Ако неки презвитер или ђакон, свргнут од свога епископа, или епископ (свргнут) од Сабора, усуди се да узнемири цара, а треба да се обрати већем Сабору епископа, и права, која сматра да има, изнесе пред многе епископе, и да очекује њихов претрес и суд (ἐξέτασίν τε καὶ ἐπίκρισιν = испит и пресуду); ако такав пренебрегне ове и узнемири цара, не може се удостојити никаквог опроштаја, нити ће имати места одбрани, нити очекивати наду на будуће васпостављање (на свој положај).
Ако је неки презвитер, или ђакон, био свргнут од свог епископа, или је неки епископ био свргнут од сабора, пак се усуди узнемиривати цара, дочим би морао обратити се већем сабору и приказати многим епископима оно, у чему држи да има право, и потчинити се њиховоме испиту и пресуди, — ако такав пренебрегне ове и цара узнемири, не може се никаквога опроштаја удостојити, нити ће се моћи више бранити, нити наду гојити, да буде икада више успостављен на службу.
Εἴ τις ὑπὸ τοῦ ἰδίου ἐπισκόπου καθαιρεθεὶς πρεσβύτερος, ἢ διάκονος, ἢ καὶ ἐπίσκοπος ὑπὸ συνόδου, ἐνοχλῆσαι τολμήσειε τάς βασιλέως ἀκοάς, δέον ἐπὶ μείζονα ἐπισκόπων σύνοδον τρέπεσθαι, καὶ ἃ νομίζει δίκαια ἔχειν, προσαναφέρειν πλείοσιν ἐπισκόποις καὶ τὴν παρ' αὐτῶν ἐξέτασίν τε καὶ ἐπίκρισιν ἐκδέχεσθαι· ὁ δέ, τούτων ὀλιγωρήσας ἐνοχλήσειε τῷ βασιλεῖ, καὶ τοῦτον μηδεμιᾶς συγγνώμης ἀξιοῦσθαι, μηδὲ χώραν ἀπολογίας ἔχειν, μηδ' ἐλπίδα μελλούσης ἀποκαταστάσεως προσδοκᾶν.
Ап. 28: Ако се епископ, или презвитер, или ђакон, који је правично свргнут због јавних преступа, усуди преузети службу (λειτουργίας), која му је некада била поверена, такав нека буде сасвим искључен из Цркве.
Ап. 74: Епископа, који је за нешто оптужен од веродостојних људи, неопходно је да га позову (околни) епископи; ако се одазове, и призна (ὁμολογήση), или буде изобличен (= докаже се), нека (му) се одреди епитимија. Ако ли позиван, не послуша, нека се позове и други пут, шаљући по њега два (друга) епископа. Ако ни тако не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет (друга) два епископа. А ако и то презре и не одазове се, нека Сабор изрече противу њега оно што сматра (да заслужује), да не би он помислио да ће, избегавајући (суд), нешто (тиме) добити.
II Вас. 6: Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
IV Вас. 9: Ако неки клирик има ствар (πρᾶγμα = распру) са (другим) клириком, нека не оставља свога епископа и обраћа се светским судовима, него најпре нека се испита ствар (ὑπόθεσιν = питање) код свога епископа; или, уз сагласност тог епископа, нека се суд води код оних које обе стране изаберу. А ако неко учини мимо овога, нека подлегне канонским епитимијама. Ако пак клирик има ствар (= распру) са својим или другим епископом, нека се суди пред обласним Сабором. А ако епископ или клирик има спор са митрополитом те области, нека се обрати или егзарху провинције (διοικήσιως = веће области) или престолу царскога Цариграда, и нека се код њега суди.
IV Вас. 17: У свакој области сеоске (= пољске) или месне (= насеобне) парохије нека непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали (ὠκονόμησαν). Ако је, пак, у току тридесет година настао, или настане, неки спор о истима, могу они који кажу да им је нанета неправда подигнути о томе поступак пред обласним Сабором. Ако је, пак, неком учињена неправда од свога митрополита, нека се суди код егзарха провинције (= велике области) или код Цариградског престола, као што је напред речено (Канон 9). А ако је царском влашћу новооснован неки град, или ће се ускоро новоосновати, нека државним и грађанским облицима управе (= распореда) следује и поредак Црквених парикија (= епископије и парохије).
IV Вас. 29: Епископа низводити на презвитерски степен светогрђе је. Ако је пак неки оправдани узрок да се епископи уклоне са епископске службе, онда не могу држати ни место презвитера. Ако ли су без икакве кривице уклоњени са тог достојанства, нека буду повраћени на епископско достојанство. – Анатолије, најпобожнији Архиепископ Цариграда, рече: „Они за које се каже да су са епископскога достојанства низведени у ред презвитера, ако су осуђени из неких оправданих узрока, онда с правом не могу бити достојни ни у части презвитера; али, ако су низведени на нижи чин без неког оправданог узрока, праведно је, ако се покажу невини, да опет добију епископско достојанство и свештенство“.
Антиох. 4: Ако неки епископ, свргнут од Сабора, или презвитер или ђакон од свог епископа, дрзне се да врши нешто од свештене службе (λειτουργίας), по претходној навици, било да је епископ, или презвитер или ђакон, такав не може имати ни на другоме Сабору наде за васпостављење, нити може имати места одбрани; него и све који с њиме буду општили треба искључити из Цркве, а особито ако, дознавши за осуду изречену противу поменутих, дрзну се да с њима опште.
Антиох. 11: Ако неки епископ или презвитер, или уопште неко из (свештеничког) канона (тј. клира), усуди се да оде цару без сагласности и писама од епископâ дотичне области, а нарочито од епископа митрополије (тј. митрополита), такав да буде избачен и лишен не само општења, него и достојанства које ужива, јер се усудио, мимо Црквеног правила, досађивати нашем богољубивом цару. А ако нека неопходна потреба позове (некога) да пође цару, нека то чини са мишљењем и сагласношћу епископа митрополијске области (тј. митрополита), и осталих у њој (епископа), и да се снабде за пут њиховим писмима.
Антиох. 15: Ако неки епископ, оптужен због извесних прекршаја, буде суђен од свих епископа у области, и сви су они донели једну сагласну одлуку против њега, такав више не може бити суђен код других, него остаје сигурна једногласна одлука (= пресуда) обласних епископа.
Сард. 7: Осија епископ рече: Неумесност (ἀκαιρία) наша и много досађивање и неправедне молбе учинише нас да немамо толике благодати и смелости колико треба да имамо. Јер многи од епископâ не престају долазити у царев логор, а нарочито Африканци (= епископи из Африке), који, као што дознадосмо од љубљеног нам брата и саепископа Грата (Картагенског), не прихватају спасоносне савете, него их презиру тако што један човек доноси у царски логор многе и различне молбе, које не могу користити Цркви, и не настоји, као што треба и као што је умесно, да помогне и заштити сиромахе и лаике (= вернике), или удовице, него смишља световна достојанства и ствари за неке (појединце). Таква, дакле, преварљивост, не без неке саблазни и срамоте, узрокује нама штету. Сматрам да је много приличније да епископ своју помоћ пружа ономе коме неко чини насиље, или ако је некој удовици учињена неправда, или, опет, ако је неко сироче лишено онога што му припада, па и тада ако та имена (= случајеви) имају оправдани захтев (= потребу). Ако, дакле, љубљена браћо, сви ово сматрате (умесним), одлучите: да ниједан епископ не треба да одлази у царски логор (или двор), осим оних које најблагочестивији цар наш својим писмом позове. Али, пошто често бива да неки (људи), тражећи самилости, прибегавају Цркви због својих грехова, осуђени на прогонство или на (усамљено) острво, или су опет подвргнути било којој осуди, таквима не треба одрећи помоћ, него, без оклевања и без колебања, треба за такве тражити (од цара) опроштај. Ако је, дакле, и ово угодно, сви сложно изгласајте. Одговорише сви: Нека се одреди и ово.
Сард. 8: Осија епископ рече: И о овоме мудрост ваша нека просуди, да, пошто је одлучено да не би потпадао неки од епископа под осуду због одлажења свога у царски логор, зато да, ако неки од њих има онакве молбе, какве смо напред споменули, нека их шаље по своме ђакону. Јер лице служитеља неће завидети и лакше ће моћи донети оно што ће бити дато. Одговорише сви: Нека се и ово одреди.
Сард. 9: Осија епископ рече: И ово мислим да је сходно (= потребно): ако у било којој области епископи пошаљу молбе своме брату и саепископу, који је у већем граду, то јест у метрополи, тада нека овај (= митрополит) пошаље свога ђакона са молбама (цару), дајући му и препоручно писмо, пишући, наиме, у наставку и сабраћи и саепископима нашим, који у то време бораве у местима или градовима у којима најблагочестивији цар (тада) сређује државне послове. Ако ли неки од епископа има пријатеља у двору (царевом), и хоће да тражи нешто што је најприличније, нека му не буде забрањено да кроз свога ђакона тражи и препоручи (ту ствар) онима за које сматра да ће му хтети пружити добру помоћ у (том) тражењу. А који у Рим долазе, као што напред рекох, треба да дају нашем љубљеном брату и саепископу Јулију молбе, које имају да поднесу, да их он најпре размотри, да нису неки од њих дрски (у тражењу), и тако, пружајући своју препоруку и старање, пошаље их у царев логор (или двор). Сви епископи одговорише: Да им се свиђа и да је најприличнији овај савет.
Сард. 14: Осија епископ рече: Оно што ме свагда узнемирује не треба да прећутим. Ако се нађе неки епископ гневљив, што у понашању таквог човека не треба бити, и нагло се раздражи на презвитера или ђакона, и хтедне га искључити из Цркве, треба се старати да такав (презвитер/ђакон) не буде одмах осуђен и лишен општења. Сви епископи рекоше: Који бива изагнан, нек има право прибећи (= обратити се) епископу митрополије исте те области, а ако је митрополит одсутан, нека се обрати најближем (митрополиту) и тражи да се тачно испита његова ствар, јер не треба затварати уши од молитеља. А онај епископ, који је тога праведно или неправедно искључио, треба великодушно да поднесе да се спроведе испитивање те ствари, те да се његова одлука или потврди, или исправи. Али, пре но што се марљиво и верно све по реду не испита, одлучени од општења не може, пре разрешења те ствари, сам себи присвајати општење. Ако пак неки окупљени клирици опазе у томе (= одлученоме) охолост и презривост, као да (му) не приличи трпети увреду или неправедни прекор, дужни су да га строжијим и јачим речима опомињу, да тиме послуже и послушају онога који долично заповеда. Јер, као што епископ треба да показује искрену љубав и наклоност према служитељима, на исти су начин и потчињени дужни искрено извршавати службе епископима.
Сард. 21: И ово ће се најбоље отуда познати и извршити: ако сваки од нас, који смо постављени за епископе на пролазним или водним путевима, кад види епископа, упита га за узрок путовања и куда иде. Па ако дозна да он одлази у царев логор (στρατόπεδον =стань царевь), нека распита о условима који су напред изложени, те ако иде позван (од цара), нека му нема никакве сметње за одлазак. Ако ли жури у царев логор ради показа (επιδείξεως χάριν = ради своје промоције), као што је рекла ваша Љубав, или због каквих потражњи, не треба му ни писма потписивати, нити с таквим општити. Сви рекоше: Нека се и ово одреди.
Картаг. 29: Такође би угодно свему Сабору (одредити): да, који је због своје небриге (у служби) био лишен општења, било епископ, или било који клирик, ако се, у време његовог изопштења, пре саслушања (и оправдања) усуди ступити у општење, такав нека се сматра да је сам против себе изрекао пресуду.
Картаг. 65: Аврелије епископ рече: Још и ствар Еквитија, који је одавно по својој заслузи одлуком епископâ осуђен, не мислим да посланство (наше) треба да превиди, да, ако га случајно нађу у оним местима (у Италији), нека се сам овај наш брат (изасланик) постара за Црквено благостање, да како треба, и где је могуће, поступи противу њега. Сви епископи рекоше: Врло (нам) је угодан и овај предлог, тим више што је овај Еквитије одавно осуђен, и зато његово бесрамно бунтовништво (ἀνησυχία = рушење мира) треба, зарад благостања и спасења Цркве, свуда све више сузбијати. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
Картаг. 104: Би угодно (одредити): да било ко затражи од цара решење (од) световних судова, да (такав) буде лишен своје части (= Црквеног чина). Ако ли затражи од цара епископски суд, нека му ништа (то) не спречава.
Картаг. 105: Било ко, немајући општење у Африци, да потајно оде у Прекоморске земље (=Италију) ради општења, поднеће штету искључења из клира.
Картаг. 106: Би угодно (одредити): да, кад било ко хтедне поћи на Двор (цару), Да буде представљен у отпусници (ἐν τῇ ἀπολυτικῇ = in formata = препоруци) упућиваној Римској Цркви, и да отуда опет добије отпусницу (= препоруку) за Двор. Зато, ако добивалац отпуснице само за Рим, прећути потребу због које му треба отићи на Двор, па хтедне отићи право на Двор, нека се лиши општења (κοινωνίας). Ако се пак тамо, у Риму, појави изненадна нужда да пође на Двор, нека ту нужду пријави Римском епископу, и нека донесе препис од истог Римског епископа. Отпуснице пак, што издају својим клирицима, Првенствујући или било који епископи, нека имају (назначен) дан Пасхе. А ако није још познат дан Пасхе те године, нека се придода (дан) прошлогодишње (Пасхе), као што се обично пише у световним актима: „после конзулства“. Угодно би још и то: да послани местобљуститељи (= заступници) са овог часног Сабора, противу Донатиста, и незнабожаца, и заблуда њихових, затраже од најславнијих царева све што увиде да је корисно. Још би угодно, тражењем свих епископа: да се на свим посланицама које треба издати од овога Сабора, потпише само твоја Светост. И потписаше, Аврелије, епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
[Сабор против незнабожаца и јеретика]
За време Васа и Филипа, најславнијих конзула, пре 16 календа јула (= 16. јун 408), у Картагени, у дворани Реституте Цркве. На овом Сабору примише посланство Реститутос и Флорентије, епископи, против незнабожаца и јеретика, у оно време када бише убијени Севир и Макарије, и, због кривице ових (= незнабожаца и јеретика) Еводије, Теасије и Виктор, епископи, бише заклани.
Зонара: Выше сказано, как епископ, изверженный собором, или клирик, изверженный своим епископом, может искать пересмотра состоявшегося против него решения, если оно кажется ему несправедливым. Здесь правило запрещает изверженным приходить к царю и беспокоить его, и искать переисследования состоявшегося против них приговора, и повелевает поступающему так не давать ни места для защиты, ни надежды что будет восстановлен.
Аристен: Изверженный, если бы захотел беспокоить царя, пусть обращается с просьбою к большему собору и пусть довольствуется состоявшимся там мнением; если же и еще будет упорствовать, пусть не имеет надежды на восстановление. Изверженному собором и почитающему сей приговор несправедливым это правило не запрещает обратиться с отзывом к большему собору и пред ним объяснить, что он почитает себя имеющим для своего оправдания в отмену состоявшегося против него решения, а скорее повелевает ему делать это. А не желающего обратиться к собору и предоставить ему свои оправдания, но усиливающегося подвигнуть слух царский на отмщение, правило не удостаивает никакого прощения, и не дает ему места для защиты, ни надежды ожидать восстановления в последствии.
Валсамон: Всякому осуждаемому и почитающему себя несправедливо осужденным дана помощь отзыва (апелляции). Итак, это правило говорит, что хотя сие и дозволено епископам, равно как и клирикам, но не дозволено для этого утруждать слух царский. Итак, если кто, не захотев обратиться к большему собору и объяснить служащее к его оправданию по правилам, установленным для апелляции, будет утруждать о сем царя, то не только не получит от этого для себя пользы, но, как недостойный никакого прощения, закроет себе всякую дверь к оправданию и не будет иметь и надежды на восстановление. – А кто-нибудь захочет сказать: правило говорит, чтобы изверженный обращался не к царю, но к большему собору; посему изверженный например ефесским или фесалоникийским митрополитом справедливо должен быть побужден обратиться к вселенскому патриарху; а осужденный патриархом и не имеющий, куда обратиться, будет подвергнут наказанию, если обратится к царю, или нет? – Решение. Некоторые говорили, что и к приговорам патриархов, исключая вселенского, имеют приложение слова сего правила, так чтобы приговор иерусалимского был пересматриваем антиохийским, и приговор антиохийского александрийским, и так далее в восходящем порядке каждого из них. Но мне кажется, что это правило относится к приговорам других епископов и митрополитов, и не относится к приговорам патриархов; ибо решения последних не подлежат апелляции. Посему и обращающийся к царю с тем, чтобы приговор их был вновь пересмотрен, в апелляционном порядке, должен подлежать наказанию по настоящему правилу. Ибо 137-я Юстинианова новелла, помещенная в 3-й книге Василик и титуле 1-м, главе 45-й говорит буквально следующее: «Если некоторые преподобнейшие епископы того же самого собора будут иметь какое-либо прекословие между собою, или церковном праве, или о других каких-либо предметах, то прежде пусть судит это дело митрополит их вместе с двумя другими епископами того же собора; и если не обе стороны останутся довольны сим судом, тогда блаженнейший патриарх того округа пусть слушает их дело и определит, что согласно с церковными правилами и законами, и уже ни одна сторона не может противоречить сему решению». А поелику часто было рассуждаемо о том, должно ли подлежать апелляции решение константинопольского патриарха; то мне показалось необходимым сказать, что я думаю об этом и какия были представляемы некоторыми соображения. – Некоторые говорят: поелику законы ясно определяют, что приговор начальника войск и приговор дважды бывшего начальником города не подлежат апелляции, а патриаршему приговору в законах не усвоено ясно такого же преимущества, то и он должен подлежать обжалованию, как многия решения и обыкновенных судей. Для подкрепления своего рассуждения они пользуются третьею новеллою Юстиниана, помещенною в третьей книге Василик, титуле 2-м, в которой определяется, что патриарх подлежит ответственности пред царем, если рукоположит клириков сверх определенного числа. Другие, как бы в видах почтения к высоте патриаршего величия, говорят, что апелляции на патриарший приговор не должно ни совсем запрещать, ни вполне дозволять; но если судящияся стороны принадлежат к сословию посвященных или монахов, то приговор, поставленный против кого-нибудь из них, не должен подлежать новому обсуждению; а если которая-нибудь из сторон, или и обе принадлежат к мирскому сословию; то приговор бесспорно может подлежать обжалованию. Иные говорят, что качество дела должна быть основанием апелляции; ибо церковное исследование не рождает, говорят, плода любящего апелляцию, а денежное дело порождает апелляцию, как змеиный выкидыш, терзающий утробу родившей. Другие, заграждая уста говорящим это, утверждают, что патриарший приговор только тогда подлежит обжалованию, когда судящий патриарх по царскому повелению председательствует с своими членами суда, или с своим синодом. – А мне кажется, что, поелику законы были написаны прежде учреждения церковного чина и весьма многие из них написаны еллинами; то естественно они не упомянули о патриархах. А если кто скажет, что и православные императоры издавали новеллы после того, как получили честь патриаршие престолы; то пусть он прежде выслушает, что православному императору и на мысль не приходило, чтобы кто когда-нибудь дерзнул на что либо таковое и сказал, что суд почтенного таким величием подлежит новому обсуждению, а потом, что и Юстинианова новелла помещенная в толковании настоящего правила, в которой определяется, чтобы никто не возражал против патриаршего решения, может окончательно заградить их уста. А что он должен давать отчет о совершаемых им сверх установленного числа рукоположениях, - это не ведет к тому, чтобы и судебные приговоры его подвергаемы были новому пересмотру; ибо то есть частное особенное дело, а это – преимущество престола. Итак, поелику законом постановлено, чтобы никто не терпел от другого обиды; то и сам патриарх может быть судим царем, как блюстителем церкви, если бы, например, был обвиняем в святотатстве, или неправославии, или в каком-нибудь другом преступлении; ибо мы видели это на практике в разные времена; но суд его не должен подлежать отчету ради величия его престола. А поелику некоторые и против этой новеллы вооружают лживый и непокорный язык и говорят, что сужденный патриархом тогда не может противоречить, когда патриарх, в апелляционном порядке слушает дело после архиерейского приговора (потому что новелла не хочет, чтобы дело, рассмотренное в двух судах, было переносимо еще и в третий), но не тогда, когда он судит в первый раз и особенно мирян; - то в виду сего я говорю, что много я имел бы на это сказать и доказать, что они не правильно говорят. Так четвертое правило Сардикийского собора определяет, что осужденный имеет право дважды подавать апелляционный отзыв и окончательный суд производится папою римским, и этим самым не дозволяет им делать такия предложения. Отпускаю прочее; но говорю, что, поелику грамота святого Константина, данная святому Сильвестру, помещенная нами в толковании 1-й главы 8-го титула настоящего собрания определяет, что папа имеет все императорския права, а Вторый и Четвертый вселенские соборы дали патриарху константинопольскому преимущества папы, и определили, чтобы он во всем был почтен подобно папе; то приговор его по необходимости не должен подлежать апелляции, как и императорский приговор не обсуждается вновь. Потому, как кажется, и синодские указы выпускаются с теми же преимуществами как и императорские указы. А если это так, то совершенно теряют силу и прочие доводы. Ибо из посвященных ли кого будет судить патриарх, или из мирян, или мирянина с посвященным, по императорскому ли повелению, или по собственному праву, с другим ли членом суда, или один, во всяком случае он будет выше всякого нового обсуждения; а дерзнувший подать отзыв императору о пересмотре патриаршего приговора, будет повинен настоящему правилу. Ибо если не дозволяется утруждать императора просьбою о пересмотре приговора какого-нибудь митрополита, тем более не должно быть дозволено, чтобы патриаршее судебное рассмотрение было переносимо к императору.