је добро савестан и добро смео (εὐπαρρυσίαστος = благодьрзьнъ = слободан), по своме схватању (срца), сваки који приступа Богу. - Ова си нам питања ти поставио, из поштовања према нама, а не као да их не знаш, љубљени, чинећи нас да смо истомишљеници (ὁμόφρονας), као што и јесмо, и с тобом сагласни у одлукама (ὁμοψήφους). Ја пак, не као учитељ, него, као што и приличи да са сваком простотом међусобно разговарамо, изнео сам јавности моје мишљење, које ћеш просуди и ти, најразборитији сине мој, што ти се чини праведно и боље. А ако процениш да је тако, онда ми о томе отпиши. Молитвено ти желим да си здрав, љубљени сине мој, служећи (λειτουργοῦντα) у миру Господу.
Атанас. Вел. 1: Све творевине Божије су добре и чисте, јер ништа некорисно или нечисто није створила Реч Божија. „Јер смо ми Христов миомир међу онима који се спасавају“ (1Кор 2, 15), по Апостолу. Али пошто су стреле ђаволове различите и многоврсне, и он чини да се мисао безазленијих узнемирује, и спречава браћу од уобичајеног вежбања (γυμνασίας = подвига), сејући у њима мисли нечисте и прљаве, хајде да укратко, благодаћу Спаситеља нашег, одагнамо и превару лукавога и утврдимо мисао простијих. „Чистима је све чисто, а код нечистих и савест и све је оскврњено“ (Тит 1, 15). А чудим се лукавости ђавола, да он сâм, будући трулеж и пропаст, подмеће наизглед мисли чистоте, а то што чини јесте већма замка неголи искушење. Јер, како претходно рекох, да одврати подвижнике од уобичајеног и спасоносног учења, и наизглед их у томе држи, он им покреће таква бубњања (βομβύκια =страхове - Зонара), која никакве користи животу не доносе, него празне распре и брбљарије, којих се треба клонити (2Тим 2, 23). Јер, реци ми, љубљени и најпобожнији (брате), какав грех или нечистоту има неко природно истечење? Као кад би неко хтео сматрати кривицом и слине што из ноздрва излазе, и пљувачку из уста; а још можемо казати и више: излучења стомака, која су живом бићу неопходна за живот. И још, „ако верујемо да је човек дело руку Божијих“, сходно Божанским Писмима (Пс 137, 8), како је могло од чисте Силе (Божије) настати неко дело прљаво? И ако „смо род Божији“, сходно Божанским Делима Апостолским (17, 28), ништа у себи нечисто немамо. Јер, само се тада прљамо, кад чинимо најсмрдљивији грех. А када невољно бива неко природно истечење, тада, по природној нужди, како рекосмо, и то подносимо. Али, пошто неки хоће само да противрече правилно казаноме, боље рећи Божијим створењима, те изврћу и Јеванђелску реч, (која каже): „да не прља човека оно што улази, него оно што излази“ (Мт 15, 11), потребно је да изобличимо и ову њихову неразумност, пошто то не бих (чак) назвао питањем. Јер, најпре, будући неутврђени, они по своме незнању изврћу и (Света) Писма. А та Божанска реч оваква је (по значењу). Пошто су неки, слично овима, исказивали сумње о јелима, Сам (Господ), разрешујући њихово незнање, то јест износећи на јавност њихову заблуду, каже: „Не прља човека оно што улази, него оно што излази“. Затим додаје и откуда то излази: „из срца“, јер зна да су онде зле ризнице нечистих помисли и осталих грехова. А Апостол, научен томе, још краће каже: „Јело нас не поставља пред Богом“ (1Кор 8, 8). Зато ће неко сада с правом рећи: Неће нас неко природно истечење довести до казне. А свакако ће и лекари - да се макар од оних спољних (људи) убеде - рећи у одбрану овога: да су живом бићу дати неки неопходни изласци, кроз које сваки орган у нама избацује оно сувишно, као што су сувишци главе, коса, и влажна лучења (=зној), и пражњења из стомака; дакле је и оно (ноћно истечење) сувишак сперматских извора. Према томе, какав је - за Име Божје! - грех, богољубљени старче, кад је Сам Господар, Који је саздао живо биће, хтео и створио ове органе да имају такве изласке? Али, пошто треба предупредити супроћење лукавих, јер ће они рећи: дакле, није грех ни права употреба ако су органи створени од Створитеља; ми ћемо на то питањем зауставити (их), говорећи: О којој употреби говориш? О законитој, коју је и Бог допустио, говорећи: „Рађајте се, множите се и напуните земљу“ (1Мојс 1, 28)? Коју је Апостол прихватио, говорећи: „Частан нека је брак, и постеља неупрљана“ (Јевр 13, 4). Или пак о оној уличној, која бива тајно и прељубно? Јер и у другим стварима, које бивају у животу, наћи ћемо разлике по томе како бивају. Као (на пример): убијати није допуштено, али убијати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале; јер се тако најбољи у рату удостојавају великих почасти, и споменици им се подижу казујући њихове подвиге. Тако једно исто, по нечему и у неко време није допуштено, а по нечему и у прилично време допуштено је и дозвољено. Такав је исти смисао (ό λόγος) и у погледу (телесног) сједињавања. „Блажен је који, носећи слободан јарам у младости својој, служи се природом за рађање деце“ (Плач 3,27); а ако (се служи природом) за неморал, очекује га казна, коју је Апостол написао за блуднике и прељубнике (Јевр 13, 4). Јер о овоме постоје два пута у животу: један умерени и животнији (μετριωτέρας καὶ βιωτικῆς), велим за брак, а други је анђеоски и најсавршенији - девственички. Ако је неко изабрао световни пут, то јест брак, неће имати прекор, али неће добити толике дарове; но ће (их) добити, јер и он доноси „плод по тридесет“ (Мт 13, 8). А ко заволи пут чисти и надсветски (ὑπερκόσμιον = прѣоукашєноѥ), мада је то оштар (τραχεῖα = стрмовит) и тешкоостварив пут (=девичанство) наспрам првога (=брак), има међутим дивније дарове, јер израста савршени плод по сто (Мт 13, 8). Тако су нечиста и лукава питања њихова добила своја решења, раније већ решена у Божанственим Писмима. Утврђуј, дакле, о оче!, поверена ти стада, из Апостолских речи тешећи, из Јеванђелских разгаљујући, из Псаламских саветујући, (и) говорећи: „Оживи ме, по речи Твојој“ (Пс 118, 17), а реч је Његова: служити Му од чистога срца. Јер знајући то, и сам Пророк, као да сам себе предсказујући вели: „Срце чисто саздај у мени, Боже“ (Пс 50, 11), да ме не смућују нечисте помисли. И опет Давид (каже): „И Духом Владалачким утврди ме“ (Пс 50, 14), да, ако се некад мисли моје и узмуте, јака Сила од Тебе, будући као темељ, учврсти ме. Зато и ти, овако и слично саветујући, говори онима који се споро покоравају Истини: „Научићу безаконике путевима Твојим“ (Пс 50, 15). И уздајући се у Господа да ћеш их убедити да се уклоне од таквог зла, певај: „И грешници ће се Теби обратити“ (Пс 50, 15). Нека буде да, они који из злоћудности (κακοήθως) намерно питају, престану од таквога сујетног посла, а они који из слабоћудности (εὐήθεια) сумњају, да се утврде Владалачким Духом. Ви пак, који поуздано знате Истину, држите је чврсту и непоколебиву у Христу Исусу, Господу нашем, са Којим слава и моћ Оцу, заједно са Светим Духом, у векове векова. Амин.
Валсамон: Относительно тех, которые имеют мечтания в сновидениях и у которых при этом случается извержение семени, отец говорит, что если у того, кто имел нечистое сновидение, прежде этого явился похотливый помысл о женщине и ум его остался при пожелании и уступил ему, вследствие чего и произошло мечтание и извержение семени, то он не должен причащаться. И справедливо: ибо предрасположение осквернило помысл видевшего сновидение, а с таким помыслом как он приступит к святыне? А если ничего такого не предшествовало, то это, говорит, от диавольского искушения, дабы таким образом устранить его от божественного причащения; поэтому он должен причащаться; ибо если лукавый увидит, что таким образом достигается то, что он не участвует в таинствах, не перестанет злоумышлять против этого человека каждый раз, как узнает, что он хочет причаститься.