Они који су од Бога добили власт дрешења и везивања (епископи – Мт. 18, 18), треба да гледају на каквоћу греха и готовост онога који је сагрешио, и тако да одговарајући лек примењују на болест, да не би, употребљавајући у оба случаја несразмерност, болесник био лишен спасења. Јер болест греха није проста, него различна и многоврсна и израста многе штетне огранке, од којих се зло нашироко разлива и напредује, док се снагом лекара не заустави. Зато онај који лекарску науку у Духу (Светом) пројављује, најпре треба да (добро) размотри расположење грешника, и да ли он стреми ка здрављу, или, напротив, својим поступцима призива против себе болест, и да гледа како се (болесник) у међувремену стара о своме понашању, па, ако се лекару не противи и душевну рану прилаганим лековима не повећава, тако онда да одмерава милосрђе по вредности. Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу (ἡγεμονίαν = руковођење, тј. епископу), сваки је смисао (λόγος =слово = разлог, циљ) у томе: да се поврати залутала овца (Лк. 15, 4) и змијом рањена (= отровно уједена) излечи, те нити падне низ урвине (= стрмине) очајања, нити да попусти узду до животне распуштености и презривости, него треба свакако на један начин: било строгим и љућим лековима, било блажим и кроткијим – зауставити обољење (τοῦ πάθους = страсть =страдање, патологију), и постарати се да рана зарасте, опробавајући (=проверавајући) плодове покајања и мудро руководећи (οἰκονομοῦντι = съмотрѧщюоумоу = економишући) човека позванога ка Вишњој светлости. „Треба, дакле, да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας = объıчаю); а у погледу оних који не прихватају крајност, треба следити преданом обрасцу“, као што нас учи Свети Василије (канон 3).
Они који су од Бога добили власт дријешења и везивања, треба да узимљу у обзир каквоћу гријеха и како је расположен онај, који је сагријешио, и према томе да пружају онакве лијекове, какви за извјесну болест требају, да се не би, не обазирући се на једно и друго, лишио спасења болесник; јер није једнака болест гријеха, него различна и многостручна, и баца многе огранке погибели, из којих се зло на широко развија и на далеко распростире, док се настојањем лијечничким не заустави. Ради тога онај, који се лијечничком по духу вјештином занима, мора најприје да разабере, какво је расположење грјешника, и да развиди да ли он пригиње здрављу, или напротив, привлачи својим поступањем на себе болест, и на који начин он међу тијем проводи свој живот; пак ако се лијечнику не противи, и исцјељује душевну рану прилагањем наређених лијекова, ваља тада према заслугама учинити га и диоником милости. Јер код Бога и код онога, који је примио пастирску службу, све се старање мора састојати у томе, да се поврати изгубљена овца, и да се лијек пружи оној, која, је змијом рањена, те да не удари о стрмине очајања, нити да се одузда на распуштени и нерасудни живот, него се мора да сваким начином, или средством оштрих и стежућих, или пак средством блажијих и лагљих лијекова, запријечи страдање и постара се, да рана зарасте, узимајући при томе у обзир плодове кајања, и мудро напућујући човјека, који је небеском просвјећењу позван. И ми зато треба да знадемо и једно и друго, и оно што највиши закон заповиједа и оно што је за обичај везано; а у погледу оних, који не признају узвишеност кајања, има се слиједити преданој установи, као што нас свети Василије учи.
Δεῖ δὲ τοὺς ἐξουσίαν λύειν καὶ δεσμεῖν παρὰ Θεοῦ λαβόντας, σκοπεῖν τὴν τῆς ἁμαρτίας ποιότητα, καὶ τὴν τοῦ ἡμαρτηκότος πρὸς ἐπιστροφὴν ἑτοιμότητα, καὶ οὕτω κατάλληλον τὴν θεραπείαν προσάγειν τῷ ἀῤῥωστήματι, ἵνα μή, τῇ ἀμετρίᾳ καθ᾿ ἑκάτερον χρώμενος, ἀποσφαλείη πρὸς τὴν σωτηρίαν τοῦ κάμνοντας. Οὐ γὰρ ἁπλῆ τῆς ἁμαρτίας ἡ νόσος, ἀλλὰ ποικίλη καὶ πολυειδής, καὶ πολλὰς τῆς βλάβης τὰς παραφυάδας βλαστάνουσα, ἐξ ὧν τὸ κακὸν ἐπὶ πολὺ διαχεῖται, καὶ πρόσω βαίνει, μέχρις ἂν σταίη τῇ δυνάμει τοῦ θεραπεύοντος. Ὥστε τὸν τὴν ἰατρικὴν ἐν Πνεύματι ἐπιστήμην ἐπιδεικνύμενον, πρότερον χρὴ τὴν τοῦ ἡμαρτηκότος διάθεσιν ἐπισκέπτεσθαι, καὶ εἴτε πρὸς τὴν ὑγείαν νεύει, ἢ τοὐναντίον, διὰ τῶν οἰκείων τρόπων προσκαλεῖται καθ᾿ ἑαυτοῦ τὸ ἀῤῥῶστημα, ἐφορᾷν, ὅπως τε τῆς ἐν τῷ μεταξὺ προνοεῖται ἀναστροφῆς, καὶ εἰ μὴ τῷ τεχνίτῃ ἀντιπαλαίει, καὶ τὸ τῆς ψυχῆς ἕλκος διὰ τῆς τῶν ἐπιτιθεμένων φαρμάκων αὐξάνει προσαγωγῆς, καὶ οὕτω τὸν ἔλεον κατ᾿ ἀξίαν ἐπιμετρεῖν. Πᾶς γὰρ λόγος Θεῷ καὶ τῷ τὴν ποιμαντικὴν ἐγχειρισθέντι ἡγεμονίαν, τὸ πλανώμενον πρόβατον ἐπαναγαγεῖν, καὶ τρωθὲν ὑπὸ τοῦ ὄφεως ἐξιάσασθαι, καὶ μήτε κατὰ κρημνῶν ὠθῆσαι τῆς ἀπογνώσεως, μήτε τὸν χαλινὸν ὑπενδοῦναι πρὸς τὴν τοῦ βίου ἔκλυσίν τε καὶ καταφρόνησιν· ἀλλ᾿ ἑνί γε τρόπῳ πάντως, εἴτε διὰ τῶν αὐστηροτέρων τε καὶ στυφόντων, εἴτε διὰ τῶν ἀπαλωτέρων τε καὶ πρᾳοτέρων φαρμάκων, κατὰ τοῦ πάθους στῆναι, καὶ πρὸς συνούλωσιν τοῦ ἕλκους ἀνταγωνίσασθαι, τοὺς τῆς μετανοίας καρποὺς δοκιμάζοντι, καὶ οἰκονομοῦντι σοφῶς τὸν πρὸς τὴν ἄνω λαμπροφορίαν καλούμενον ἄνθρωπον. Ἀμφότερα τοίνυν εἰδέναι ἡμᾶς χρή, καὶ τὰ τῆς ἀκριβείας, καὶ τὰ τῆς συνηθείας· ἕπεσθαι δέ, ἐπὶ τῶν μὴ καταδεξαμένων τὴν ἀκρότητα, τῷ παραδοθέντι τύπῳ, καθὼς ὁ ἱερὸς ἡμᾶς ἐκδιδάσκει Βασίλειος.
I Вас. 12: А они који су позвани благодаћу (у веру = Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве (римске војске), али се после вратише на своју бљувотину као пси (2Петр. 2, 22), тако да неки и сребро употребише и (разним) угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви (кад се обрате), после трогодишњег слушања (Св. Писма), нека десет година припадају (с покајницима, молећи опроштај). Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који (од таквих), са страхом (Божијим) и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који (епитимију) равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у Цркву (= Храм) довољна за обраћење, такви нека испуне све време (одређеног кајања).
Анк. 2: Тако исто и ђакони који су принели жртву идолима, па су се потом обратили (вери), нека имају осталу част, али да престану од сваке свештене службе, од узношења Хлеба или Путира (= у Литургији), или проповедања. Ако, пак, неки од епископâ увиди (код њих) неку заслугу или кротко смирење, те захтедне дати им нешто више или одузети, њима припада та власт.
Анк. 5: А који су пошли са одећом жалости, и седнувши за трпезу једоше, и међутим за све време седења плакаше, такви, пошто испуне три године припадања (с покајницима), нека се приме (у општење молитава), али без Причешћа. Ако пак нису јели, пошто две године буду припадали, треће године да опште (у молитвама), али без Причешћа, да би четврте године добили Савршено (= Причешће). А епископи да имају власт, испитавши начин обраћења, да поступе човекољубивије, или пак продуже време (кајања). А пре свега треба испитати пређашњи живот (дотичнога), и живот после тога (= током кајања), и тако одмеравати човекољубље.
Анк. 7: За оне који су учествовали у гозби на незнабожачки празник, на месту одређеном за незнабошце, али су своја јела донели и јели, – (Сабор) одреди: да буду примљени, пошто две године буду припадали (с покајницима); а да ли (примити) и са Причешћем свакога, то је на епископима да провере, и да испитају и остали живот свакога (од њих).
Вас. Вел. 2: Која (жена) је намерно убила (плод у утроби), подлеже казни за убиство. Тачног одређивања: да ли је (плод) добио облик или је без облика, код нас нема. Јер се овде суди не само за оно што ће се родити, него и она која је самој себи заверу учинила (ἐπιβουλεύσασα), јер жене при таквим покушајима већином умиру. А кад се овоме дода и уништење ембриона, то је друго убиство, по намисли, оних који се на то усуђују. Не треба, ипак, продужити до краја живота време њихове исповести (=покајања), него прихватити меру од десет година (кајања), али одређивати лечење не временом, него начином покајања.
Вас. Вел. 3: Ђакон, који после ђаконства учини блуд, нека буде искључен из ђаконске службе, а пошто буде сведен на место лаикâ, нека се не лишава општења (κοινωνίας = у Евхаристији). Јер је стари канон (=правило) да они који падну са (свога) степена, подвргавају се само тој врсти казне, следујући (Свети Оци) отпочетка, како мислим, ономе закону: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). И због неког другога разлога: што они који су у реду лаика, избацивани са места верних, опет се (по покајању) примају на место са кога су пали, док ђакон једном (за свагда) има трајну казну свргнућа, па пошто му се ђаконство (никад) не враћа, зато се само на тој казни стало. Ово, дакле, бива по одредбама. А уопште је најистинитије излечење: удаљење од греха. Тако, који је ради телесног уживања одбацио благодат, нека, скрушеношћу тела и сваким кроз уздржање овладавањем собом (δουλαγωγίας), одступи од насладâ које су га упропастиле, те пружи нам потпуни доказ свога излечења. Зато, треба да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας); а у погледу оних који не прихватају крајност (τὴν ἀκρότητα), треба следити преданом обрасцу.
Вас. Вел. 74: Ако ли, дакле, сваки од палих у напред споменуте грехе, буде ревностан (у кајању) и исповеда се, онај коме је од Божијег човекољубља поверено да дреши и везује (грехе – Мт 18, 18), ако буде човекољубивији, видећи величину (покајничког) исповедања грешника, и скрати време епитимија, неће (зато) бити достојан осуде, јер нам историја у (Светом) Писму показује да они који се са већим болом исповедају, брзо достижу Божије човекољубље.
Вас. Вел. 75: Ко се са својом сестром од оца или мајке заједно упрљао (συμμιανθεὶς = оскврнио се, блудно згрешио), нека му се не допусти долазак у молитвени Дом (= у Цркву), док не престане од (тог) безаконог и преступног дела. Пошто пак дође у сазнање тог страшног греха, нека три године плаче стојећи пред вратима молитвених Домова (=храмова), и молећи народ који улази на молитву да сваки са сажаљењем чини за њега усрдне молитве Господу. После тога, друге три године нека се допусти само слушање (Св. Писма); и пошто је слушао Свето Писмо и поуку (=беседу), нека се отпусти, и не удостојава молитве (са вернима). Затим, ако је са сузама умољавао молитву (са вернима), и припадао Господу са скрушеним срцем и дубоким смирењем, нека му се за друге три године допусти припадање. И тако, пошто покаже плодове достојне покајања, нека се десете године прими на молитву са вернима, без учешћа у Приносу (Евхаристије); и стојећи две године са вернима на молитви, нека се тако надаље удостоји Причешћа Добра (=Тела и Крви Христове).
Вас. Вел. 84: А све ово пишемо да се испробају плодови покајања. Јер свакако такве ствари (=грехе и епитимије) не судимо временом, него пазимо на начин покајања. Ако се пак (неки) тешко одвајају од својих навика, и радије хоће да служе телесним уживањима него Господу, и не прихватају живот по Јеванђељу, тада нам нема никаквог заједничког дела (λόγον) са њима. Јер смо ми усред народа непокорнога и противнога (Ис 65, 2; Рм 10, 21) научени да чујемо (речи): „Спасавајући спаси душу своју“ (1Мојс 19, 17).
Вас. Вел. 85: Немојмо, зато, прихватити да пропаднемо заједно са таквима, него бојећи се тешкога суда, и имајући пред очима страшни Дан расплате Господње, немојмо хтети да погинемо заједно са туђим гресима. Јер, ако нас нису научиле страшне претње Господа, нити нас толики ударци довели до осећања да нас је Господ због нашег безакоња оставио, и предао нас у руке варвара, и народ би одведен у ропство непријатељима, и предан расејању, јер на такве ствари се дрзнуше они који носе име Христово, па ако не познаше нити разумеше да је због тога дошао на нас гњев Божији, какво нам је заједничко дело (λόγον) са њима? Него треба да им сведочимо и дан и ноћ, и општејавно и понаособ; а да не прихватимо да се поводимо за њиховим злоделима, молећи се особито да их придобијемо, и избавимо од замке лукавога. Ако ли то не узмогнемо, настојмо макар да душе своје сачувамо од вечне осуде.
Григ. Ниски 4: Подела грехова који бивају од жељења (=похоте) и уживања (=сластољубља) оваква је: једно се назива прељуба, а друго блуд. Некима који су тачнији (=строжији) би угодно да се и грех блуда сматра прељубом, јер је само једна законита веза (συξυγία = брак), и жене са мужем, и мужа са женом. Све пак што није законито, свакако је противзаконито; и који не држи своје, очито је да држи туђе, јер је човеку Богом дана једна помоћница, и жени је прикладно дата једна глава (1Кор 1, 3). Дакле, ако је неко стекао свој сасуд (1Сол 4, 4), као што Божанствени Апостол назива, закон природе (таквоме) дозвољава да га праведно користи (=употребљава); ако се пак неко изван свога креће, свакако да дира у туђе; а туђе је свакоме све што није његово, макар и немао признатога господара. Дакле, није далеко блуд од греха прељубе за оне који овај разлог тачније (=строжије) испитују, пошто и Божанствено Писмо каже: „Не буди брз ка туђинки“ (Приче 5, 20). Но пошто Оци показаше неку снисходљивост према немоћнијима, разлучен је овај грех општом поделом, (тако) да се блудом назива кад се испуни похотљива жеља без учињене неправде другоме, а прељуба је кад бива штета и увреда другоме. У ово се убраја и скотолоштво (= блуд са животињом) и педерастија, јер је и то прељуба противу природе, јер и оно што је туђе и оно што је противу природе, неправда је. Пошто је таква подела у овој врсти греха учињена, општи је лек (за ово): да човек покајањем постане чист од страсне помаме (λύσσης = беснила) у таквим уживањима (букв.: у таквом хедонизму). А пошто се код оскврњених блудом није са тим грехом смешала никаква неправда (=увреда према другима), зато је одређено двоструко време покајања онима који су се прељубом оскврнили, и у неким другим забрањеним пороцима, као у скотолоштву, и помами за мушкарцем (=хомосексуализму). Јер, као што рекох, код таквих се удвостручује грех: један је безаконо сластољубље, а други у неправди (=увреди) нанетој другоме. А нека разлика постоји и у начину кајања за грехе сластољубља: јер, који је сам побуђен да исповеди своје грехе, таквоме, који је личном побудом решио да изобличи своје тајне (грехе), пошто је (тиме) већ почео да лечи своју страст и показао знак промене на боље, он нека буде с човекољубивијом епитимијом; који је пак затечен у злу, или га је какво подозрење или тужба невољно изобличила, (томе) треба да је дужа епитимија повратка (=обраћења), тако да, кад се строгошћу (δι’ ἀκριβείας) очисти, нека се тако прими у општење Светиње (= Причешће Св. Евхаристије). Канон (=правило) је, дакле, такав да: који се оскврне блудом, за три године бивају сасвим удаљени од молитве (у Храму), а три (следеће) нека учествују само у слушању (Св. Писма); у друге три године нека се моле заједно са припадајућим повратницима, и тада нека се Причешћују Светињама. За оне пак који буду ревноснији у обраћењу, и животом показују повратак добру, могуће је распоређивачу (τῷ oἰκoνoμoῦντι = духовном иконому = епископу/свештенику) да на корист, по Црквеној икономији, скрати време слушања, и брже доведе до обраћења; и опет и то време да скрати и скорије (га) приведе општењу (=Причешћу) како по својој увиђавности (δοκιμασία = расуђивању) просуди владање леченога (покајника). Јер, као што је забрањено бацати бисере пред свиње (Мт 7, 6), тако би било неумесно лишавати драгоценога бисера онога који је својом чистотом и бестрашћем већ постао човек. Безакоње пак које бива прељубом или другим врстама нечистоте, као што је речено напред, лечиће се у свему истим судом, којим и преступ блуда, само ће се време удвостручити. А и у овоме треба пазити и на расположење леченога, онако како и са онима који су захваћени нечистотом блуда, тако да им, брже или спорије, бива причешће Добром (= Св. Тајнама у Литургији).
Григ. Ниски 5: Остаје, уз ово, да се подвргне разматрању гњевљиви (= срчани, афективни) део душе, када та сила (душе) скрене од добре употребе срчаности (=гњева) и падне у грех. А пошто је много греха и сваковрсних порока (=зала), који потичу од (способности) гњева, нађоше за сходно (Свети) Оци наши да се не упушта сувише у прецизирање (=разбирање) истих, нити сматрати за потребно много старање за лечење свих услед гњева падова (=греха), - мада (Свето) Писмо забрањује не само наношење најмање ране (другоме), него и сваку псовку или хулу (Кол 3, 8), и све друго што гњев чини, - само је епитимијама скренута пажња на злочин убиства. А подељено је ово зло (убиства) разликовањем на намерно и ненамерно. Намерно је убиство, најпре оно намерно дрзнуто после припреме да се изврши тај злочин. Затим се међу намернима сматра и оно кад неко у сукобу или борби, бијући и будући бијен (од других), нанесе некоме руком смртни ударац. Јер, ко је једном савладан јарошћу и подлегао афекту гњева, не долази му у време страсти на ум ништа што би могло зауставити зло, тако да чин (=резултат) убиства настао из борбе, сматра се чином намерним, а не случајним. Ненамерни пак (злочини) имају јасне знаке (распознавања): када неко имајући у намери нешто друго, случајно учини нешто убитачно. За ова, дакле, (намерна убистава), онима који се обраћењем (=покајањем) лече за намерни злочин, троструко се продужује време (кајања). Наиме, три пута девет година је одређено, одредивши за сваки ступањ по девет година, тако да за деветогодишње време буде сасвим одлучен и удаљен од Цркве, и толико исто година да остане у слушању (Речи Божије), удостојивши га само да слуша учитеље и (Свето) Писмо и стајања са народом; за трећу опет деветогодишњицу, са припадајућима у обраћењу (=покајању) да се моли, и тада нека приступа Причешћу Светиње (=Евхаристије). Јасно је да ће и у овоме бити исто старање распоређујућега (τοῦ οἰκονομοῦντος = епископа) Црквом, и према начину обраћења (=покајања) скратиће му и трајање епитимије, тако да уместо девет година у сваком степену може бити само осам или седам или шест или пет, ако величином обраћења (=покајања) побеђује време, и великом ревношћу у исправљању (своме) превазилази оне који у дугом (одређеном) року спорије (=немарније) чисте себе од нечистоте. Ненамерно пак убиство, просуђује се да заслужује опроштај, али да оно није достојно похвале. А ово рекох да буде јасно да, макар неко и нехотично оскврнио себе убиством, те као поставши већ нечист услед злочина, канон одређује да буде искључен из свештеничке благодати. Колико пак времена за очишћење (=покајање) је одређено за прости (=обични) блуд, толико је времена просуђено довољно и за нехотично убиство. Јасно је да и у томе, узевши у обзир расположење кајућега се, ако буде достоверно обраћење, није свакоме потребно строго држати број година, него скраћењем довести га у васпостављање у Цркву и у Причешће Доброга (=Евхаристије). Ако ли се пак неко нађе на крају живота, а није испунио све време одређено канонима, човекољубље (Светих) Отаца заповеда да се удостоји Причешћа Светиња, те да не оде лишен сапутништва (= путне опреме) на оно последње и дуго путовање. Ако ли се, пошто је удостојен Причешћа Светиње, опет поврати у живот, нека дочека одређено (му) време, остајући у ономе степену у коме се налазио пре но што му је из нужде даровано Причешће.
Григ. Ниски 7: А пљачкање гробова, и оно се дели на опростиво и неопростиво. Јер, ако неко, поштеђујући част мртвих и остављајући нетакнутим сахрањено тело, тако да се не покаже сунцу срамота природе, а само неко камење стављено на гроб употреби за неко зидање, ни ово, свакако, није похвално, али је то обичај учинио опростивим, када се материјал употреби за нешто боље и корисније. Претраживати пак прах тела (покојника у гробу), претворенога у земљу, и преметати кости у нади да се стекне неки (скупоцени) украс заједно (с њим) закопан, то је осуђено истим судом као и просто блудочинство, као што је раздељено у претходној речи (=тексту), то јест да распоредитељ (τοῦ οἰκονόμου = управитељ = свештенослужитељ) према животу леченога види и просуди о (одговарајућем) леку, тако да скраћује установљени канонима рок епитимије.
Григ. Ниски 8: Крађа светиње сматрана је у старом (Св.) Писму (ИсНав 7, 1) ништа мање подношљива (=снисходљива) од убиства, јер се подједнако подвргавао каменовању, и онај који је ухваћен у убиству, као и онај који би отео оно што је Богу заветовано (=приложено). У обичају пак Црквеном, не знам како, настала је нека попустљивост и снисхођење, тако да се сматра за очишћење од овакве болести (нешто) сношљивије, јер је предање Отаца одредило краће време епитимије него за прељубу. А при свакој врсти греха треба пре свега гледати (=сагледавати) на то: какво је расположење леченога, а не сматрати време довољним за лечење. Јер какво лечење бива од времена? Него гледати на добру вољу (τὴν προαίρεσιν = расположење) онога који кајањем себе лечи? Ово ти, човече Божији, сабравши са великом марљивошћу из приручнога (што нађох), зато што треба одазвати се заповести браће, усрдно шаљемо. А ти немој престати приносити уобичајене молитве Богу за нас, јер си дужан, као благодарни син, твојим молитвама неговати старца (τὴν γηροκομίαν) који те је по Богу родио, сходно заповести која наређује: поштовати родитеље (своје), „да ти добро буде и будеш дуговечан на земљи“ (2Мојс 20, 12). Јасно је пак да ћеш примити ово писмо, као свештеничко знамење (σύμβολον), и нећеш презрети овај гостопримни дар (τὸ ξένιον), макар и био мањи од твоје великоумности (μεγαλοφυίας = великодушности).
Зонара: Рассудив о многих и различных епитимиях и назначив епитимию соответствующую каждому из исчисленных падений, наконец собор настоящим правилом предоставил все суду епископов; и говорит, что должно рассматривать не только качество греха – велик ли он был, или умеренный, но и расположение согрешившего и как он расположен к покаянию, то есть – готов ли принять врачевство вяжущее и горькое, или он слабее и менее расположен к врачеванию; и таким образом подавать соответствующее врачевание, дабы, когда например двое учинили один и тот же грех, но один из них показывает готовность к покаянию, а другой менее расположен к тому, врачующий их не утратил спасения трудящегося, если будет обращать внимание только на грех и пользовать того и другого из них одинаково. Ибо тот, кто имеет готовность к покаянию, примет епитимию, хотя бы она была и очень строгая, и подчинит себя воле назидающего его. А кто не показывает горячности к покаянию, тот не примет сильно вяжущего врачевства, и не только не исцелится, но и может впасть в отчаяние и повергнуться в горшия преступления. Ибо недуг греха, говорят отцы, многообразен и различен, и производит многие отрасли вреда; из каковых отраслей зло разливается, то есть распространяется и идет вперед, пока не будет таково, что превзойдет и силу врачующего. Поэтому духовному врачу, говорят, должно прежде всего рассматривать расположение согрешившего: горячо ли он раскаивается и желает здравия, или более увеличивает болезнь свою развращенностию нравов, и как обращается и живет после грехопадения, и не сопротивляется ли врачу, что бывает со страждущими беснованием; ибо они сопротивляются врачующим их и не дозволяют давать им спасительные лекарства. Но должно смотреть и на то, чтобы, врачуя и давая лекарства, приложением их как-нибудь не увеличить душевную рану: и таким образом по достоинству возмеривать милосердие. Это значит, что духовному врачу должно обращать внимание на расположение болящего, и малодушному не предлагать сильно вяжущих лекарств, дабы рана его не увеличилась, если он откажется от врачевания ея, а тому, то может принять более сильное врачевство, не дать слабейшего, чтобы по причине легкости епитимий он не впал в туже страсть, а может быть и в большую; но возмеривать милость по достоинству, то есть миловать каждого сообразно его расположению; и ослаблять епитимию малодушному, а усиливать ее человеку твердого духа; и то и другое делать ради милости, дабы одного очистить от скверны, а у другого не расстраивать язвы и не сделать рану больше. Ибо как у Бога, так и у пастыря душ вся забота и попечение состоит в следующем: заблуждающую овцу возвратить и ужаленную змием исцелить, не гнать строгостию по стремнинам отчаяния, и слабостию и легкими врачевствами не ослабить ей узды, как коню, дабы прыгала и вела вольную жизнь; но стараться противодействовать недугу строгостию ли, или мягкостию, смотря потому, как расположен к этому врачуемый. А это будет, если он испытывает и рассматривает плоды их покаяния; и назидает человека, призванного к горнему просвещению, то есть к царству небесному. Итак, должно нам знать и то и другое, говорят отцы собора, и требования строгости, и требования обычая, или сострадания. Ибо в Писании говорится о том и о другом, то есть и о том, чего хочет строгость, - и о том, чего требует сострадание благовременно и с рассуждением употребляемое. Так и блаженный Павел к фессалоникийцам о бесчинно живущих между ними написал следующие слова: аще кто не послушает словесе нашего, посланием сего назнаменуйте: и не примешайтеся ему, да посрамится. И не аки врага имейте его, но наказуйте якоже брата (2 Сол. 3, 14, 15), ибо это свойственно милости и страданию, или привычке, то есть обычаю засвидетельствованному и утвержденному временем, которому и божественныя правила, и государственные законы повелевают иметь силу закона. И Василий Великий для не приемлющих строгости преданных чинов, учил следовать обычаю. О горнем просвещении правило сказало, потому что, по учению отцев и учителей, царство небесное прежде прочего есть свет, исходящий из божественного естества и из совершеннейшего познания Бога.
Аристен: Во всех кающихся рассматривается качество греха и наблюдается обращение: и сообразно сему размеряется милость. Отцы определили епитимии для каждого греха; а суд весь поручили приявшему от Бога власть вязать и решить, чтобы он сам рассматривал и качество греха и обращение согрешившего, и таким образом соразмерял милость, предлагая врачество, соответствующее недугу. Ибо у Бога и приявшего пастырское водительство все попечение – о том, дабы овцу заблудшую возвратить, а не гнать по стремнинам отчаяния, и уязвленную змием исцелить, посредством ли суровых и вяжущих, или посредством более мягких и легких врачебных средств.
Валсамон: И на других соборах определено, чтобы местный епископ, получивший от благодати Всесвятого Духа власть вязать и решить, не всегда обращал внимание на положенное правилами относительно епитимий, но чтобы назначал оныя применительно к лицам, подлежащим епитимии, то есть – к возрасту их и к расположениям, к способностям, а при этом и к качеству греха, и таким образом предлагал соответствующее каждому недугу врачевство. И настоящее правило определяет тоже самое, возлагая все дело врачевания болящего епитимиями на рассуждение врачующего, то есть местного епископа и того, кому поручено будет от него. И такая цель правила весьма ясна и понятна; потому-то именно мы не написали ничего более для объяснения его. А на конце определяется, что мы должны знать и требования строгости и требования обычая; пишется еще и о требованиях сострадания, согласно апостольскому изречению, в котором говорится: аще кто не послушает словесе нашего, посланием сего назнаменуйте: и не примешайтеся ему, да посрамится. И не аки врага имейте его, но наказуйте якоже брата (2 Сол. 3, 14 – 15); ибо это свойственно милости и состраданию, то есть привычке, или обычаю засвидетельствованному и утвержденному временем. Итак, собрав сие, скажи, что мы должны знать и точные правила канонических епитимий, и положения более снисходительного обычая; и иногда врачевать недуги по правилам, когда болящие с готовностию принимают епитимии, а иногда посредством обычных и более снисходительных лекарств, когда врачуемые окажутся более строптивыми к принятию епитимий; ибо этим обычным едва ли кто будет противиться. Подобное этому заповедует и Василий Великий в своем 3-м правиле.