Који је нехотично учинио убиство, довољно је испунио суд (τὴν δίκην = епитимију кајања) током једанаест година. Јер је јасно да, односно рањених, запазићемо оно Мојсијево (из Закона/Мојс 21, 12. 18-19/): нећемо сматрати да је убијен онај ко је легао у постељу од добијених рана, па је опет ходао са штапом својим (=као сакат); а ако после рана није устао (него умро), те онај ко га је ударио, није жељом да га убије постао убица, него нехотични по намери.
Ὁ δὲ τὸν ἀκούσιον ποιήσας φόνον, ἀρκούντως ἐξεπλήρωσε τὴν δίκην ἐν τοῖς ἕνδεκα ἔτεσι. Δῆλον γὰρ ὅτι ἐπὶ τῶν πληγέντων τὰ Μωϋσέως παρατηρήσομεν, καὶ τὸν κατακλιθέντα μὲν ὑπὸ τῶν πληγῶν, ἃς ἔλαβε, βαδίσαντα δὲ πάλιν ἐπὶ τῇ ράβδῳ αὐτοῦ, οὐ λογισόμεθα πεφονεῦσθαι. Εἰ δὲ καὶ οὐκ εξανέστη μετὰ τὰς πληγάς, ἀλλ' οὖν τῷ μὴ προελέσθαι αὐτὸν ἀνελεῖν, ὁ τυπτήσας, φονευτὴς μέν, ἀλλ' ἀκούσιος διὰ τὴν πρόθεσιν.
Ап. 65: Ако који клирик удари (Апостолски 27) некога у свађи, и једним га ударцем убије, нека буде свргнут због своје напрасности (προπέτειαν = наглости); а ако је лаик (=верник), нека буде одлучен.
Анк. 23: За ненамерна убиства, пређашња наредба заповеда: да за седам година могу добити Савршено општење (= Причешће), проходећи установљене степене (кајања); друга пак наредба заповеда да требају испунити време од пет година.
Прводруги 9: Пошто Апостолски и Божанствени канон (27. Апостолски) подвргава свргнућу (= рашчињењу) свештенике који покушавају да бију верне када сагреше, или неверне кад учине неправду, неки, смишљајући како би задовољили свој гњев, изврћу Апостолске наредбе схватајући (их) да се односе (само) на оне који својом руком бију, мада канон ништа тако не означава, нити здрав разум дозвољава тако схватати. Јер би заиста било узалудно, и врло погрешно, свргавати (= рашчињавати) онога што је три или четири пута својеручно ударио, а остављати некажњеним онога који дозвољава бијење по наредби, и увећава казну свирепо и до смрти. Зато, пошто тај канон кажњава уопште бијење, зато и ми исто потврђујемо. Јер свештеник Божији треба да васпитава (παιδαγωγεῖν) неуреднога поукама и саветима, а понекад и Црквеним епитимијама, а не да бичевима и ударцима насрће на тела људска. Ако ли пак неки буду сасвим непослушни и не следују уразумљењу (Црквених) епитимија, нико не спречава да се они уразумљују (σωφρονίζεσθαι) призивом месних началника. Јер је и пети канон Антиохиојског Сабора одредио да се изазивачи нереда и побунâ у Цркви поврате (у ред) спољном руком (власти).
Вас. Вел. 2: Која (жена) је намерно убила (плод у утроби), подлеже казни за убиство. Тачног одређивања: да ли је (плод) добио облик или је без облика, код нас нема. Јер се овде суди не само за оно што ће се родити, него и она која је самој себи заверу учинила (ἐπιβουλεύσασα), јер жене при таквим покушајима већином умиру. А кад се овоме дода и уништење ембриона, то је друго убиство, по намисли, оних који се на то усуђују. Не треба, ипак, продужити до краја живота време њихове исповести (=покајања), него прихватити меру од десет година (кајања), али одређивати лечење не временом, него начином покајања.
Вас. Вел. 8: Ко у гњеву употреби секиру против своје жене, убица је. А добро си ме подсетио, и то достојно твоје разборитости, да о томе кажем опширније, јер су велике разлике између намерних и ненамерних (делâ). Јер, сасвим је нехотично и далеко од намере чиниоца, кад се неко баци каменом на псето, или дрво, и погоди човека; јер је намера била да отера звер, или отресе плод (с дрвета), а погођени је, пролазећи туда, случајно (αὐτομάτως) подишао под ударац, тако да је ово нехотично. Нехотично је, такође, кад неко, желећи да некога поврати (на прави пут), бије га кајишем или меким прутом, па бијени умре. Јер се овде гледа на намеру, да је хтео поправити грешећега, а не убити. Међу нехотична дела спада и оно: кад се неко брани у борби, па штапом или руком нанесе рану (=ударац) на опасно место, да га заболи, а не да га сасвим убије, али се ово већ приближује намерноме (делу), јер који се послужио таквим оруђем за одбрану, или који је непоштедно нанео ударац, очито да је такав овладан страшћу, не штедећи човека. Такође спада у ненамерна (дела), кад се неко послужи дебелим штапом или каменом преко људске моћи, и друго је нешто намеравао, а друго нешто учинио. Јер је у гњеву нанео такву рану да је ударенога убио, мада је можда намеравао да сруши (συντρίψαι = обори) дотичнога, а не да га сасвим усмрти. Но који се послужио мачем, или нечим сличним, нема никаквог извињења, а особито који је бацио секиру, јер га није ударио руком, тако да би му мера ударца зависила од њега, него се бацио тако да је и тежином жељеза и оштрицом и брзином бацања, нужно био убиствен ударац. И опет, сасвим је намерно (дело), и без икакве сумње, као што је (напад) од разбојника и у време ратних најезди. Јер ови убијају ради новца, избегавајући (сваку) контролу, а они у рату долазе ради убиства, нити да застраше, нити да уразуме, него с јавном намером да убију противнике. И, такође, кад неко због неког другог разлога састави вештачки лек (περίεργον φάρμακον), па умори (некога), такво (дело) се сматра намерним, као што жене често чине, настојећи да некаквим чаролијама и амајлијама примаме неке (људе) себи да их воле, те, дајући им лекарства (φάρμακα), помућују свест; такве, дакле, убијајући, мада су друго желеле, а друго учиниле; ипак, због извештаченог и забрањеног поступка, сматрају се за намерне убице. И оне које дају лекарства за побачај, убице су и оне, а и оне које узимају плодоубиствене (ἐμβρυοκτόνα = ембриоцидне) отрове (= Трулски канон 91). Толико о томе.
Вас. Вел. 13: Убиства у ратовима Оци наши нису бројали у убиства, дајући опроштај (=снисходећи), како ми се чини, браниоцима чедности (=целомудрености) и Благочешћа (εὐσεβείας = Праве вере Хришћанске). Уосталом, било би добро саветовати да се они, пошто им руке нису чисте, за три године уздржавају само од Причешћа.
Вас. Вел. 54: О разлици ненамерних убистава знам да сам пре извесног времена писао твоме Богочашћу (= канон 8), колико сам могао, и више од тога ништа не могу казати, а на твојој мудрости је да, према посебности околности, повећа или смањи епитимије.
Вас. Вел. 57: Који је ненамерно убио, нека десет година буде без причешћа Светињама; а (тих) десет година распоредиће му се овако: две године да плаче, а три године да проведе међу слушајућима (Св. Писмо, тј. оглашенима), четири године да припада, а годину да само стоји (са вернима), и следеће године примиће се у Светиње (=у Причешће).
Григ. Ниски 5: Остаје, уз ово, да се подвргне разматрању гњевљиви (= срчани, афективни) део душе, када та сила (душе) скрене од добре употребе срчаности (=гњева) и падне у грех. А пошто је много греха и сваковрсних порока (=зала), који потичу од (способности) гњева, нађоше за сходно (Свети) Оци наши да се не упушта сувише у прецизирање (=разбирање) истих, нити сматрати за потребно много старање за лечење свих услед гњева падова (=греха), - мада (Свето) Писмо забрањује не само наношење најмање ране (другоме), него и сваку псовку или хулу (Кол 3, 8), и све друго што гњев чини, - само је епитимијама скренута пажња на злочин убиства. А подељено је ово зло (убиства) разликовањем на намерно и ненамерно. Намерно је убиство, најпре оно намерно дрзнуто после припреме да се изврши тај злочин. Затим се међу намернима сматра и оно кад неко у сукобу или борби, бијући и будући бијен (од других), нанесе некоме руком смртни ударац. Јер, ко је једном савладан јарошћу и подлегао афекту гњева, не долази му у време страсти на ум ништа што би могло зауставити зло, тако да чин (=резултат) убиства настао из борбе, сматра се чином намерним, а не случајним. Ненамерни пак (злочини) имају јасне знаке (распознавања): када неко имајући у намери нешто друго, случајно учини нешто убитачно. За ова, дакле, (намерна убистава), онима који се обраћењем (=покајањем) лече за намерни злочин, троструко се продужује време (кајања). Наиме, три пута девет година је одређено, одредивши за сваки ступањ по девет година, тако да за деветогодишње време буде сасвим одлучен и удаљен од Цркве, и толико исто година да остане у слушању (Речи Божије), удостојивши га само да слуша учитеље и (Свето) Писмо и стајања са народом; за трећу опет деветогодишњицу, са припадајућима у обраћењу (=покајању) да се моли, и тада нека приступа Причешћу Светиње (=Евхаристије). Јасно је да ће и у овоме бити исто старање распоређујућега (τοῦ οἰκονομοῦντος = епископа) Црквом, и према начину обраћења (=покајања) скратиће му и трајање епитимије, тако да уместо девет година у сваком степену може бити само осам или седам или шест или пет, ако величином обраћења (=покајања) побеђује време, и великом ревношћу у исправљању (своме) превазилази оне који у дугом (одређеном) року спорије (=немарније) чисте себе од нечистоте. Ненамерно пак убиство, просуђује се да заслужује опроштај, али да оно није достојно похвале. А ово рекох да буде јасно да, макар неко и нехотично оскврнио себе убиством, те као поставши већ нечист услед злочина, канон одређује да буде искључен из свештеничке благодати. Колико пак времена за очишћење (=покајање) је одређено за прости (=обични) блуд, толико је времена просуђено довољно и за нехотично убиство. Јасно је да и у томе, узевши у обзир расположење кајућега се, ако буде достоверно обраћење, није свакоме потребно строго држати број година, него скраћењем довести га у васпостављање у Цркву и у Причешће Доброга (=Евхаристије). Ако ли се пак неко нађе на крају живота, а није испунио све време одређено канонима, човекољубље (Светих) Отаца заповеда да се удостоји Причешћа Светиња, те да не оде лишен сапутништва (= путне опреме) на оно последње и дуго путовање. Ако ли се, пошто је удостојен Причешћа Светиње, опет поврати у живот, нека дочека одређено (му) време, остајући у ономе степену у коме се налазио пре но што му је из нужде даровано Причешће.
Зонара: Некто совершил невольное убийство и провел в отлучении одиннадцать лет. На вопрос: должно ли разрешить его от уз, святый отвечал, что таковый в течение одиннадцати лет достаточно выполнил суд, то есть наказание; а об одиннадцати летах сказал не полому, что на такое именно время должен подвергаться епитимии совершивший невольное убийство (по 57-му правилу того же великого отца таковый наказывается десятилетнею епитимиею), но потому, что таков был факт. Потом говорит, что по отношению к тем, которые получили раны и умерли, мы должны соблюдать Моисеев закон, который определил, что получивший от кого нибудь раны и слегший по причине их на одр, если потом встанет и будет ходить при помощи своего жезла (то есть хотя бы совершенно и не освободился от болезни, а только ходил бы опираясь на свой жезл, как бы имеющий остатки болезни), затем умрет, не может казаться убитым, и тот, кто нанес ему раны, не должен считаться убийцею. Таковы определения Моисеева закона. К сему святый прибавляет, что хотя бы (пораженный) и не встал после получения ударов, но лежа от них скончался, поразивший его должен быть признан убийцею, но невольным; ибо он имел целью не убивать его, а побить.
Аристен: Ясно.
Валсамон: 57-е правило сего святаго отца отлучает совершивших невольное убийство от причащения божественных Таин на десять лет; а настоящее правило говорит, что тот невольный убийца, который не причащался Таин не десять, а одиннадцать лет, тем более должен быть принят. Потом присовокупляет, что хотя бы кто нанес и тяжкую рану, но не с целью убийства, не должен быть осуждаем как убийца; но, говорит (святый отец), согласно с Моисеевым законом, нужно обращать внимание и на получившего рану: если он, после того как слег от раны на одр, не поправился в здоровье, но скончался, нанесший удар необходимо подлежит обвинению в невольном убийстве; если же встал после удара и ходил при помощи своего жезла, то есть не совершенно освободился от болезни, потом умер, то нанесший рану не должен считаться убийцею. Итак, заметь и отсюда, как мы сказали и в толковании на 8-е правило, что невольное убийство познается по совершению: по сему-то мы и обращаем внимание не на рану, была ли она мала или велика, но на смерть, произошедшую от раны; точно так как вольный убийца осуждается за одно намерение, хотя бы и не было исполнения, то есть смерти. Заметь также из настоящего правила, что некоторые, рассуждая о невольном убийстве, напрасно придают особенное значение тому, в какой день нанесен удар и после скольких дней последовала смерть получившему удар; ибо хотя бы после удара прошло и много времени, но если пораженный умер от этой причины, мы, тем не менее, говорим, что совершено невольное убийство. Прочти еще 8-е правило сего святаго отца и толкование на него.