За оне који су у време Ликинијеве тираније (318–323. г.) одступили (од вере) без принуде, или без одузимања (им) имања, или без опасности, или нечега сличнога, Сабор одлучи, да, иако су били недостојни човекољубља, ипак да се милостиво поступи према њима. Који се, дакле, искрено покају нека три године проведу међу слушајућима (Св. Писмо) као верни, и седам година нека припадају (с покајницима, молећи опроштај), и две године нека учествују са народом у молитвама, без Приноса (= без Причешћа у Литургији).
У погледу оних, који су у вријеме Ликинијева самосилништва одступили били без принуде и не с тога, што су им имања отета била, или што им је опасност пријетила, или слично, сабор установљује, премда нијесу достојни човјекољубља, ипак да се поступи према њима великодушно. Који се дакле искрено покају, као вијерни, нека три године проведу слушајући, а седам година нека припадају, али без учествовања у приносу.
Περὶ τῶν παραβάντων χωρὶς ἀνάγκης, ἢ χωρὶς ἀφαιρέσεως ὑπαρχόντων, ἢ χωρὶς κινδύνου, ἤ τινος τοιούτου, ὅ γέγονεν ἐπὶ τῆς τυραννίδος Λικινίου, ἔδοξε τῇ συνόδῳ εἰ καὶ ἀνάξιοι ἦσαν φιλανθρωπίας, ὅμως χρηστεύσασθαι εἰς αὐτούς. Ὅσοι οὖν γνησίως μεταμέλονται, τρία ἔτη ἐν ἀκροωμένοις ποιήσουσιν, ὡς πιστοί, καὶ ἑπτὰ ἔτη ὑποπεσοῦνται· δύω δὲ ἔτη χωρὶς προσφορᾶς κοινωνήσουσι τῷ λαῷ τῶν προσευχῶν.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
I Вас. 12: А они који су позвани благодаћу (у веру = Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве (римске војске), али се после вратише на своју бљувотину као пси (2Петр. 2, 22), тако да неки и сребро употребише и (разним) угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви (кад се обрате), после трогодишњег слушања (Св. Писма), нека десет година припадају (с покајницима, молећи опроштај). Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који (од таквих), са страхом (Божијим) и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који (епитимију) равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у Цркву (= Храм) довољна за обраћење, такви нека испуне све време (одређеног кајања).
I Вас. 13: За оне пак (од наведених), који буду на самрти, чуваће се и сада стари и канонски закон, тако да: ако је неко на исходу (живота), нека не буде лишен последњег и најпотребнијег напуства (ἐφοδίου = Причешћа). Али ако се, као већ оплакан и удостојен Причешћа, поврати опет међу живе, такав нека буде само у молитви са онима који су у (пуном) општењу. И уопште, о свакоме који је на исходу (живота), а тражи учешће (= Причешће) у Евхаристији, епископ, после провере, нека му подели од Приноса (= Причешћа Литургије).
I Вас. 14: За оглашене који су пали (у време гоњења), Свети и Велики Сабор одлучи: да (кад се обрате) само три године буду са онима који слушају (Св. Писмо), после тога нека се моле са оглашенима.
Анк. 4: За оне који су принудно принели жртву идолима, и који су уз то пред идолима вечерали (= учествовали у идоло-гозби), и који су били доведени, али су пошли с веселим лицем и обукли се у свечанију одећу, и безбрижно учествовали у спремљеној гозби, – (Сабор) одреди: да такви годину дана слушају (Св. Писмо), три године припадају (с покајницима), па две године да опште у молитви (верних), и тада могу приступити Савршеном (= Причешћу).
Анк. 5: А који су пошли са одећом жалости, и седнувши за трпезу једоше, и међутим за све време седења плакаше, такви, пошто испуне три године припадања (с покајницима), нека се приме (у општење молитава), али без Причешћа. Ако пак нису јели, пошто две године буду припадали, треће године да опште (у молитвама), али без Причешћа, да би четврте године добили Савршено (= Причешће). А епископи да имају власт, испитавши начин обраћења, да поступе човекољубивије, или пак продуже време (кајања). А пре свега треба испитати пређашњи живот (дотичнога), и живот после тога (= током кајања), и тако одмеравати човекољубље.
Анк. 6: За оне који су под (простом) претњом мучења и одузимања имања, или прогонства, попустили и принели жртву (идолима), и до сада се нису покајали, нити обратили, а сада су у време Сабора приступили и на мисао обраћења дошли, — (Сабор) одреди: да буду до Великога Дана (Пасхе) примљени да слушају (Св. Писмо), а после Великога Дана, да три године припадају (са покајницима), и затим друге две године да буду у општењу (молитава верних), али без Причешћа, и тако да дођу до Савршеног (= Причешћа), те (тим начином) испуне сву шестогодишњицу (кајања). А ако су неки примљени у покајање пре овог Сабора, нека им се од тога времена рачуна шестогодишњица (кајања). Ако ли им се деси опасност и близина смрти, услед болести, или неког другог разлога, нека се приме под условом.
Анк. 7: За оне који су учествовали у гозби на незнабожачки празник, на месту одређеном за незнабошце, али су своја јела донели и јели, – (Сабор) одреди: да буду примљени, пошто две године буду припадали (с покајницима); а да ли (примити) и са Причешћем свакога, то је на епископима да провере, и да испитају и остали живот свакога (од њих).
Анк. 8: Који су са принудом два и три пута принели жртву (идолима), такви нека четири године припадају (с покајницима), а две године нека су у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, и седме године нека се савршено приме (за Причешће).
Анк. 9: А који су не само одступили (од вере), него су се још и побунили (против вере), и браћу (Хришћане) принуђивали, и узрочници били да (их) принуђују (на одрицање), такви за три године нека имају место слушалаца (Св. Писмâ), за следећих шест година место припадајућих (с покајницима), па за једну годину да буду у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, да би испунивши десет година били примљени у савршено општење (= Причешће). За то пак време гледати и остали њихов живот.
Анк. 21: За жене које су се одале блуду, и убијају заметак (= плод = дете) у утроби, или спремају побачај лековима, пређашња наредба одлучује (од Причешћа) до краја живота, и томе се (уопште) следи. Нашавши пак нешто човекољубивије, одредисмо да издрже десетогодишње време (кајања), проходећи установљене степене (кајања).
Лаод. 2: За оне који падају у разне грехе, и покажу се истрајни у молитви исповедања и кајања, и сасвим се одврате од злих дела, пошто се таквима по аналогији греха даде време кајања, нека, ради милосрђа и доброте Божје, буду примљени у општење (τῇ κοινωνίᾳ = обьщєниѥ = Причешће).
Лаод. 19: Да треба (на Св. Литургији), после проповеди епископа, најпре посебно чинити молитве за оглашене, па кад оглашени изиђу, да бива молитва за кајуће се; и кад и ови, по полагању (на њих) руке, изађу, тада нека бивају за верне три молитве: једну, прву, чинити тајно, а другу и трећу вршити на глас. Потом тако давати мир (= пољубац мира), па пошто презвитери даду мир (= пољубац) епископу, тада ће лаици (епископу и узајамно) давати мир (= пољубац), и тако свршавати Свето Приношење (τὴν ἁγίαν Προσφορὰν ἐπιτελεῖσθαι = свѧтоѥ приношениѥ съвьрьшити = вршити Св. Евхаристију); и само је свештеним лицима допуштено да улазе у Жртвеник (= Олтар) и причешћују се (тамо).
Картаг. 43: За оне који се кају, сходно разлици грехова, нека се судом епископа одређује време кајања; а презвитер без сагласности епископа нека не измирује покајника, осим ако је прека потреба, у одсуству епископа (= канон 7). Онога пак кајућег се, чији је преступ био јаван и разглашаван, који је узмутио сву Цркву, на њега нека се рука (измирења) ставља пред апсидом (= вратима Цркве) (тј. да сви виде).
Григ. Неок. 2: Страшна је грамзивост, и није могуће у једном писму навести (сва) Божанствена Писма, у којима се објављује не само потреба бежања од крађе и страхота тога, него уопште од сваке грамзивости и присвајања туђега ради срамне похлепе, и да је сваки такав избачен из Цркве Божје. А то што су се неки у време најезде (варварâ), у толикој кукњави и толиком плачу, дрзнули, да време, које је свима носило пропаст, сматрају себи за време зараде (=добитка), то је својствено људима безбожним и богомрским, који немају мере неваљалства. Зато одредисмо: да се сви такви извргну (из општења), да не дође гњев (Божји) на сав народ, а најпре на предстојнике (=вође), који то не истражују (μὴ ἐπιζητοῦντας = не искорењују). Јер се бојим, као што Писмо каже, да безбожни са собом не погуби праведника (Мојс 18, 23). Јер, вели (Апостол): „блудочинство и грамзивост је оно ради чега долази гњев Божји на синове непокорности“ (Кол 3, 6). „Не будите, дакле, саучесници њихови. Јер бијасте некада тама, а сада сте светлост у Господу; владајте се као деца светлости; јер је плод светлости у свакој доброти и праведности и истини. Истражујући шта је угодно Господу. И не узимајте учешћа у бесплодним делима таме, него их још разобличујте. Јер је срамно и говорити што они тајно чине. А све што се разоткрива, светлошћу се обелодањује“ (Еф 5, 7-13). Овако говори Апостол. А ако су неки, због пређашње грамзивости, учињене у миру, поднели казну, па у време гњева (Божјег) опет се повратили грабљивости, задобијајући корист од крви и пропасти људи прогнаних или заробљених или убијених, шта друго треба очекивати него да они, који се грабе за лакомост, навуку гњев (Божији) и себи и свему народу?
Григ. Неок. 11: Плакање (кајућих се) је ван врата молитвенога Дома (=Цркве), где стојећи онај који је сагрешио, треба да верне који улазе моли: да се моле за њега. Слушање бива с унутрашње стране врата у притвору (Храма), где онај који је сагрешио треба да стоји до (молитава) оглашених, и тада одатле да излази. Јер, вели, пошто је чуо (Света) Писма и поуку (=беседу), тада нека се истера, и не удостоји молитве (оглашених). Припадање пак бива, кад онај који стоји с унутрашње стране врата Храма, излази заједно са оглашенима. А заједно стојање је да стоји са вернима, и не излази са оглашенима. Најпосле долази Причешће Светињама (у Св. Литургији).
Петр. Алек. 2: Онима пак који само после затварања и претрпљених у тамници мука и смрада, па после, без борбе са мучењима, постали су заробљеници (тј. пали), рањени (=савладани) по многој бедности снаге и неким слепилом, доста је (додати) једну годину дана оном осталом времену. Јер су и они сасвим дали себе на мучење за Име Христово, мада су и добили у тамници од браће (хришћанâ) многу утеху, за коју ће узвратити многоструко, желећи се ослободити од најгорчег ропства ђаволу, сећајући се нарочито Онога Који каже: „Дух је Господњи на мени, тога ради помаза ме, да јавим Јеванђеље сиромасима; посла ме да проповедам заробљенима отпуштење, и слепима прогледање, да ослободим потлачене, да проповедам пријатну годину Господњу, и дан (праведне) расплате“ (Ис 1, 1. 2; Лк 4, 18. 19).
Петр. Алек. 3: А они који уопште ништа такво нису претрпели, нити су плод вере показали, него су добровољно сами прешли ка злу, издани (својом) плашљивошћу и страхом, а сада долазе покајању, потребно је и доследно применити причу о неродној смокви, као што Господ говори: „Имађаше неко смокву посађену у своме винограду, и дође да тражи плода на њој, и не нађе. Тада рече виноградару: Ево, трећа година како долазим да тражим плода на овој смокви, и не налазим; посеци је, зашто да земљи смета? А он, одговарајући, рече му: Господару, остави је и за ову годину, док окопам око ње и обаспем ђубривом, па ако донесе плода; ако ли не, посећи ћеш је убудуће“ (Лк 13, 6-9). И кад њу (=смокву) пред очи ставе, показујући плод достојан покајања у току толиког времена, већма ће користи добити.
Вас. Вел. 73: Који се Христа одрекао и погазио тајну спасења, треба све време живота свога да плаче, и дужан је да се (у покајању) исповеда; у време када исходи из (овог) живота удостојиће се Причешћа Светињама, вером у човекољубље од Бога.
Вас. Вел. 75: Ко се са својом сестром од оца или мајке заједно упрљао (συμμιανθεὶς = оскврнио се, блудно згрешио), нека му се не допусти долазак у молитвени Дом (= у Цркву), док не престане од (тог) безаконог и преступног дела. Пошто пак дође у сазнање тог страшног греха, нека три године плаче стојећи пред вратима молитвених Домова (=храмова), и молећи народ који улази на молитву да сваки са сажаљењем чини за њега усрдне молитве Господу. После тога, друге три године нека се допусти само слушање (Св. Писма); и пошто је слушао Свето Писмо и поуку (=беседу), нека се отпусти, и не удостојава молитве (са вернима). Затим, ако је са сузама умољавао молитву (са вернима), и припадао Господу са скрушеним срцем и дубоким смирењем, нека му се за друге три године допусти припадање. И тако, пошто покаже плодове достојне покајања, нека се десете године прими на молитву са вернима, без учешћа у Приносу (Евхаристије); и стојећи две године са вернима на молитви, нека се тако надаље удостоји Причешћа Добра (=Тела и Крви Христове).
Вас. Вел. 81: Пошто многи у време варварске најезде преступише (=одрекоше) веру у Бога, и положише незнабожачке заклетве, и једоше нечиста јела која су им са идолским врачаријама принета, такви нека буду икономисани (οἰκονομείσθωσαν = решавани) по законима и канонима донетим од Отаца наших (= Анкирски 1-9). Јер они који су тешку невољу у мучењима поднели, и не подносећи болове, те били принуђени на одрицање (од вере), нека три године не буду примљени, и две године нека слушају, и три припадају, и тако нека се приме у општење (κοινωνίαν = Причешће). А који су без велике невоље издали веру у Бога, и јели за демонском трпезом, и клели се незнабожачким заклетвама, нека се искључе (из Храма) за три године, две године нека слушају (Св. Писмо), три године да се моле у припадању, и друге три да стоје са вернима у молитви, те тако нек буду примљени у Причешће Доброга (= у Литургију).
Вас. Вел. 84: А све ово пишемо да се испробају плодови покајања. Јер свакако такве ствари (=грехе и епитимије) не судимо временом, него пазимо на начин покајања. Ако се пак (неки) тешко одвајају од својих навика, и радије хоће да служе телесним уживањима него Господу, и не прихватају живот по Јеванђељу, тада нам нема никаквог заједничког дела (λόγον) са њима. Јер смо ми усред народа непокорнога и противнога (Ис 65, 2; Рм 10, 21) научени да чујемо (речи): „Спасавајући спаси душу своју“ (1Мојс 19, 17).
Григ. Ниски 2: Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
Зонара: Другие правила говорят о тех, которые отреклись от веры вследствие большого насилия и принуждения, а настоящее правило рассуждает о тех, которые совершили сие преступление без принуждения, каковых и называет не достойными человеколюбия; однакоже и сих приемлет по благости, если они подлинно раскаются, то есть истинно, а не притворно, не обманом, с теплотою и многим усердием. Таковым правило повелевает три года быть слушающими, то есть стоять вне храма, в притворе и слушать божественные писания; - семь лет быть припадающими, то есть входить внутрь церкви, но становиться в задней части от амвона и выходить с оглашенными; - два года быть купностоящими и молящимися вместе с верными, но не удостаиваться причащения святых Таин, доколе не пройдут два года.
Аристен: Отступившие от веры без необходимости, хотя и недостойны прощения, но удостаиваются некоторого снисхождения и 12-ть лет должны быть припадающими. Те, которые отверглись веры не по принуждению, хотя и недостойны человеколюбия, впрочем удостаиваются некоторого снисхождения, так что искренно раскаивающиеся из них, три года должны пребыть в числе слушающих, то есть стоять при дверях храма ( Царскими дверями у греков и доселе называются средние двери в западной стене, ведущие в храм (Зам. поклон. св. горы. Завещ. Св. Афан. (стр. 200, прим. 3). Сл. Чтен. в Общ. Люб. Дух. Просв. 1872 г. Август: о храме, стр. 64, 72) и слушать божественное писание, после трехлетнего времени должны быть введены внутрь стен церкви и провести семь лет вместе с припадающими в задней части от амвона и, при возглашении к оглашенным, выходить вместе с ними; а по прошествии семилетнего времени, они могут получить право стоять с верными в течение двух лет, и иметь с ними общение в молитвах до совершения тайнодействия; а в божественном причащении не должны иметь участия и в эти два года; но после сего могут быть удостоены и приобщения святых Таин.
Валсамон: Апостольское 62-е правило рассуждает о клириках, отступивших от веры по принуждению, а настоящее – об отвергшихся Христа без принуждения, и говорит, что таковые приемлются, если действительно то есть истинно каются, и три года стоят вне храма и слушают песнопения Богу, а семь лет припадают, то есть стоят внутри церкви, но позади амвона, и выходят вместе с оглашенными. По исполнении же семилетия, они могут постоянно молиться с верными, а святых Таин удостоены будут по прошествии двух лет.