Поредак најбољи сваке започињане и речи и дела, јесте: од Бога започети и у Богу починути, по речи Богослова (Григорија). Отуда, када се већ јавногласно од нас проповеда Православље (τῆς εὐσεβείας), и Црква, на којој је Христос утемељен (Мт. 16, 18; 1Кор. З, 11; 10, 4), непрестано расте и напредује, тако да се изнад Ливанских кедрова уздиже, и ми сада, започињући свештене речи, благодаћу Божијом одређујемо да се неизменљива (ἀκαινοτόμητον = неновачена) и неповређена чува вера, предана нам од очевидаца и служитељâ Речи (= Логоса), богоизабраних Апостола (Јуд. 1, 3). И још (Символ вере) три стотине и осамнаест Светих и Блажених Отаца, који се састаше у Никеји (на I Сабору З25. г.), за време Константина (Великог), бившег цара нашег, против безбожног Арија, и њиме научаваног незнабожачког инобоштва (ἑτεροθεΐας), или боље рећи многобоштва, који (Оци) сагласношћу вере нама открише и разјаснише једносушност (τὸ ὁμοούσιον = ѥдиносоущьноѥ) у Трима Ипостасима Богоначалне природе, не допустивши да то остане сакривено под покривачем незнања, и јасно научише верне да се једним поклоњењем клањају Оцу и Сину и Светоме Духу, и срушише и разбише (лажно) учење о неједнаким степенима Божанства; и од јеретикâ направљене, против Православља, детске од песка играрије порушише и растурише. Такође, потврђујемо и веру проповедану од сто педесет Светих Отаца, окупљених у овом Царском Граду (на II Сабору З81. г.) за време Великог Теодосија, бившег цара нашег, прихватајући богословске речи о Светоме Духу, и заједно са пређашњим непријатељима Истине одбацујемо сквернога Македонија, који се дрско усудио да Господара (Духа) сматра слугом, и разбојнички настојао да расеца нераздељиву (Божанску) Јединицу, да нам (тако) не буде савршена тајна наде (наше – 1Πетр. 3, 15). Заједно са овим гнусним и беснећим на истину (Македонијем), осуђујемо и Аполинарија, уводиоца злобе, који је безбожно изригао да је Господ узео (наше) тело без ума и душе, те отуда мислио да је наше спасење било несавршено. Уједно запечаћујемо и учење изложено од две стотине Богоносних Отаца, сакупљених први пут (на III Сабору 431. г.) у граду Ефешана, за време Теодосија (Млађег), сина Аркадијева, бившег цара нашег, као неразориву моћ Православља (τῆς εὐσεβείας), проповедајући Јединога и по оваплоћењу Христа, Сина Божјега, и славећи Пречисту Вечнодјеву, Која Га је безсемено родила, као заиста и истинску Богородицу; и одбацујемо, као удаљено од божанског удела, сујетно Несторијево раздељивање, који учи да је Један Христос посебно човек и посебно Бог, те (тако) обнавља јудејско злочешће. Тако исто, православно потврђујемо и ону јавно написану (στηλογραφηθεῖσαν) веру од шест стотина и тридесет Богоизабраних Отаца (на IV Сабору 451. г.) у Халкидонској митрополији, за време Маркијана, и њега бившег цара нашег, која је, (написана у оросу вере), великогласно свима крајевима (земље) предала Једнога Христа, Сина Божијег, сложенога (συνθετέντα = съложена) из две природе, и у тим истим двема природама слављенога, те је сујетномислећег Евтиха (јеретика), који је говорио да је Велика тајна домостроја спасења нашег привидно извршена, из светих Црквених вртова извргла, као нешто одвратно и кужно, а са њим (= Евтихом) и Несторија и Диоскора, једнога заштитника и поборника делења (Христа), а другога сливања (природа у Христу), који су обојица из супротне нечестивости упали у један (исти) понор пропасти и безбоштва. А исто познајемо, и оне после нас научавамо, Духом (Светим) произнесене православне речи од (стране) сто шездесет пет Богоносних Отаца, окупљених (на V Сабору 553. г.) у овом Царском Граду, у време Јустинијана (Великог), блажене кончине цара нашег бившег, који саборно анатемисаше и одвргоше Теодора Мопсуестијског, учитеља Несторијевог, те Оригена и Дидима и Евагрија, који су измислили јелинске басне (= митологије), и својим сањаријама и застрањењима ума измудријаше нам (цикличко) кружење и измењивање неких телâ и душâ, и нечастиво безумствоваше против васкрсења мртвих; и такође (Оци осудише) написано од Теодорита (Кирског) против Праве вере и дванаест поглавља Блаженога Кирила, и такозвану посланицу Иве (Едеског). И опет исповедамо да ћемо неизменљиво чувати веру (проглашену) од Светог Шестог Сабора, недавно (680–681. г.) сабранога у овоме Царском Граду, у време бившег цара нашег, божанске кончине Константина (Погоната), која је (вера) већу снагу добила тиме што је благочастиви цар томосе његове (= Саборске посланице) печатима утврдио, ради сигурности њихове до свега века; који нам је (Сабор) богољубиво појаснио да славимо два природна хтења, то јест воље (θελήσεις ἤτοι θελήματα), и две природне енергије (= дејства) у домостроју Оваплоћења Једнога Господа нашег Исуса Христа, Истинитога Бога; а оне који су искварили прави догмат Истине, учећи народе да је једна воља и једна енергија у Једноме Господу нашем Исусу Христу, православном одлуком (τῇ τῆς εὐσεβείας ψύφῳ) осудио Духом (Светим) — велимо за Теодора Фаранског, Кира Александријског, Хонорија Римског, Сергија, Пира, Павла (и) Петра, који су председавали (као епископи) у овом Богочуваном Граду, (и) Макарија бившег епископа Антиохијског, Стефана његовог ученика, и безумнога Полихронија — сачувавши тако неповређено опште Тело (Цркве) Христа Бога нашег. И кратко речено, одређујемо да се држи чврста и остаје непоколебљива до краја векова вера свих Мужева (= Отаца) који заблисташе у Цркви Божијој, који у свету беху светионици, држећи чврсто реч живота (Фил. 2, 15–16), и такође њихови богопредани списи и догмати (= учења). А одбацујемо и анатемишемо све које они одбацише и анатемисаше, као непријатеље Истине, који „празне ствари смислише на Бога, и неправду у висину говорише“ (Пс. 2, 1; 72, 8). Ако ли неко не држи и не прихвата, (донете) од свих (Отаца) напред поменуте догмате Православља, и не прославља и проповеда овако, него настоји да иде против њих, нека буде анатема, сходно већ изложеној одлуци од напредречених Светих и Блажених Отаца, и нека као туђин буде искључен и избрисан из именика хришћанског. Јер ми сасвим познасмо (= одлучисмо) да, по напред одређеним (темама), никако не можемо нити шта додавати, нити пак одузимати.
Кад се започиње сваки било говор, било дјело, најбољи је ред, по ријечима богослова, од Бога започети и с Богом завршити. Према томе, кад ми данас свечано исповиједамо благочастије, и црква, у којој је Христос темељ, сваким даном расте и напредује, тако да се преко Ливанских кедара подиже започињући сада свети говор, божјом благодаћу установљујемо, да се има чувати чиста од сваке новштине и неповријеђена вјера, коју су нам предали свједоци и слуге Слова, богоизабрани апостоли; за тијем вјероисповиједање три стотине и осамнаест светих и блажених отаца, који се сакупише у Никеји за вријеме Константина, бившег нашега цара, противу нечастивога Арија, и њим измишљеног незнабожачког инобоштва или, боље рећи, многобоштва, и који нам једнодушном вјером раскрише и разјаснише једносушност у трима ипостасима богоначелне природе, и који, не допустивши да то остане сакривено под судом незнања, јасно научише вијерне, да једним поштовањем поштују Оца, и Сина, и Духа светога, опровргоше и разрушише учење о неједнаким степенима Божанства, и порушише и разорише од јеретика из пијеска противу православља подигнута дјетска градива. Тако исти потврђујемо и оно вјероисповиједање, које је проглашено од сто педесет светих отаца, сакупљених у овоме царскоме граду за вријеме великога Теодосија, бившег нашег цара, примајући оно што они изрекоше о Духу светом као Богу, а одбацујемо нечастивога Македонија, заједно са пређашњим непријатељима истине, као таквога, који се продржљиво усудио Онога, Који је Господар, прогласити слугом и који је разбојнички хтио расјећи јединицу, која се не може дијелити, тако да нам потпуна не буде тајна наше наде. Заједно са гнусним и напрам истине бијесним Македонијем, осуђујемо и Аполинарија, заводиоца злобе, који је нечастиво изригао, да је Господ примио тијело без ума и без душе, и дакле да није потпуно наше спасење било. Уједно печатом засвједочавамо и учење, које је изложено од двије стотине богоносних отаца, сакупљених први пут у граду Ефесу за вријеме Теодосија, сина Аркадијева, нашега цара, као необориву силу благочастија, исповиједајући јединога Христа Сина божјега и ваплоћенога, и славећи непорочну Свагдадјеву, која Га је без сјемена родила, у строгоме смислу и у истини Богородицом; а одбијамо, као одлучено од божјега дијела, ништетно дијелење Несторија, који учи, да је једини Христос осебно човјек, а осебно Бог, и који подиже изнова јудејско нечастије. Подједнако православно утврђујемо и оно вјероисповиједање, које је нацртано од шест стотина и тридесет богоизабраних отаца у Халкидонској митрополији за вријеме Маркијана, који је такођер нашим царем био, и које је вјероисповиједање велегласно на све крајеве предало, да се једини Христос Син божји састоји из двије природе и да Га у тима двјема природама треба славити; те је из светих црквених мјеста извргло, као нешто чудовишно и као кугу, таштомислећега Евтихија, који је учио, да је велика тајна дјела спасења нашега тек привидно извршена, а с Евтихијем заједно и Несторија и Диоскора, од којих онај је био заштитник и први борац за дијелење, а овај за сливење, али који, са протуположних страна нечастија, стровалише се у један понор пропасти и безбоштва. Исто тако признајемо и потомцима нашима свето повјеравамо и оно, што благочастиво прогласише надахнути Духом светим сто и шездесет пет богонских отаца, сакупљених у овоме царскоме граду, за вријеме Јустинијана, блажене успомене бившег нашега цара, Они саборно предадоше анатеми и одвргоше Теодора мопсуетског, учитеља Несторијева, и Оригена, и Дидима, и Евагрија, који изнова јелинске басне изнијеше, и у својим сањаријама и маштама ума изнесоше на показ некакво прелазење и превраћивање тијела и душа, и нечастиво и несмислено устајаше противу васкрсења мртвих; исто тако и оно, што је написао Теодорит противу праве вјере и противу дванаест глава блаженога Кирила, и такозвану посланицу Иве. Обвезујемо се изнова, да ћемо неповријеђено чувати вјероисповиједање светога шестога сабора, који је скоро држан у овоме царскоме граду за вријеме цара нашега, свете успомене Константина, и које је већу снагу добило тиме, што је благочастиви цар наш установе тога сабора ради обезбјеђења њихова на све вијекове својим печатом утврдио, о које нас је вјероисповиједање богољубно поучило, да имамо исповиједати два природна хотјења или воље, и двије природне силе у ваплоћеном ради нашега спасења јединоме Господу нашем Исусу Христу, истинитом Богу, а судом благочастија осудило је оне, који су извратили прави догмат истине, учећи народе, да је једна воља и једна сила у јединоме Господу Богу нашем, Исусу Христу, а на име је осудило: Теодора фаранског, Кира александријског, Хонорија римског, Сергија, Пира, Павла и Петра, који су били предстојници у овом богоспасаемом граду, Макарија, бившег епископа антиохијског, Стевана, његовог ученика и безумнога Полихронија, те је таким начином сачувало неповријеђеним опће тијело Христа Бога нашега. Једном ријечју установљујемо, да мора важити као чврста, и да мора остати непоколебљивом до краја вијекова вјера свију оних људи, који се прославише у божјој цркви и који су били видјела свијета, чврсто држећи ријеч живота, а исто тако да морају важити и њихови богопредани списи и догмати. Одбацујемо пак и предајемо анатеми све оне, које су они одбацили и анатеми предали, као непријатеље истине и као такове, који су узалудно бјеснили противу Бога и који су неправду хтјели да на висину подигну. А ако који не чува и не прима све поменуте догмате благочастија и не мисли и не проповиједа овако, него хоће да исте догмате пориче, нека буде анатема, по наредби, која је већ издана од речених светих и блажених отаца, и из именика хришћанскога, као туђин, нека буде искључен и избачен. И послије овога ми коначно утврђујемо, да се не смије ништа додавати ономе, што је већ прије установљено, нити од тога што одузимати, а друкчије у томе нијесмо ни могли поступити.
Τάξις ἀρίστη, παντὸς ἀρχομένου καὶ λόγου καὶ πράγματος, ἐκ Θεοῦ τε ἄρχεσθαι, καὶ εἰς Θεόν ἀναπαύεσθαι, κατὰ τὴν θεολόγον φωνήν. Ὅθεν, καὶ τῆς εὐσεβείας ὑφ᾿ ἠμῶν ἤδη διαπρυσίως κηρυττομένης, καὶ τῆς ἐκκλησίας, ἐφ᾿ ᾗ Χριστὸς τεθεμελίωται, διηνεκῶς αὐξανούσης καὶ προκοπτούσης, ὡς τῶν τοῦ Λιβάνου κέδρων ταύτην ὑπερεκτείνεσθαι· καὶ νῦν ἀρχὴν τῶν ἱερῶν ποιούμενοι λόγων χάριτι θείᾳ, ὁρίζομεν, ἀκαινοτόμητόν τε καὶ ἀπαράτρωτον φυλάττειν τὴν παραδοθεῖσαν ἡμῖν πίστιν ὑπό τε τῶν αὐτοπτῶν καὶ ὑπηρετῶν τοῦ Λόγου, τῶν θεοκρίτων Ἀποστόλων· ἔτι δὲ καὶ τῶν τριακοσίων δέκα καὶ ὀκτὼ ἁγίων καὶ μακαρίων Πατέρων, τῶν ἐν Νικαίᾳ συνελθόντων ἐπὶ Κωνσταντίνου τοῦ γενομένου ἡμῶν βασιλέως, κατ᾿ Ἀρείου τοῦ δυσσεβοῦς, καὶ τῆς παρ᾿ αὐτοῦ δογματισθείσης ἐθνικῆς ἐτεροθεΐας, ἢ πολυθεΐας, εἰπεῖν οἰκειότερον· οἳ τῇ ὁμογνωμοσύνῃ τῆς πίστεως τὸ ὁμοούσιον ἡμῖν ἐπὶ τῶν τριῶν τῆς θεαρχικῆς φύσεως ὑποστάσεων ἀπεκάλυψάν τε καὶ διετράνωσαν, μὴ ἐπικεκρύφθαι τῷ μοδίῳ τῆς ἀγνωσίας τοῦτο παραχωρήσαντες, ἀλλὰ τὸν Πατέρα, καὶ τὸν Υἱόν, καὶ τὸ ἅγιον Πνεῦμα προσκυνεῖν μιᾷ προσκυνήσει τοὺς πιστοὺς ἀναφανδὸν ἐκδιδάξαντες· καὶ τήν τε τῶν ἀνίσων βαθμῶν τῆς Θεότητος δόξαν καθελόντες καὶ διασπάσαντες, τά τε, ὑπὸ τῶν αἱρετικῶν συστάντα ἐκ ψάμμου κατὰ τῆς ὀρθοδοξίας μειρακιώδη ἀθύρματα καταβαλόντες καὶ ἀνατρέψαντες· ὡσαύτως δὲ καὶ τὴν ἐπὶ τοῦ μεγάλου Θεοδοσίου, τοῦ γενομένου ἡμῶν βασιλέως, ὑπὸ τῶν ἐν ταύτῃ τῇ βασιλίδι πόλει συναχθέντων ἑκατὸν πεντηκοντα ἁγίων Πατέρων κηρυχθεῖσαν πίστιν κρατύνομεν, τάς θεολόγους φωνὰς ἀσπαζόμενοι, καὶ τὸν βέβηλον Μακεδόνιον τοῖς προτέροις ἐχθροῖς τῆς ἀληθείας συνεξελαύνοντες, ὡς δοῦλον αὐθαδῶς τὸ δεσπόζον δοξᾶσαι τολμήσαντα, καὶ σχίσαι τὴν ἄτμητον μονάδα λῃστρικῶς προελόμενον, ὡς ἂν μὴ ἐντελὲς ἡμῖν τὸ τῆς ἐλπίδος εἴη μυστήριον· τῷ βδελυρῷ τούτῳ καὶ κατὰ τῆς ἀληθείας ληττήσαντι, καὶ Ἀπολλινάριον, τὸν τῆς κακίας μύστην, συγκατακρίναντες, ὃς ἄνουν καὶ ἄψυχον τὸν Κύριον ἀνειληφέναι σῶμα δυσσεβῶς ἐξηρεύξατο, ἐντεῦθεν καὶ οὗτος ἀτελῆ τὴν σωτηρίαν ἡμῖν γενέσθαι συλλογιζόμενος. Ἀλλὰ μὴν καὶ τὰ παρὰ τῶν ἐν τῇ Ἐφεσίων πόλει τὸ πρότερον συναχθέντων ἐπὶ Θεοδοσίου, τοῦ υἱοῦ Ἀρκαδίου, γενομένου ἡμῶν βασιλέως, διακοσίων Θεοφόρων Πατέρων ἐκτεθέντα διδάγματα, ὡς κράτος ἀῤῥαγὲς τῆς εὐσεβείας, ἐπισφραγίζομεν, ἕνα Χριστὸν τὸν Υἱὸν τοῦ Θεοῦ, καὶ σαρκωθέντα κηρύττοντες, καὶ τὴν αὐτὸν ἀσπόρως τεκοῦσαν ἄχραντον ἀειπάρθενον, κυρίως καὶ κατὰ ἀλήθειαν Θεοτόκον δοξάζοντες· καὶ τὴν ληρώδη τοῦ Νεστορίου διαίρεσιν, ὡς ἀπῳκισμένην θείας μοίρας ἀποδιώκοντες, ἄνθρωπον ἰδικῶς, καὶ Θεόν ἰδικῶς, τὸν ἕνα Χριστὸν δογματίζοντος, καὶ τὴν ἰουδαϊκὴν ἀνανεοῦντος δυσσέβειαν. Οὐ μὴν ἀλλὰ καὶ τὴν ἐν Χαλκηδονέων μητροπόλει ἐπὶ Μαρκιανοῦ, καὶ αὐτοῦ γενομένου ἡμῶν βασιλέως, τῶν ἑξακοσίων τριάκοντα θεοκρίτων Πατέρων στηλογραφηθεῖσαν πίστιν ὀρθοδόξως ἐπικυροῦμεν· ἥτις τὸν ἕνα Χριστὸν τὸν Υἱὸν τοῦ Θεοῦ ἐκ δύο συντεθέντα τῶν φύσεων, καὶ ἐν δύο ταῖς αὐταῖς δοξαζόμενον φύσεσι, μεγαλοφώνως τοῖς πέρασι παραδέδωκε, καὶ Εὐτυχέα τὸν ματαιόφρονα, τὸν δοκήσει τὸ μέγα τῆς οἰκονομίας μυστήριον τελεσθῆναι ἀποφηνάμενον, ὡς ἀποτρόπαιόν τι καὶ μίασμα τῶν ἱερῶν τῆς ἐκκλησίας περιβόλων ἐξήλασε· σὺν αὐτῷ δὲ καὶ Νεστόριον, καὶ Διόσκορον, τὸν μέν, τῆς διαιρέσεως, τὸν δέ, τῆς συγχύσεως ὑπερασπιστήν τε καὶ πρόμαχον, τοὺς ἐκ διαμέτρου τῆς ἀσεβείας πρὸς ἓν ἐκπεπτωκότας ἀπωλείας καὶ ἀθεότητος βάραθρον. Ἀλλά γε καὶ τάς εὐσεβεῖς φωνὰς τῶν ἑκατὸν ἑξήκοντα πέντε Θεοφόρων Πατέρων, τῶν κατὰ ταύτην τὴν βασιλίδα συναγηγερμένων πόλιν, ἐπὶ Ἰουστιανιανοῦ, τοῦ τῆς εὐσεβοῦς λήξεως γενομένου ἡμῶν βασιλέως, ὡς ὑπὸ τοῦ Πνεύματος ἐξενεχθείσας γινώσκομεν, καὶ τοὺς μεθ᾿ ἡμᾶς ἐκδιδάσκομεν. Οἳ Θεόδωρον τὸν Μοψουεστίας, τὸν Νεστορίου διδάσκαλον, Ὠριγένην τε, καὶ Δίδυμον, καὶ Εὐάγριον, τοὺς τὰς ἑλληνικὰς ἀναπλασαμένους μυθοποιΐας, καὶ σωμάτων τινῶν, καὶ ψυχῶν ἡμῖν περιόδους, καὶ ἀλλοιώσεις ἀναπεμπάσαντας ταῖς τοῦ νοῦ παραφοραῖς τε, καὶ ὀνειρώξεσι, καὶ εἰς τὴν τῶν νεκρῶν δυσσεβῶς ἐμπαροινήσαντας ἀναβίωσιν· τὰ τε γραφέντα παρὰ Θεοδωρήτου κατὰ τῆς ὀρθῆς πίστεως, καὶ τῶν δώδεκα κεφαλαίων τοῦ μακαρίου Κυρίλλου, καὶ τὴν λεγομένην Ἴβα ἐπιστολήν, συνοδικῶς ἀνεθεμάτισάν τε καὶ ἐβδελύξαντο. Καὶ τὴν ὑπὸ τῆς ἔναγχος συναθροισθείσης κατὰ ταύτην τὴν βασιλίδα πόλιν, ἐπὶ τοῦ ἐν θείᾳ τῇ λήξει γενομένου ἡμῶν βασιλέως Κωνσταντίνου, ἕκτης ἁγίας συνόδου πίστιν, ἣ μειζόνως τὸ κῦρος ἐδέξατο, δι᾿ ὧν ὁ εὐσεβὴς βασιλεύς σφραγίσι τοὺς ταύτης τόμους κατησφαλίσατο, πρὸς τὴν ἐν τῷ παντὶ αἰῶνι ἀσφάλειαν, καὶ αὖθις ὁμολογοῦμεν φυλάττειν ἀπαρεγχείρητον· ἣ δύο φυσικάς θελήσεις, ἤτοι θελήματα, καὶ δύο φυσικὰς ἐνεργείας ἐπὶ τῆς ἐνσάρκου οἰκονομίας τοῦ ἑνὸς Κυρίου ἡμῶν Ἰησοῦ Χριστού, τοῦ ἀληθινοῦ Θεοῦ, δοξάζειν ἡμᾶς θεοφιλῶς διεσάφησε· τοὺς τὸ εὐθὲς τῆς ἀληθείας δόγμα παραχαράξαντας, καὶ ἓν θέλημα, καὶ μίαν ἐνέργειαν ἐπὶ τοῦ ἑνὸς Κυρίου τοῦ Θεοῦ ἡμῶν Ἰησοῦ Χριστοῦ, τοὺς λαοὺς ἐκδιδάξαντας, τῇ τῆς εὐσεβείας ψήφῳ καταδικάσασα· φαμέν, Θεόδωρον τὸν τῆς Φαράν, Κῦρον τὸν Ἀλεξανδρείας, Ὁνώριον τὸν Ῥώμης, Σέργιον, Πύρρον, Παῦλον, Πέτρον, τοὺς ἐν ταύτῃ τῇ θεοφυλάκτῳ προεδρεύσαντας πόλει, Μακάριον, τὸν γενόμενον τῆς Ἀντιοχέων ἐπίσκοπον, Στέφανον τὸν αὐτοῦ μαθητήν, καὶ τὸν ἄφρονα Πολυχρόνιον· ἐντεῦθεν ἀνέπαφον τηροῦσα τὸ κοινὸν σῶμα Χριστοῦ τοῦ Θεοῦ ἡμῶν. Καὶ συνελόντα φάναι, πάντων τῶν ἐν τῇ ἐκκλησίᾳ τοῦ Θεοῦ διαπρεψάντων ἀνδρῶν, οἳ γεγόνασι φωστῆρες ἐν κόσμῳ, λόγον ζωῆς ἐπέχοντες, τὴν πίστιν κρατεῖν βεβαίαν, καὶ μέχρι συντελείας τοῦ αἰῶνος ἀσάλευτον διαμένειν θεσπίζομεν, καὶ τὰ αὐτῶν θεοπαράδοτα συγγράμματά τε καὶ δόγματα, πάντας ἀποβαλλόμενοί τε, καὶ ἀναθεματίζοντες, οὓς ἀπέβαλον, καὶ ἀνεθεμάτισαν, ὡς τῆς ἀληθείας ἐχθρούς, καὶ κατὰ Θεοῦ φρυαξαμένους κενά, καὶ ἀδικίαν εἰς ὕψος ἐκμελετήσαντας. Εἰ δέ τις τῶν ἁπάντων μὴ τὰ προειρημένα τῆς εὐσεβείας δόγματα κρατοῖ καὶ ἀσπάζοιτο, καὶ οὕτω δοξάζοι τε, καὶ κηρύττοι, ἀλλ᾿ ἐξ ἐναντίας ἰέναι τούτων ἐπιχειροῖ, ἔστω ἀνάθεμα, κατὰ τὸν ἤδη ἐκτεθέντα ὅρον ὑπὸ τῶν προδηλωθέντων ἁγίων καὶ μακαρίων Πατέρων, καὶ τοῦ χριστιανικοῦ καταλόγου, ὡς ἀλλότριος, ἐξωθείσθω καὶ ἐκπιπτέτω. Ἡμεῖς γὰρ οὔτε προστιθέναι τι, οὔτε μὴν ἀφαιρεῖν, κατὰ τα προορισθέντα, παντελῶς διεγνώκαμεν, ἢ καθ᾿ ὁντιναοῦν δεδυνήμεθα λόγον.
Трул. 2: Овај Свети Сабор изволи (одлучити) и ово, као веома изврсно и важно: да остају и од сада (надаље) сигурни и поуздани, за лечење душа и исцељење страсти, примљени и потврђени од претходних нам Светих и Блажених Отаца, и такође нама предани под именом Светих и Славних Апостола, осамдесет пет канона. Но пошто нам је у тим канонима заповеђено да примамо истих Светих Апостола, кроз Климента издане, Установе (διατάξεις), у које су одавно од неправославних споља унете, на штету Цркве, неке искварене и стране Православљу ствари, које су нам прекрасну лепоту Божанствених догмата помрачиле, стога те Установе разложно одбацујемо, заради изграђивања и обезбеђења најхришћанскије пастве, нипошто не дозвољавајући и не подмећући изроде јеретичког лажисловља чистом и савршеном Апостолском учењу. А печатом потврђујемо и све остале Свете Каноне, изложене од Светих и Блажених Отаца наших, то јест: оних сабраних у Никеји (З25. г.) три стотине осамнаест Светих Отаца, и оних у Анкири (З14. г.), и још оних у Неокесарији (З15. г.), такође и оних у Гангри (З40. г.), уз то и оних у Антиохији Сиријској (З41. г.), па и оних у Лаодикији Фригијској (2. полов. VI в.), још и оних сто педесет (Отаца) сабраних у овом богочуваном и Царском Граду (= Цариграду – З81. г.), и оних две стотине (Отаца) сабраних први пут у Ефеској митрополији (431. г.), и шест стотина тридесет Светих и Блажених Отаца (окупљених) у Халкидону (451. г.), такође и оних у Сардици (З43. г.), а још и оних у Картагени (419. г.), и уз то још оних сабраних опет у овом богочуваном и Царском Граду (З94. г.) за време Нектарија, председатеља овога Царскога Града, и Теофила бившег Александријског Архиепископа. Тако исто и (Каноне) Дионисија бившег архиепископа велеграда Александрије (†265), и Петра бившег [архиепископа] и Мученика Александрије (†311); Григорија бившег епископа Неокесаријског и Чудотворца (†270), Атанасија архиепископа Александријског (†373), Василија архиепископа Кесарије Кападокијске (†379), Григорија епископа Ниског (†395), Григорија Богослова (†389), Амфилохија Иконијског (†395), Тимотеја Првог бившег архиепископа Александријског (†385), Теофила архиепископа истог велеграда Александрије (†412), Кирила архиепископа истог велеграда Александрије (†444), и Генадија бившег Патријарха овог богочуваног и Царског Града (†471); и још такође и Канон који је од Кипријана, бившег архиепископа Африканске земље и Мученика (†258), и од његовог Сабора (255. г.) издан, и који се (Канон) једино у местима споменутих (на том Сабору) предстојника, по преданом им обичају, држао. И нико не може горепоменуте Каноне мењати, или укидати, или мимо изложених Канона примати друге лажнонатписано састављене од неких који покушаше да изврћу Истину. Ако се неко ухвати да покушава да неки од горенаведених Канона новачи (καινοτομῶν), или изврће, биће одговоран према томе канону: да прими епитимију коју исти (канон) наређује, те тиме бити лечен у ономе у чему је сагрешио.
VII Вас. 1: Онима који су примили свештеничко достојанство, одредбе Канонских прописâ јесу сведочанства и исправљенија, које радосно примајући, са богоречитим Давидом певамо Господу Богу, говорећи: „На путу сведочанстава Твојих уживах, као у сваком богатству“ (Пс. 118, 14); и: „Заповедио си правду сведочанства Твоја до века; уразуми ме, и живећу“ (Пс. 118, 138. 144). И (тако) Пророчки глас заповедио нам је да довека чувамо сведочанства Божија и да живимо у њима, јер она остају чврста и непоколебива. Јер и боговидац Мојсије овако говори: „Томе нема додавања, и од тога нема одузимања“ (5Мојс. 12, 32). А Божанствени Апостол Петар, хвалећи се тиме, кличе: „У то и Анђели желе завирити“ (1Петр. 1, 12). И Павле говори: „Ако ми, или Анђео с неба благовести вам другачије, него што вам благовестисмо, нека буде анатема“ (Гал. 1, 8). Пошто је, дакле, све то тако, и (тако) нама посведочено, радујући се томе као кад ко нађе богати плен, с љубављу примамо Божанствене Каноне и потврђујемо свецелу и непоколебљиву њихову (досадашњу) установу (διαταyήν = constitutionem), оно што су изложили Свете трубе Духа, Свехвални Апостоли, и Светих Шест Васељенских Сабора и оних Помесно сабраних ради издавања таквих наредаба, и Свети Оци наши. Јер сви они, просвећени једним истим Духом, одредише оно што је корисно. И оне које они анатеми предају, и ми анатемишемо; а које свргнућу, и ми свргавамо; које пак одлучењу, и ми одлучујемо; које подвргавају епитимији, и ми такође подвргавамо. Јер, „будите некористољубиви, будите задовољни оним што имате“ (Јевр. 13, 5), гласно говори уздигнути до трећега неба и чувши неисказане речи Божанствени Апостол Павле (2Кор. 12, 2–4).
Аристен: Вера Апостолов не допускает нововведений. Вера отцев в Никее, которая учением о единосущном ниспровергла учение Ария, вводившего степени Божества, должна быть соблюдаема всецело. Собор, бывший при Феодосии Великом, который изверг Македония, называвшего Духа святого служебным, не должен быть изменяем. Двести отцев, собравшиеся в Ефесе при Феодосии Малом и изгнавшие Нестория, называвшего Господа – особо человеком и особо Богом, должны быть присночтимы. Святые отцы, собравшиеся в Халкидоне при Маркиане, извергшие Евтихия, дерзнувшего сказать, что великое таинство совершилось призраком, также – Нестория и Диоскора, подобным же образом умствовавших с противоположной стороны, приснопамятны. При Юстиниане собрались в сем царствующем граде сто шестьдесят пять отцев, которые предали анафеме Оригена, высказавшего мнение о прехождении тел и душ, и Феодорита, восставшего против двенадцати глав Кирилла. Во граде Константина при Константине собран был собор, который отвергнул Гонория римского и Сергия константинопольского, учивших о единой воле и едином действии. Сей собор, собранный при Юстиниане Ринотмите, определив, чтобы пребывали твердыми и были хранимы без нововведений и изменений апостольские правила и прежде бывшие шесть вселенских соборов и семь поместных, изложил и нижеследующие правила во исцеление душ и уврачевание страстей. И прежде всего утверждает предание апостольских правил, а потом запечатлевает священные правила вселенских и поместных соборов. А был первый собор в Никее во дни иже во святых, императора Константина Великого против нечестивого Ария, который учил языческому инобожию, или прямее сказать, многобожию и Сына Божия, Господа нашего Исуса Христа, истинного Бога, дерзнул называть тварью и не единосущным Богу и Отцу. Вторый собор был в Константинополе при императоре Феодосии Великом против Духоборца Македония, который хульно говорил о Святом Духе и утверждал, что Он не есть Бог; и еще против Аполлинария Лаодикийского и Савеллия ливийского, которые думали и говорили, что плоть Господа нашего и Бога Исуса Христа была без души и без ума. Третий собор был в Ефесе при Феодосии Малом против человекопоклонника Нестория, который нечестиво разделял и рассекал Христа и говорил, что Он – простый человек, а не Бог воплотившийся, и учил, что два сына и две ипостаси в едином Христе Боге, почему и Пресвятую Деву Марию, родшую Самого Бога, Господа нашего Исуса Христа, именовал не Богородицею, а Христородицею. Четвертый собор был в Халкидоне при благочестивейшем императоре Маркиане, зяте Феодосия Малого по сестре, против Диоскора и Евтихия, которые баснословили, якобы вочеловечение Бога и Спасителя нашего Исуса Христа было в призраке, и говорили, что Он имеет одно естество и приписывали Божеству страдания. Пятый собор был при Юстиниане Великом в Константинополе против сумасбродного Оригена, также Евагрия и Дидима, которые возобновили эллинские басни и неразумно говорили, будто самые тела, коими мы облечены ныне, не воскреснут, - чувственный рай не был сотворен Богом и нет его, Адам не был создан во плоти, - есть конец мучениям и восстановление демонов в прежнее состояние, извели на свет множество других хулений. Шестый собор был в Константинополе при Константине Погонате против Феодора епископа фаранского, Гонория римского, Кира александрийского, также Сергия и Пирра, Павла и Петра, бывших епископов константинопольских и других, возобновивших их ересь. Ибо эти богоборцы и люди нечестивейшие учившие, что Господь наш Исус Христос и по воплощении имеет одну волю, одно действие, сим собором преданы проклятью. А правил не было издано ни Пятым Собором, бывшим при Юстиниане Великом, ни самым Шестым, который собирался при Константине Погонате. Шестым Собором называется и бывший при Константине Погонате, и настоящий, бывший при сыне его Ринотмите, называется также шестым; потому что оба казались как один собор, так как этот был спустя двадцать семь лет после того и, вероятно, одни и те же были епископы, или большая часть из тех, которые собраны были и здесь и там, и собирались для тех же исследований и догматов.