Ако неко од људи, ради тобожње аскезе, носи груби огртач, па, као да од тога има праведност, осуђује оне који са благобојазношћу носе свилене хаљине и служе се другим општим и уобичајеним оделом, нека је анатема.
Који човјек, ради тобожњег вјежбања у добру носи груби огртач, па као да је због тога праведан, осуђује оне, који побожно носе свилене хаљине и служе се свима опћег и обичвог одијела, нека је анатема.
Εἴ τις ἀνδρῶν διὰ νομιζομένην ἂσκησιν περιβολαίῳ χρῆται, καὶ ὡς ἂν ἐκ τούτου τὴν δικαιοσύνην ἔχων καταψηφίσοιτο τῶν μετ' εὐλαβείας τοὺς βήρους φορούντων καὶ τῇ ἄλλῃ κοινῇ καὶ ἐν συνηθείᾳ οὔσῃ ἐσθῆτι κεχρημένων, ἀνάθεμα ἔστω.
Трул. 27: Нико, ко припада клиру да не облачи неприличну одећу, ни кад борави у граду, ни када путује, него нека носи одећу која је већ одређена за припаднике клира. Ако ко тако што учини, нека буде одлучен за једну седмицу.
VII Вас. 16: Свака раскош и телесни накит противни су свештеничкоме чину и поретку. Зато оне епископе или клирике, који себе украшују сјајним и раскошним хаљинама, треба поправљати; ако ли остану упорни, треба (их) подвргнути епитимији; тако исто и оне који употребљавају мирисе. А пошто је корен горчине, узраставши (Јевр. 12, 15), јерес Хришћаноклеветника (= иконобораца) постала оскврњење Католичанској (= православној) Цркви, и они који су ту јерес примили не само што се гадише живописаних Икона, него и сваку побожност одбацише, мрзећи оне који честито и благочестиво живе; на њима се испунило оно написано: „Богопоштовање је мрзост грешнику“ (Сирах 1, 25). Зато, ако се нађу (неки) да исмевају оне који носе просто и скромно одело, нека се (такви) исправљају епитимијом. Јер од најстаријих времена сваки свештени човек је живео са простим и скромним оделом. Јер „све што се не употребљава ради потребе, него ради украшавања, потпада осуди за сујетност“, као што рече Василије Велики (Мала правила, 49). Нити је пак ико носио одећу од разнобојног свиленог ткања, нити су на крајевима хаљина пришивали разнобојне додатке, јер су чули Богоречити глас да „који меке хаљине носе, по царским су дворовима“ (Мт. 11, 8).
Зонара: Последователи Евстафия между прочим учили и носить грубую одежду, как будто бы от этого имели получать освящение их ученики. Ибо словом: (греч.) они называли одежду, надеваемую поверх прочих, дабы казалось, что и чрез это они уловляют славу подвижничества, и чтобы осуждать тех, которые носят красного цвета одежды, то есть шелковые ткани и прочую обычную одежду. Красного цвета одежда была род искусственной ткани; почему и ныне есть так называемые совершенно красные одежды. Итак те, которые носят их с благоговением, а не с тем, чтобы или надмеваться пред беднейшими, или чтобы пользоваться блеском для изнеженности и иметь в них предлог к любовным делам, не подлежат обвинению. Итак, правило осуждает под анафему тех, которые порицают, то есть осуждают благоговейно употребляющих шелковую одежду, как будто бы они согрешали.
Аристен: Хулящий носящих одежды красного цвета – анафема.
Валсамон: Последователи Евстафия между прочим учили и носить грубую одежду, как будто бы от этого имели получать освящение их ученики; ибо словом (греч.) они называли одежду, надеваемую поверх прочих. Итак тех, которые по надменности и лицемерию носят грубую одежду и обвиняют носящих красного цвета одежды, то есть шелковые ткани ради чести обета, а не по причине изнеженности или для хвастовства, правило подвергает анафеме.