Свети Сабор одлучи (ἔδοξε = изволи, нађе за добро – ДАп. 15, 28) да они (предстојници) у селима или мањим местима, или такозвани хороепископи, ако су и добили хиротонију епископа, треба да знају своје мере и управљају (само) подручним им Црквама, и задовољавају се старањем и управом истих, да постављају чтеце и ипођаконе и заклињаче, и задовољавају се њиховим произвођењем; а да се не усуђују рукополагати ни презвитера ни ђакона без епископа града коме је потчињен и он (= хороепископ) и његово место. Ако ли се неки усуди преступити ову одредбу, да се лиши и оне части коју ужива. Хороепископа пак постављаће епископ града, којему је потчињен.
Свети сабор установљује, да предстојници у малим мјестима или селима, или такозвани хорепископи, премда су и постављени по епископском чину, морају знати ипак своје границе и управљати само подручним им црквама, и задовољавати се старањем и управом истих, постављајући чаце, ипођаконе и заклињаче, и задовољавати се што могу њих да произвађају; презвитера пак или ђакона да се не усуђују рукополагати без епископа дотичнога града, коме је потчињен и он (хорепископ), и његово мјесто. А који се усуди преступити ову наредбу, има се лишити и оне части, коју ужива. Хорепископа ће пак одредити за мјесто службе епископ онога града, од кога зависи то мјесто.
Τοὺς ἐν ταῖς κώμαις, ἢ ταῖς χώραις, ἢ τοὺς καλουμένους χωρεπισκόπους, εἰ καὶ χειροθεσίαν εἶεν ἐπισκόπου εἰληφότες, ἔδοξε τῇ ἁγίᾳ συνόδῳ εἰδέναι τὰ ἑαυτῶν μέτρα, καὶ διοικεῖν τάς ὑποκειμένας αὐτοῖς ἐκκλησίας καὶ τῇ τούτων ἀρκεῖσθαι φροντίδι καὶ κηδεμονίᾳ, καθιστᾶν δὲ ἀναγνώστας καὶ ὑποδιακόνους καὶ ἐφορκιστάς καὶ τῇ τούτων ἀρκεῖσθαι προαγωγῇ· μήτε δὲ πρεσβύτερον, μήτε διάκονον χειροτονεῖν τολμᾶν δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου, ᾗ ὑπόκεινται αὐτός τε καὶ ἡ χώρα. Εἰ δὲ τολμήσειέ τις παραβῆναι τὰ ὁρισθέντα, καθαιρεῖσθαι αὐτὸν καὶ ἦς μετέχει τιμῆς. Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως. ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου.
I Вас. 8: О онима који се некада називају Катари (τοὺς Καθαρούς = Новацијани), а приступају Католичанској (= Саборној) и Апостолској Цркви, овај Свети и Велики Сабор одлучи да, полагањем руку на њих (χειροθετουμένους), тако остају у клиру. Али пре свега треба писмено да исповеде да прихватају и следују догматима Католичанске (= Православне) и Апостолске Цркве, то јест да ће општити и са другобрачнима и са палима у време гоњења – којим (палима) је и време (кајања) одређено и рок (опроштаја) установљен, – тако да ће они (= Катари) у свему следовати догматима Католичанске Цркве. А где се сви они, било у селима, било у градовима, сами (без других) нађу рукоположени, нека они који су у клиру остану у своме чину, а ако неки од њих прилазе (Цркви) тамо где постоји епископ или презвитер Католичанске Цркве, јасно је да ће епископ Цркве имати епископско достојанство, а онај који се код такозваних Катара назива епископ, имаће (само) презвитерску част, осим ако епископ не изволи да он има удела у части имена (епископског). Ако ли ово није угодно епископу, нека (му) смисли место или хороепископа или презвитера, да се види да заиста припада клиру, а да не буду два епископа у једноме граду.
VII Вас. 14: Да поредак влада у свештенству јасно је свакоме; а да се са тачношћу држе свештеничка произвођења, угодно је Богу. Али пошто видимо да неки без рукопроизвођења (ἐκτὸς χειροθεσίας) од детињства добијају постриг клирика, а не добивши од епископа хиротесију (= полагање руку), и читају на (Црквеном) Сабрању са амвона, чинећи то неканонски, заповедамо: да од сада то не бива. А исто држати и за монахе. Рукопроизвести, пак, чтеца дозвољено је свакоме игуману само у своме Манастиру, ако је сам игуман био рукопроизведен од епископа на игуманско предстојништво, а (притом) је он очигледно презвитер. Исто тако, по староме обичају, и хороепископи треба, по дозволи епископа, да производе чтеце.
Анк. 13: Хороепископи не могу у другој области рукополагати презвитере или ђаконе, а такође ни презвитере за град, ако им (то) писмено не допусти (надлежни) епископ.
Неокес. 14: А хороепископи су (постављени) по обрасцу Седамдесеторице (Апостола), па као саслужитељи (епископа), због њиховог старања о сиромасима, почаствовани су да приносе (Литургију и у граду).
Антиох. 8: Сеоски презвитери не могу издавати канонска писма, него само да пишу посланице оближњим епископима, док беспрекорни хороепископи могу издавати мирне посланице.
Лаод. 57: Да не треба у селима и малим местима постављати епископе, него периодевте (= путујуће свештенослужитеље). Они пак који су (тамо) већ постављени, не могу ништа чинити без сагласности епископа који је у граду; исто тако и презвитери не могу ништа чинити без сагласности епископа.
Вас. Вел. 89: Много ме жалости што су напуштени канони Отаца и што је свака тачност Цркава изагнана, те се бојим да постепено, ако таква немарност буде напредовала овим путем, не дођу у потпуни неред ствари Цркве. Стари обичај, који је владао (ἐμπολιτευομένη = живоущии = практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, (тек) проверавајући (=испитујући) са сваком тачношћу, примао, и веома су разабирали сво њихово владање: да ли нису клеветници, да нису пијанице, да нису склони кавгама, и да ли васпитавају своје млађе, како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр 12, 14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих сведока, и о томе обавестивши епископа (= Митрополиша, тј. надлежног епископа над хороепископима), тада (тако) убрајали (тога) (црквено)служитеља у ред свештенства. Сада пак, као прво, ви сте мимоишли нас (= Митрополита), и нисте пристали ни да нас (о томе) известите, присвојивши себи сву власт. Затим, потпуно занемаривши ту ствар, допустили сте презвитерима и ђаконима да кога они хоће, без испитивања живота, по пристрасности, или по сродству, или по неком другом пријатељству, уводе у Цркву недостојне. Зато се много (црквено)служитеља броји у свакоме селу, а ниједан није достојан литургисања Жртвенику (= служења Олтару), као што ви сами сведочите, немајући људи при изборима. Пошто, дакле, видим ствар да надаље немилосрдно (ἀνήκεστον = неизлечиво) напредује, особито сада кад многи, бојећи се мобилисања (у војску), увлаче се у службу (Црквену), нужно сам предузео да обновим каноне Отаца, и пишем вам да ми пошаљете попис (црквено)служитеља свакога села, и од кога је уведен, и каквога је живота. А имајте и ви код себе (тај) попис, да се могу ваши пописи упоређивати са онима што се код нас чувају, и да нико не може да себе накнадно уписује, када хоће. Тако, дакле, после првога индикта, ако су неки уведени од стране презвитера, нек буду враћени међу лаике, и нека изнова буде од вас испитивање; па ако су достојни, нека се вашом одлуком примају, пошто ћете очистити Цркву уклањајући из ње недостојне. А убудуће, испитујте достојне и примајте их, али (их) немојте убројати (у клир) док нама не доставите (списак); иначе знајте да ће бити (опет) лаик који буде примљен у (црквену) службу без наше сагласности.
Зонара: По шестому правилу Сардикийского собора запрещено поставлять епископа в каком-нибудь селе, или в небольшом городе; поэтому поставляли в них пресвитеров, или хорепископов. От сих-то хорепископов правило требует, чтобы они не выходили из своего чина, но заведовали подчиненными им церквами и определяли чтецов и иподиаконов и заклинателей; но не рукополагали ни диакона, ни пресвитера без епископа города, хотя бы хорепископы получили и епископскую хиротонию. Преступающий это правило подвергнется извержению. А хорепископов поставляют епископы городов, которым они подчинены. О них 14-е правило неокесарийского собора говорит, что они поставлены в образе 70-ти Апостолов.
Аристен: Хорепископ поставляет заклинателей, и чтецов, и иподиаконов, и певцов, но пресвитера и диакона, не поставляет без епископа города. Дерзающий преступить это, должен быть извержен. А хорепископа поставляет епископ города. Каждый должен знать свою меру и пребывать в своих пределах. Посему и хорепископ если сверх лиц, рукоположение которых ему дозволено, то есть чтецов, певцов, заклинателей и иподиаконов, дерзнет рукоположить пресвитера, или диакона, должен подлежать извержению, хотя и об этих степенях иначе думает Василий Великий, как писано в 13-м правиле анкирского собора.
Валсамон: Запрещено правилами быть епископам в малых городах и селах, и поэтому рукополагали для них пресвитеров, то есть протопопов, и хорепископов. А поелику некоторые из хорепископов присвояли себе право рукополагать священников и совершать другия некоторыя по праву епископам принадлежащия действия, и против обвинения в этом говорили, что они поступают в этом случае правильно, ибо приняли рукоположение по чину епископства; то отцы определили, что с того времени они не должны простирать своей власти далее преимуществ, дарованных им правилами и не должны рукополагать диакона, или пресвитера без епископа, но могут рукополагать одних чтецов, иподиаконов и заклинателей, или катихетов, и должны исполнять возложенные на них церковныя обязанности; в противном случае за нарушение определенного они подлежат лишению и той чести, которую имели. А как некоторые из тщеславия, старались получить рукоположение в хорепископы от митрополита, или от патриарха, не обращаясь к местным епископам; то запрещено и это, и определено, чтобы хорепископ был поставляем от епископа города, дабы был в подчинении ему и не уничижал его, как не давшего ему рукоположения в сей сан. Хорошо отцы всю речь ведут об одних хорепископах, а не вместе и о пресвитерах; ибо о них не было никакого сомнения, как совершенно не получивших доступа к совершению какой бы ни было хиротонии. Но кто-нибудь спросит: почему к слову «извержение» присоединено и «лишение чести»? Решение. Некоторые настаивали ,что преступивший это правило хорепископ хотя и должен подпасть извержению, но при сем сохранить хорепископскую честь, то есть кафедру и прочее, по 9-му правилу неокесарийского собора и по 21-му и 26-му Шестого собора. Поэтому-то правило и говорит, что такой теряет и то и другое, согласно с сказанным на конце 1-го правила настоящего собора. А слова: «без епископа града» не значат «без повеления», но значат «без совершения им священнодействия рукоположения», ибо хотя бы хорепископу и дано было повеление рукоположить пресвитера, и он совершил это, рукоположение будет не действительно, потому что ему правилами не дано власти рукополагать пресвитеров. Прочти и 14-е правило неокесарийского собора, и заметь, что и совершаемыя митрополитами посвящения игуменов, или каких других лиц принадлежащих к другим епархиям не действительны. Не действительны и те делаемые некоторыми в уставных монастырских грамотах постановления, чтобы игуменов их монастырей поставлять не патриарху, а другим епископам, или вовсе не совершать над ними поставления.